Igor Vince (perkusionist Femija Kutija): Sviranje u The Positive Forceu je ostvarenje mog sna

Valjda je jedno od najvećih dostignuća u životu jednog čovjeka da uspije živjeti svoje snove. Igor Vince, beogradski perkusionist, jedan je od takvih. Igora sam upoznao na Kontakt konferenciji, koja je u ožujku ove godine bila održana u Beogradu, i čim je u razgovoru iskrslo da već nekoliko godina svira perkusije u The Positive Forceu, pratećem bendu čuvenog afričkog glazbenika i borca za ljudska prava Femija Kutija, dogovorili smo intervju. Femi Kuti, koji večeras (9. svibnja) nastupa u Zagrebu, a sutra (10. svibnja) je u Splitu, životna je Igorova inspiracija, a sama činjenica da je pozvan u punopravno članstvo njegovog benda, i dalje mu zvuči nestvarno.

Da ne okolišamo previše – kad si ti i tvoja karijera u pitanju, tvoje članstvo u The Positive Forceu, pratećem bendu Femija Kutija, iskače u prvi plan. Po onome što se može iščitati po srpskim medijima, ti si jednostavno odlučio prići Femiju u Lagosu u Nigeriji, predstaviti se i iskazati mu poštovanje. Je li to tako bilo? Može li se do Femija doći tek tako?

Ja sam veoma duboko, intenzivno osećao Femijevu muziku. Na njegovim koncertima me je obuzimala i tuga i sreća u isto vreme, izuzetno emotivno sam doživljavao njegove koncerte dok sam bio u publici. Jednostavno, želeo sam da budem unutra, da budem deo toga. A moj prvi odlazak u Lagos je hrabro sledio tu strast. Pri tom prvom zvaničnom susretu s njim nisam se ni predstavio kao muzičar, imao sam samo nameru da Femiju iskažem zahvalnost za muziku koja me toliko uzdiže, nosi i inspiriše.

Pretpostavljam da je već i sam odlazak u Lagos avantura sama po sebi?

Otići u Lagos zbog tako nekog neformalnog razloga je već dobro ludilo. Lagos je mesto gde ljudski život ima najmanju cenu. A doći do Femija je posebna priča. On u Lagosu ima bukvalno svoju armiju koja čuva njegov klub i njega. Njegov klub, odnosno veliki hangar “The New Afrika Shrine” predstavlja jedan alternativni centar borbe za pravdu, za slobodu, simbol otpora, a u isto vreme hram muzike, umetnosti. Mesto koje je utočište mnogima.

Kako je protekao taj prvi susret, kako si bio prihvaćen…?

Nosila me je velika strast i razmišljao sam o tome kako bih bio presrećan kada bih pri tom prvom susretu Femi prepoznao makar samo mali deo te iskrene ljubavi koju imam prema njegovom liku i delu i svemu što predstavlja on i njegova muzika. I Femi je to odmah i prepoznao. Jedna zanimljiva stvar na koju sam vrlo ponosan je to da je nakon tih prvih par reči upoznavanja i mog predstavljanja, Femi izvadio jedno od svojih prepoznatljivih, unikatnih koncertnih odela i poklonio mi. Svo osoblje kluba je mislilo da sam ja možda neki Femijev sin. Čak mi je i menadžer kluba rekao da je to prvi put da je Femi nekom dao svoje odelo, to se nikad nije desilo! Čak i kada su ga molili da proda, nikada nije pristao na to. Ja sam naravno bio izuzetno ponosan na to, to je bio kao odgovor da je Femi prepoznao ljubav i zahvalnost zbog koju sam doneo. Taj prvi susret jebio veliki korak ka našem boljem upoznavanju i sadašnjem prijateljstvu.

Onda si, koliko sam shvatio, dobio priliku da zasviraš s njim, prvo kao gost, a onda je uslijedio poziv za stalno priključenje bendu i to kao svirač perkusija, simbola afričke muzike. Kako je išla ta kronologija?

Od kada sam prvi put video i čuo uživo Femi Kutija na stadionu Tašmajdan u Beogradu 2002. godine, Femi je za mene postao broj 1 muzički idol. Taj koncert mi je totalno preokrenuo svest o muzici, nastupu na bini, ritmu, energiji… Od tada sam bio na dosta njegovih koncerata širom Evrope. Dakle, kako mi je Femi Kuti bio broj jedan samim tim i svirati sa Femijem je bilo nešto najviše, najnedostižnije, najveće. Svi njegovi muzičari su neverovatni, teško je to opisati. Takav pristup muzici retko je poseban. Ja jesam maštao da se jednog dana nadjem na bini i zasviram sa njim, ali to je delovalo nerealno. Čak sam i rekao da ako se desi da zasviram sa njim da je to to, da mogu da riknem, ostvario sam nešto najviše, nešto nedostižno, nešto o čemu sam sanjao.

Par meseci nakon tog susreta u Lagosu, Femi Kuti i njegov bend su bili na evropskoj turneji, a ja sam došao da ponovo iz publike gledam neke od koncerata. Tada sam se zbližio sa muzičarima iz njegovog benda i oni su bili prvi koji su saznali da sam ja muzičar i da već godinama sviram afričke perkusije. Moj sledeći odlazak u Lagos bio je u oktobru 2010. godine. Svakog oktobra se tamo održava festival “Felabration” u čast velikog Fele Kutija, Femijevog oca. I tada sam se prvi put našao za perkusijama na bini. Da do toga dođe puno je pomogla jaka podrška koju sam imao od Femijevih muzičara. Za Femija je to bilo iznenadjenje, ali odmah je to primeto i samo se nasmejao sa odobravanjem.

Nekoliko meseci posle toga Femi je dolazio na EXIT Festival, a ja sam jedva dočekao taj dan i kao domaćin ih sačekao na aerodromu, a odmah nakon pozdravljanja Femi mi je uz namigivanje rekao: “Ej, sviraš sa nama večeras”, što je u meni izazvalo lavinu sreće. Zauvek ću pamtiti taj koncert na kome sam bio van sebe od euforije, i trenutak kada me je Femi sa velikim poštovanjem predstavio publici.

Sledeća, veoma značajna stvar u našoj saradnji se desila 2013. godine kada je Femi prihvatio moju ideju da uradimo duetsku numeru. Nakon samo nekoliko dana od predstavljanja te ideje, tokom Femijevog boravka u Parizu snimili smo zajedničku pesmu i spot “Let’s Do It”, koja je objavljena na mom prvom istoimenom albumu.

A onda, 2015. godine usledio je vrhunac i ostvarenje mog sna kada me je Femi bez ikakvog nagoveštaja, sasvim iznenada, kontakirao i pitao da li sam zainteresovan da sviram sa njima na turneji u Velikoj Britaniji! Obuzela me je neizmerna sreća. Tada sam postao zvaničan član “Femi Kuti & The Positive Force”, kao prvi belac u bendu i to na mestu perkusioniste. I evo sada već četiri godine sviramo zajedno i imamo koncerte širom sveta.

Otkud kod tebe ta ljubav prema afričkom zvuku. Navodno si studirao muziku muziku u Senegalu, Beninu, Maliju, Nigeriji, Etiopiji, Kubi… Kako čovjek uopće dođe do škola u takvim mjestima?

Da, u svim tim zemljama sam izučavao afričke ritmove i udaračke instrumente, upoznao sam mnoge velike majstore perkusija i puno naučio i stekao neprocenjivo iskustvo. Tamo se muzika ne uči u školama, nego od malih nogu živeći i odrastajući uz muziku.

Mediji su se, naravno, uhvatili činjenice da si prvi bijelac u povijesti Kuti familije koji je postao članom njihova benda. Je li to i u bendu nekakva „velika stvar“ ili se tome ne pridaje nekakav poseban značaj?

Da, tačno je da ni Fela, ni Femi nikad nisu imali nekog belca u bendu, ne samo belca nego maltene nitko tko nije iz Yoruba naroda nije bio član benda. Dakle vrlo je uzak krug ljudi koji sviraju i surađuju s familijom Kuti. Ja sam toliko godina tu, a već četiri godine zvaničan član, tako da unutar benda ne pričamo o tome, ali na svakom koncertu sa oduševljenjem i čuđenjem mi prilaze mnogi ljudi iz publike i u čudu me pitaju: “Belac tako dobro može da svira afričke ritmove!?“

Kakvi su međuljudski odnosi u The Positive Forceu, budući da se radi o mnogoljudnom bendu koji učestalo obilazi svijet?

Odnosi su odlični. Iako još uvek ne razumem puno jezik naroda Yoruba, na kojem muzičari uglavnom pričaju međusobno, ali uskoro možda i propričam, haha. Femi je izuzetan i kao lider i kao čovek, u bendu vlada izuzetna disciplina i međusobno poštovanje.  A zanimljivo je koliko se na putovanjima brzo zbližiš sa ljudima koji dolaze iz drugačije kulture, i shvatiš da naravno nema razlike.

Kakav je Femi Kuti kao poslodavac?

Femi je izuzetno korektan, od njega uvek možete čuti samo najbolje o muzičarima s kojima radi. Ima izuzetno visoko mišljenje o meni kao muzičaru i perkusionisti. Puno znači kad dobijaš takvu podršku i poštovanje od veličine kao što je Femi Kuti.

Također, vođa si i vlastitog sastava Igor Vince & His Drum, Brass and Keys. Radi se o međunarodnoj grupi, pa evo predstavi nam je…

Da, uoči objavljivanja mog prvog albuma formirao sam veliki bend s kojim nastupam. Bend je baziran u Beogradu, mada su tu plesačice i prateći vokali sa Kube, Brazila i Jamajke. Što se tiče moje autorske muzike i aktivnosti s bendom, spremam novi album koji će biti objavljen u martu, i uz to nas očeuje dosta koncerata. Najaktuelniji singl i spot je objavljen pre nekoliko meseci i zove se “Zaboravili smo da živimo”.

S Femijem dolaziš u Zagreb ovoga tjedna, približi nam malo repertoar koji nas očekuje…

Da, nakon rasprodatog koncerta u Beogradu pre par meseci, sa Femijem na ovoj turneji obilazimo gradove ex Jugoslavije, 8.maja sviramo u Ljubljani, zatim 9.maja u Zagrebu, a 10.maja u Splitu. Početkom juna ćemo biti u Skopju gde se sprema interesantan projekt i suradnja s Makedonskim filharmonijskim orkestrom. Sviramo uglavnom pesme sa upravo objavljenog albuma “One People One World” i neke od pesama sa prethodnih albuma. U svakom slučaju puno pozitvnog naboja i vatrenog ritma. Veoma energično i inspirativno. Dođite!

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.

Hvala vam.

1.00 €

5.00 €

10.00 €

20.00 €

50.00 €

100.00 €

200.00 €

Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute