Srđan Gojković Gile: Ti si to što slušaš i čime se duhovno hraniš

Dana 21. travnja Električni orgazam je nakon dugo godina ponovo zasvirao u Londonu, gradu u kojem i započinje priča o ovom, jednom od najvećih novovalnih bendova bivše Jugoslavije. Kroz desetljeća stvaralaštva, Električni orgazam je mijenjao postave i glazbene stilove, uvijek ostajući dosljedan svom specifičnom i originalnom rock ‘n’ roll izričaju. Od „Paket aranžmana“ do danas, bend je nizao uspješne albume i zasluženo zauzeo mjesto na vrhu ljestvice najutjecajnijih novovalnih i rock bendova na ovim prostorima. Nakon 43 godine na sceni, susreli smo Srđana Gojkovića Gileta kako bismo popričali o bendu i njihovom stvaralaštvu uoči njihovog trećeg koncerta u Londonu u punoj dvorani koncertnog kluba Dingwalls u Camdenu, gdje smo na veliku radost publike mogli čuti neke od njihovih najvećih hitova kao „Dokolica“, „Krokodili dolaze“, „Vudu bluz“, „Da si tako jaka“, „Kapetan Esid“, „Ja sam težak kao konj“, „Bejbe ti nisi tu“, „Igra rok‘en‘rol cela Jugoslavija“, „Nebo“, „Zlatni papagaj“. Naši ex-Yu rock velikani su dočekani u eksatičnoj atmosferi, kakvu samo može prirediti vjerna balkanska publika.

Prošle godine je bila 40 obljetnica mog omiljenog albuma Električnog orgazma, „Lišće prekriva Lisabon“. Možete li mi reći nešto više o konceptu albuma, počevši od naslova, preko tekstova i naziva pjesama, a zanima me i vaša verzija pjesme „Alabama“ od Doorsa i kako je odabir pao bas na tu stvar?

Srđan Gojković Gile: U startu sam ja krenuo da radim pesme za drugi album. Neke od pesama su čak bile, kao recimo „Leptir“, gotove već i u periodu kad smo snimali prvi album, ali sam ja već nekako kapirao da je to neka sledeća faza, tako da ih nismo stavili na prvi album. Koncept se javljao u hodu i ono šta je meni bilo zanimljivo je prvo, da svaka pesma ima samo jednu reč u naslovu pesama, da tekstovi budu vrlo kratki, da ne budu dugački. Taj neki minimalizam je bio deo koncepta, a i takođe psihodelija. To je i period kad smo mi kao klinci prvi put počeli da eksperimetišemo i sa LSD-om i to se definitivno čulo i na albumu, tako da je to, po meni, na neki način zapravo bila kruna tog nekog novovalnog perioda Električnog orgazma. Već sa sledećim albumom „Les Chansones Populaires“, mi već više nismo bili novovalni bend nego smo, u stvari, počeli da se vraćamo na ono šta smo mi voleli i slušali pre nego što se pojavio punk i novi val, jer mi nismo bili baš toliki klinci kad smo krenuli da slušamo muziku sa punkom i novim valom. Pre punka i novog vala ja sam slušao i Emerson, Lake & Palmer i Mahavishnu Orchestra i jazz rock i simpho rock i hard rock, i ja sam tad već imao nekoliko godina ozbiljnog slušanja muzike. A krenuo sam možda sa 12 godina ozbiljno da skupljam ploče i krenuo sam sa Marc Bolanom i T. Rex i sa Slade i Bowijem iz glam rock faze. To je nekad bila moja klinačka muzika, tako da smo se mi, u stvari, na neki način vratili tim korenima posle „Lišće prekriva Lisabon“, jer sam ja jednostavno shvatio da tu više nema šta da se doda, da je to nekako bio master work na temu novog vala i da svaki nastavak u tom pravcu bi bio zapravo neko ponavljanje i neuspešna imitacija onoga šta smo radili na tom albumu.

A reci mi, posto ja nisam čitala ovu knjigu po kojoj ste dali naziv, kako je došlo do te ideje?

Gile: Nisam ni ja čitao. Pa to je zapravio bio ljubić, edicija ljubavnih romana. Autor je Barbara Cartland, jedna od najpoznatijih autora ljubavnih romana.

A zašto baš to?

Gile: Postoje dve verzije, malo je sećanje varljivo. Ili sam video na kiosku gde su se prodavale novine, jer to se nije prodavalo u knjižarama nego na kioscima, ili je, pre mislim, to bilo kod Čavketove mame doma, da je ona čitala to i meni je taj naslov bio fenomenalan. Čak, u stvari, original naslov je „Lovers in Lisbon“, ali meni je bolji prevod. A i prevod sam ja promenio. Original prevod je „Lišće pokeiva Lisabon“, a ja sam ga malo izmenio u „prekriva“. Nekako mi je to super zvučalo, kao ta slika.

Kako ste povezali ovu inspiraciju za tekstove? Ti si pisao sve tekstove?

Gile: I muziku i tekstove. Ostalo je sve bio k’o neki tok svesti. Ja manje više tako ceo život pišem. Ne znam ja šta će da ispadne kao neka gotova pesma u startu. Stvarno je Keith Richards najbolji opis toga dao, a to je da si ti, u stvari, k’o neka vrsta antene, kao da izbaciš neku antenu u vazduh i ti uhvatiš neke delove onog šta se sad tu trenutno kreće i prebaciš u pesmu, u mom slučaju. Ja isto krenem neke akorde da sviram, onda mi se pojavi jedna reč, pa me onda ona asocira na neku drugu i to je neka lančana reakcija.

Znači nije to baš toliko smišljeno, nego jedno se veže na drugo?

Gile: Nije, tako je. Ja ceo život radim tako da je to, u stvari, plod neke improvizacije.

Zanima me „Alabama“, za koju ste bili inspirirani Bowiejevom obradom koja je već bila pomaknuta od originala, a vaša je toliko pomaknuta da nema ni veze s originalom.

Gile: Pa jeste. Mi smo često u to vreme pravili obrade koje su, u stvari, bile zapravo naše pesme, ali su bile inspirisane nekim drugima. Još je možda drastičniji primer na „Les Chansones Populaires“ „When the Music‘s Over“. To je bio naš jam session na samom snimanju albuma koji je imao delove tog teksta, ali je zapravo bila, maltene, naša autorska pesma.

Što vas je potaklo, tko je čuo „Alabamu“ od Bowijea?

Gile: Pa mislim ja i Ljuba, ne sećam se tačno ’ko. Obojica smo slušali i bilo nam je super, pa smo mislili i mi da napravimo neku verziju. Ja sam naravno znao i ovu verziju od Doorsa, ali dosta smo mi u tom periodu i slušali Bowieja i to naročito tu berlinsku trilogiju: „Low“, „Heroes“, „Lodger“. To je otprilike u tom periodu urađeno kao singl, ta njegova verzija „Alabame“. Nema tu nekog preteranog predumišljaja u startu.

Ugođaju albuma su uveliko pridonijeli izuzetni melodijski aranžmani Ljubinih klavijatura. Kakva je bila inspiracija za takav glazbeni izričaj koji bih opisala kao spoj post-punka, psihodelije i nekog mračnijeg, nekomercijalnog zvuka?

Gile: I na prvom albumu imaš te tekstove kao „Vi“, „Krokodili dolaze“ i neke druge. Ta neka tamna nota je prolazila i od „Paket aranžmana“ kroz ceo taj novovalni period. Ima ona izreka “Ti si to što jedeš”, a ovo je “Ti si to što slušaš” i čime se duhovno hraniš. Mislim, ja sam jako voleo u gimnaziji Franza Kafku i njegove romane i njegove priče, a on je uvek imao tu neku malo tamnu i mračnu notu.

A odakle ovaj psihodelični prizvuk?

Gile: Mi smo slušali u to vreme bendove kao šta su bili Magazine, Gang of Four, Joy Division. To je verovatno nekako uticalo također i na ono šta smo mi radili. Ali, kao što rekoh, to je sve nekako spontano. Nije niko nikom govorio da svira ovo ili ono, nego ja donesem neke akorde i neku melodiju i pevanje i onda smo aranžmane zajedno radili na probama, tako da je Ljuba kreirao to šta on svira kao i svaki ostali član benda. Niko nikom nije govorio šta on treba da svira. Zato su i aranžmani potpisani kao ceo bend.

Zašto mislite da je „Lišće prekriva Lisabon“, koji je bio manje komercijalan u ono doba od ostalih vaših albuma, tek kasnije pobudio veće zanimanje publike, pogotovo u reizdanju Croatia Recordsa?

Gile: Pa, bio je suviše avangardan za ono doba i onu zemlju. Možda da je izašao u Engleskoj, možda ne bi bio suviše, ali u Jugoslaviji osamdeset druge je bio prilično avangardan. A u međuvremenu su se desile mnoge stvari u muzici, tako da sad imamo celi taj žanr indie-rock. Tako da je ono šta je onda bilo totalno nenormalno, nekako postalo normalno u narednih četrdeset godina. To se često dešava u umetnosti. Recimo, Van Gogh kad je slikao, niko nije kapirao njegove slike dok nije umro, a onda su posle otkrili kako je on bio genijalan slikar. Na sreću, mi smo malo ranije, nismo pomrli. A eto, malo smo sačekali 40 godina, ali bolje išta nego ništa.

Kad smo kod tog albuma, na omotu je Čavke. Možete li mi reći nešto vise o samoj fotografiji i ideji za omot pošto kao vizualni artist nalazim mnogo inspiracije upravo u tom legendarnom omotu?

Gile: Čavke u stvari leži na krevetu. Papić ga je slikao odozgo. Zato on tako nekako čudno izgleda, čudno mu je i lice. On leži na krevetu, ima neku deku iza sebe i Papić je odozgo slikao, ali to se ne primećuje i čini ti se kao da on stoji. On ne stoji, nego leži na leđima. Papić je stvarno bio genije. On je bio naš omiljeni fotograf u to vreme. On je krenuo to s Idolima, pa su se oni razišli. Onda je dosta radio s nama, a posle je radio sa Ekatarinom velikom. Tako da, često smo se mi njemu vraćali osamdesetih godina. Posle je on otišao u nekim drugim pravcima. Mislim da je malo bio i razočaran neshvatanjem njega kao fotografa i možda još nekim drugi stvarima, ali on je definitivno za mene jedan od možda dva, tri najbolja fotografa osamdesetih. Obično staviš frontmana (na naslovnicu). Mi smo imali dva frontmana, jer Ljuba i ja smo bili glavni vokali, ali mi smo izabrali bubnjara.

A zašto baš Čavke?

Gile: Pa zato šta je Čavke bio dobri duh Električnog orgazma. Iako on nije bio autor i nije pravio pesme, on je nekako bio važan hemijski element u celoj toj hemiji odnosa različitih ljudi unutar te postave benda, tako da je on nekako svojim duhom davao neki zamah da se stvari nekako lakše odvijaju. Ja sam uvek pričao kako je on bio najkomunikativniji od svih nas. Kad bi svirali, u početku, po prvi put na nekim grupnim svirkama, uvek bi se Čavke prvi upoznao s nekim drugim bendovima, a mi smo uvek bili malo rezervisani i stajali malo sa strane, dok je on bio totalno otvoren i odmah bi prišao nekom bendu. Sad je otprilike Švaba taj. Na drugi način, ali sad je Švaba taj neki čovek koji svemu daje neku lepršavost, da to sve bude nekako zabavnije i opuštenije.

Osamdesetih godina ste bili jedni od najvećih novovalnih ex-Yu bendova. Kako ste vi doživljavali svoj uspjeh i popularnost u to doba? Koliko je bilo teško uspjeti na sceni bivše Jugoslavije sa žanrom koji ste vi svirali onda, a i pomalo kontroverznog imena benda? Kako se taj uspjeh desio sa „Paket Aranžmanom“?

Gile: Sta se tiče imena, treba se vratiti na sami početak. Ja i Jovec smo bili u tom nekom drugom bendu Hipnotisano pile gde sam ja bio bubnjar, a on gitarista. I mi smo onda dobili od SKC-a termin da imamo svoju prvu važnu veliku svirku, za nas je to tako onda izgledalo. SKC je bio važno mesto, ali nismo imali dovoljno materijala. Imali smo možda sedam, osam, devet pesama, a za celovečernji koncert trebala nam je predgrupa. I onda sam ja predložio da napravimo još jednu grupu, ja i Jovec da se zamenimo tako da ja budem vokal i gitarista, a Jovec da bude bubnjar i da Ljuba svira klavijature i da se zovemo, na primer, Električni orgazam. To je bukvalno bilo nešto prvo šta mi je palo na pamet. Svakako da je ideja bila da ime bude šokantno. To je, mislim, bio stil punk rocka i novog talasa u to vreme, tako da je tako došlo do imena. Mi smo i hteli da šokiramo stariju generaciju. Mi nismo hteli da nas svi vole, mi smo hteli da nas ne vole ovi za koje mi mislimo da ne trebaju da nas vole. To je posle Koja razradio sa „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“. Mi smo bili deo te priče. Nisu svi baš u fazonu da imaju želju da se svima dopadnu i mi to očigledno nismo želeli, a i bitna je stvar bila da taj trenutak kad sam ja dao ime bendu, ni na kraj pameti mi nije bilo da će taj bend preživeti dalje od prvog koncerta. Ja sam mislio da je to zezanje za jedno veče, a naš ozbiljni bend je Hipnotisano pile. Međutim, kad su oba benda izašla te večeri na scenu, po reakciji publike bilo je očigledno da Hipnotisano pile više ne postoji posle te večeri, a da Električni orgazam postaje nas glavni bend. Tako da je nam je preko noći realnost skrenula pažnju šta i kako dalje treba da se ponašamo i da radimo.

Čovek treba da spozna i te neke svoje tendencije ka diktatorskom ponašanju koje sam i ja imao kao i svaki vođa benda, ali ja volim da se samoposmatram  i da se usavršavam, u smislu da spoznam koje su mi mane, a koje su mi kvalitete, pa da te mane polako suzbijam, a kvalitete razvijam.

Mi smo imali sreću da je „Paket aranžman“ objavljen početkom osamdeset prve, a već u aprilu je izašao naš prvi album. Mi smo prvi imali album od ova tri beogradska benda i imali smo sreću da smo se pojavili u novogodišnjoj emisiji „Rock‘n‘roller“ koja je bila za Novu godinu sa osamdesete na osamdeset prvu prikazana u udarnom terminu na prvom program televizije Beograd, šta je tad gledalo 20 miliona ljudi. Tako da je to bio nezamislivi medijski udar koji danas uopšte ne možeš da postigneš, jer ima milion televizija. Tad su bila dva programa i 20 miliona ljudi je gledalo ili jedan ili drugi, tako da su nas svi videli. Oni koji su, naravno, imali receptore da se prime na tako nešto, a bilo ih je, kod njih je odmah došlo do totalne euforije. Toliko su krenule da nas hvale neke redakcije, pre svega Polet u Zagrebu, ili Džuboks u Srbiji, ili Nove omladinske novine u Srbiji, tako da smo prilično euforično i bezrezervo hvaljeni. Onda, već posle prvog albuma je došlo do nekih podeljenih mišljenja, kao da nije to baš tako dobro ispalo ili da bolje zvučimo uživo. I tu je već krenulo ono, kao šta je i  normalno, prvo te svi hvale, pa te onda svi pljuju. To je u svačijoj karijeri normalna faza, ne mogu svi da te hvale sve vreme. A kad smo krenuli da snimamo „Lišće prekriva Lisabon“ i kad smo snimili i preslušali album, mi smo bili u fazonu kao da je to „Sgt. Pepper“, i da će to da bude totalna revolucija, šta se nije desilo. I onda je posle došao priličan down i razočarenje, što je zapravo u narednih godinu, dve, tri dovelo do toga da je i Jovec otišao iz benda, pa onda posle i Ljuba. Taj uspeh koji smo mi očekivali od „Lišće prekriva Lisabon“ je izostao u tom trenutku. On je došao sad, 40 godina kasnije, ali u onom trenutku mi smo očekivali da će se tad desiti ono šta se sad dešava. Bili smo klinci i nije nam bilo jasno.

Jeste imali kakva očekivanja od „Paket aranžmana“?

Gile: Pa imali smo, da. Ja sam isto bio prilično euforičan. To sam pričao u par intervjua, kad smo prvi put kod Enca Lesića, koji je bio producent i koji je imao prvi privatni studio u Beogradu, slušali ceo album, ne samo Orgazam nego i ostale, ja sam bio u fazonu da će da se proda u 100 hiljada primeraka. Ja sam onda imao 19 godina. Mi smo bili tinejdžeri kad smo snimili „Paket aranžman“, ja sam reko Encu da će ovo biti najprodavanije, pošto nisam imao pojma šta se prodaje, ali me Enco kao stariji, iskusniji muzičar nežno zagrlio i rekao da moram da shvatim da nećemo prodati 100 hiljada, jer u toj zemlji živi 20 miliona seljaka. Ali snimili smo odličan album. Tako da, pokazalo se da je on bio totalno u pravu, a nama je trebalo još par godina da to i sami otkrijemo kad smo krenuli malo da sviramo van ovih relacija Beograd, Zagreb, Ljubljana, Rijeka, Novi Sad, dakle izvan velikih urbanih centara. Mi smo onda zamišljali da je tako sigurno i u provinciji, samo šta ima manje ljudi, ali, u stvari, nije bilo tako, nego ti ljudi nisu to voleli. Trebalo je mnogo godina da to dobaci do nekih ljudi. Ja sad kad vratim film, tad mi nije bilo bas jasno šta se dešava, ali sećam se da smo bili razočarani; gde je ta reakcija na „Lišće prekriva Lisabon“, zašto se ne dešava kao, na primer, ono šta se dešavalo sa „Paket aranžmanom“. Jos smo mi mislili da je „Lišće prekriva Lisabon“ mnogo bolje i zrelije nego ono šta smo radili na „Paket aranžmanu“, šta i danas mislimo.

Kad smo kod „Paket aranžmana“, kako je biti sudionik takvog legendarnog projekta koji je inspirirao generacije novih umjetnika i naraštaja publike i što vam to znači danas?

Gile: Pa, ja mislim da umetnik ne treba da se bavi time. To je kontraproduktivno. Ja sa jedne strane jesam svestan toga i naravno da mi je drago, ali bi tu odmah završio tu priču, jer bi svaki sledeći korak bilo neko totalno nenormalno pumpanje ego tripa koje je zapravo štetno, a ne korisno. Tako da svesno završavam tu priču na tom delu priče, jer obično ljudi u tim trenucima počinju da veruju u sopstvenu legendu i uglavnom skrenu sa puta i počnu da rade neke budalaštine. Imamo veoma velik broj takvih slučajeva u ex-jugoslovenskom rock ‘n’ rollu. Neću sad nikakva imena da spominjem, ali mislim da neki ljudi se jednostavno suviše prime na ideju o sopstvenoj veličini i upucaš sam sebe u nogu, šta bi se reklo, kad kreneš tim putem da razmišljaš.

Za razliku od Jugoslavije znamo da u ostalim zemljama središnje i istočne Evrope glazbena scena i nije bila tako razvijena ili je bila takoreći nepostojeća. Usprkos tome ste osamdeset prve upriličili nekoliko koncerta u Poljskoj. Ove godine je reizdan vaš kultni live album „Warszawa ‘81“, originalno objavljen 1982. za Jugoton. Kako je bilo te godine svirati u Poljskoj iza željezne zavjese gdje takva glazbena scena nije postojala?

Gile: Da, samo šta je sad prvi put izdan ceo koncert na vinilu, onda je to bio mini album. To je bila naša prva ozbiljna turneja gde smo mi kao bend krenuli. Možda smo imali jedno četiri ili pet koncerata, ali mi smo bili tamo sigurno jedno desetak dana, mi smo tamo otišli pa smo se uvežbavali. Mi smo, u stvari, bili u periodu kad smo spremali „Lišće prekriva Lisabon“ i ja sam shvatio da Poljaci i tako ne znaju naše pesme i eto divne prilike da mi, pre nego šta uđemo u studio, prosviramo te stvari pred publikom koja ne zna ništa i reakcija je bila fenomenalna, šta se čuje i na ploči. Ali nismo ni imali gde da snimimo album. To je slučajno naš prijatelj, koji je bio novinar Džuboksa, Goran Cvetić, dao kasetu toncu i snimio je oba ta koncerta. U stvari, bilo ih je tri, dva su snimljena, treći nije snimljen.

Što mislite da je omogućilo razvoj novog vala u Jugoslaviji i pridonijelo takvom boomu bendova osamdesetih godina za razliku od nekih drugih zemalja slicnog geopolitickog položaja?

Gile: Pa bila je vrlo specifična situacija u Jugoslaviji, i ekonomska i sociološka i politička. Iako je tu bila komunistička partija, ta zemlja nije bila deo komunističkog bloka, a nije bila deo ni Zapada, ali smo mi imali pasoš sa kojim smo mogli da putujemo i na istok i na zapad i da skupljamo informacije. Mi smo imali neku srednju klasu sedamdesetih godina, koja su bili naši roditelji. To je bio onaj period kad je Tito uzimo kredite i kad je to bilo neko ekonomsko blagostanje. Znači, svaki neki prosečan službenik je imao pristojnu platu i naši roditelji, koji su objektivno bili neka srednja klasa, mogli su da nas šalju u Englesku da se školujemo preko leta mesec dana i da učimo Engleski. Tako da sve te okolnosti su pridonele, također i trenutak da mi stupamo na scenu kad umire Tito. Da se to desilo dve, tri godine ranije, nas bi preklopila ta neka cenzura, kao šta se, na primer, desilo Buldožeru, posle prvog i drugog albuma. Mislim, oni bi mogli da funkcionišu, ali bilo bi mnogo spoticanja, podmetanja nogu. Ta činjenica da veliki vođa umire početkom osamdesete, bas kad ova tri beogradska benda stupaju na scenu je također bila velika povoljna koincidencija, jer odjednom nastaje očigledni haos u političkoj garnituri i dolazi do velike borbe za vlast. Nikog ne zanima više da se bavi nekim rock ‘n’ roll bendovima, jer imamo mi i prečih problema, koji su, u stvari, na kraju kulminirali raspadom Jugoslavije. Počelo je i ranije, ali tu je već počelo ozbiljno da se radi na tome, šta mi naravno nismo znali. Ali to je nama otvorilo neki kreativni prostor da nas niko nije uznemiravao i da tu počinje malo liberalnije da bude. Već je Prljavo kazalište samo pre godinu, dve dobilo onu nalepnicu da je šund album, mislim taj njihov prvi album. Mi nismo imali tih problema. Tako da su to sve neke okolnosti koje su se poklopile u jednom trenutku na jednom mestu i koje su izbacile tu kreativnu generaciju novog vala na tadašnju jugoslovensku scenu. Ja mislim da su, kad sve to sabereš, zato ti ljudi bili tako snažne autorske ličnosti, jer su odrastali u tim nekim specifičnim okolnostima, putovali po svetu, a živeli u nekom ipak represivnom sistemu gde je bilo cenzure. Nije bila baš demokratija i sloboda, al’ nije bilo ni kao, recimo, u Rusiji. Sve je to nekako uticalo na to da stasa ta generacija.

Kako je legendarni beogradski SKC uticao na formiranje vas kao umjetnika i benda?

Gile: Pa SKC je bio veoma važno mesto i kreativna kolevka u Beogradu. Da krenemo od nastanka SKC-a. To je bio dom Udbe, do studentskih demonstracija šezdeset osme godine. Onda je posle tih demonstracija u Jugoslaviji, Tito u Beogradu dao taj dom, tu zgradu Udbe studentima da to bude, eto kao, njihov poligon, da mogu, eto, mladi da se kreativno zabavljaju, izraze i da to bude neki njihov ventil. To je također veoma uticalo na ova tri beogradska benda, jer smo mi svi na neki način bili deca u SKC-u. Mi smo tad još bili klinci i nismo imali nešto love. To je bilo neko drugo vreme, nije bilo kafića, nije bilo diskoteka, ali je bio SKC, a glavna stvar je bila da su svi programi bili dotirani od države, znaci, sve je bilo besplatno. Mislim, to je bio moj umetnički fakultet. Ja sam tu gledao sve francuske filmove crnog talasa, jugoslovenski filmski crni talas, filmove koji su bili zabranjeni, koje nisi mogao da gledaš u bioskopu, gledao sam eksperimentalnu muziku, na primer John Cagea, gledao sam alternativne muzičke svirke, glumišta, tu su se izvodili razni performansi, Marina Abramović i ostala ekipa. Svi su oni bili u SKC-u i mi smo sve te uticaje na neki način primali i oni su uticali na naš odnos prema umetnosti. Tako da je u tom smislu SKC bio jako važan, ali već negde osamdeset druge, osamdeset trece počinje komercijalizacija, počinju da se naplaćuju karte i polako SKC gubi na svom značenju. Mislim da je zlatni period bio možda negde tu od neke sedamdeset šeste, sedamdeset sedme do kraja osamdeset prve, uvrh glave.

U doba osamdesetih bilo je i dosta festivala na kojima se sviralo većoj publici a i poznate radne akcije. Gdje ste preferirali nastupati i kakav je bio prijem publike diljem Jugoslavije?

Gile: Mi smo naravno želeli da sviramo što više, da širimo tu našu misiju, to šta mi radimo, i svirali smo na radnim akcijama, jednom. Bilo je katastrofa, samo šta nas nisu linčovali. Cela turneja se završila mojim hapšenjem u Nišu. To je bilo osamdeset druge sa „Lišće prekriva Lisabon“. Znači, mi krećemo da sviramo akcijašima te pesme, a koji su nas većinom sa otvorenom mržnjom gledali. I sećam se, u Nišu su nas gađali nekim kamenjem i nekom zemljom. Onda sam ja skočio u publiku, pa se potukao s nekim, došla policija i uhapsila mene. Ali to je sve, iz ove perspektive, bilo korisno za bend da ipak nekako revidira stav i realnu situaciju u kakvoj mi zemlji živimo i da nije sve Beograd, Zagreb, Rijeka i Ljubljana, tako da smo mi naučili tu lekciju i verovatno je to uticalo na neki kasniji period.

Kasnije su došle nesretne devedesete, vi ste zajedno sa članovima EKV-a i Partibrejkersa oformili Rimtutituki iz čega se izrodila anti-ratna pjesma „Slušaj ‘vamo“. U kojoj mjeri smatrate da umjetnici trebaju dati svoj glas u teškim socijalnim i političkim previranjima i iznjeti svoje stavove u ključnim povijesnim momentima?

Gile: To je bio jedan specifični trenutak u vremenu i prostoru i mene je totalno šokiralo to šta je krenulo da se dešava, ti oružani sukobi devedeset prve, i totalno me izbacilo iz ravnoteže. Ja uopšte to nisam mogao da shvatim, kao, zašto to i kako to, i verovatno je tako bilo i s ovim ostalim ljudima koji su učestvovali u tome. Znači, krenula je da se zahuktava ta neka mržnja, rat između ljudi u tadašnjoj zemlji. To je bio period kad se prekidaju i telefonski i svi drugi kontakti. Ja ne mogu više da se čujem sa prijateljima u Zagrebu, jer su prekinute telefonske linije. Svakome je ostavljeno da vrši svoju medijsku propagandu u okviru svoje republike. Tako je to radila hrvatska televizija u Hrvatskoj, srpska televizija u Srbiji. Znači svako je dobio svoj mali rejon da ga indoktrinira u pravcu onoga šta su želeli tadašnji politički moćnici i ljudi koji su bili na vlasti u tim republikama, danas novim državama. Moja lična ideja je bila da sam jednostavno znao da će pesma doći i do mojih nekih prijatelja i do moje neke publike u Hrvatskoj, jer su počele neke priče. Sećam se da sam čuo da se po Hrvatskoj priča kako sam se ja pridružio srpskim dobrovoljcima. Ja sam čuo tu priču da smo se ja i Dragan Bjelogrlić pridružili sprskim dobrovoljcima. To je bila sveopšta dezinformacija i totalno ludilo. Mislim, nije to nigde verovatno javno bilo, al’ mene je već šokirao tako iskrivljeni trač, da nekom uopšte može da padne na pamet. Ali ti si u tom periodu od mnogih ljudi koji su bili deo javne scene, a za koje si mislio da su super, doživeo svašta. Odjednom su neki počeli da se ponašaju totalno ludački, po meni i nacionalistički, i odjednom su počeli da pričaju neke stvari koje pre nisi mogao da čuješ od njih, na svim stranama. Tako da je moja ideja bila da nekako javno mi kažemo na kojim se pozicijama mi, eto, politički pre svega, nalazimo u tom trenutku i da mi definitivno ne pripadamo onome što je neka državna politika Srbije bila početkom devedesetih godina i politika Slobodana Miloševića.

Znači vi ste smatrali kao bend da se vi trebate izjasniti na taj način?

Gile: Da, kao grupa pojedinaca koja je napravila taj ad hoc bend koji je bio samo za tu pesmu. To je sad moj neki stav, ali pretpostavljam da je blizu i ostalim članovima koji su bili u bendu tad.

Kako iz današnje perspektive gledate na to pitanje i da li biste na isti način istupili i danas u javnosti, recimo o nekoj socijalnoj temi koja je bitna?

Gile: Možda. Ne znam, to je pitanje trenutka. Moguće, al’ ne mogu da dam sad odgovor u smislu da bi svaki put na svaku temu ja tako reagovao. Zavisi, moguće, al’ ne mora da znači.

Mislim da je prvi koncert nakon rata izvan Srbije za vaš bend bio u Brežicama u Sloveniji, malo mjesto blizu granice sa Hrvatskom, koliko me sjećanje slući već na zimu 1995.

Gile: Jeste. Iako je koncert bio u Sloveniji, u Brežicama, to je bio zagrebački koncert. To je radio čovek iz Zagreba.

Sjećam se i sada tog koncerta, na kraju kojeg si se obratio publici sa “Ne znam dal smemo” i svi smo zdušno vrištali „Da“, a onda ste odsvirali za kraj naravno „Igra rok’en’rol cela Jugoslavija“. Šta je za vas značila ta stvar kada ste je izdali i kako ona kotira među publikom danas? Što mislite da li neke nove generacije koje nisu doživele Jugoslaviju i ondašnju glazbenu scenu mogu uopće pojmiti tu pjesmu, ili je ona možda rezervirana više za stariju publiku u kojoj možda može pobuditi neke nostalgične osećaje?

Gile: Da krenem od kraja, mislim i jedno i drugo. Mislim da ona radi i nekim klincima koji su čuli neku legendu, kakva god ona bila, o nekoj Jugoslaviji, a također i ovima koji su živeli u toj Jugoslaviji. Ta pesma je realno nastala u periodu posle albuma „Distorzija“, kad je došlo do najvećeg skoka popularnosti Električnog orgazma i prihvaćenosti od neke šire publike, gde smo mi iz nekih klubova prešli u neke sportske dvorane, hale, pa i stadione i to je bilo na talasu neke euforije. Kao u prevodu, evo konačno, za nas kao Električni orgazam, igra rock ‘n’ roll cela Jugoslavija. Kao, konačno su nas razumeli posle toliko godina i mi smo sad ipak uspeli da živimo kao neki normalan rock ‘n’ roll bend koji ima, ne znam, 100, 150 koncerata godišnje, što smo uvek želeli. Tako da je to bila ta euforija. Nije tu bilo nikakve patriotske poruke. A i ja kad sam bio mali voleo sam pesmu grupe Grand Funk Railrod koja se zove „We‘re an American Band“, pa mi je to isto bila malo asocijacija; oni su američki, a mi smo jugoslovenski bend. Bilo je tu raznih još uticaja.

Da se vratim na taj koncert. Kako je bilo svirati opet izvan granica Srbije? Kako ste prebrodili taj težak period koji je bio sigurno težak za svakog muzičara koji je živio od glazbe u to doba?

Gile: Mi naročito nismo mogli nikud. Mi u Srbiji smo bili pod sankcijama, mi smo bili bukvalno u getu, nismo mogli nikuda da putujemo. Mi smo tih godina jedva nešto malo u Makedoniji uspevali da sviramo i mi smo dobrim delom i preživali tu neku devedeset prvu, devedeset drugu tako.

Jeste se osjećali kklaustrofobično?

Gile: Da, naravno. To je bilo vreme totalnog ludila kad su ljudi imali 20 maraka plate, gde smo mi isto svirali za neke smešne pare. Ali opet je to bilo da odsviraš dva, tri koncerta, pa imaš kao neko ko ima mesečnu platu. U svakom slučaju, bio je taj period ludački period.

Kako je bilo onda kad ste opet počeli svirati izvan granica?

Gile: Pa ko da si neka muva koju je neko poklopio čašom, pa digao. K’o posle korone, kao kad niko nije smeo van.

Kroz godine mijenjao se kako pomalo i glazbeni stil, tako i vaš osobni, mijenjali su se i članovi, bend je evoluirao na mnogo načina. Možete li mi reci što je u glazbenom smislu najviše inspiriralo vaš rad i kako su pojedini članovi u vašim različitim sastavima pridonosili glazbenom izričaju benda od samog početka pa do danas, kroz desetljeća stvaralaštva?

Gile: Najviše su, verovatno pored mene, kreativno u celom ovom periodu dva čoveka još doprinosili muzičkom komponovanju, a to su, u prvom periodu Ljuba, a onda kad je on otišao, od „Distorzije“ pa do danas, Banana. I onda njih dvojica zajedno u istoj postavi od 2004., kad se Ljuba vratio u bend. I zadnja dva albuma smo mi radili kao neki kreativno trio, gde smo počeli sva trojica da potpisujemo muziku. Tekstove i dalje radim ja, ali nekako sam ja malo otvorio i njima prostor da i oni mogu da iskažu svoje neke kreativne potencijale i želje koje su imali, jer u tom prvom periodu new wavea su Ljubine klavijature bila ta neka boja i farba Električnog orgazma, a onda od „Distorzije“ je bila Banina gitara ta glavna farba. I onda je došao taj super period kad su odjednom bili i Ljuba i Banana u bendu kao šta su danas.

U vašem radu su se kroz tekstove provlačile razne teme, od onih socijalnog i urbanog karaktera do nekih laganijih i prozaičnijih tema, od kojih su neke bile iz vlastitih iskustava, druge inspirirane svijetom oko sebe ili pak refleksije tuđih ideja. Možete li nam dati uvid u neke od vaših najvećih hitova kao „Zlatni Papagaj“, za kojeg vas i prečesto pitaju, „Krokodili dolaze“, „Nebo“, „Kako bubanj kaže“, „Kapetan Esid“, ali i osvrnuti se na neke od vaših izbora obrada i zašto baš ti autori i te pjesme?

Gile: „Zlatni papagaj“ je nastao kao komentar na tu neku situaciju osamdesete godine. To je bio prvi kafić gde su bile te subkulturne grupe: šminkeri, pankeri. Zlatni papagaj je bio vrlo blizu tog nekog parka gde su se skupljali pankeri. Ja sam prolazio tom ulicom i onda je došlo tu do nekog verbalnog konflikta. Nije bilo tu neke tuče, ali možda su pankeri gađali zemljom šminkere koji su stajali ispred tog kafića i onda je to meni bilo interesantno. Naravno, ja sam više simpatisovao grupu pankera, pa sam iz te pozicije i napisao taj tekst. Krokodili su uopšteno bili strah od bilo kakvog totalitarizma i od bilo kakvih takvih pojava koje guše i sprečavaju pojedince, ali su zapravo inicijalno bili inspirisani strahom od Sovjetskog saveza. Posle Titove smrti je bila velika paranoja da će Sovjetski savez da napravi invaziju na Jugoslaviju i da će u stvari da nas pokore Rusi i da će tu doći do neke situacije koja se sad dešava u Ukrajini, tako da je to bila neka prva inspiracija za pesmu „Krokodili dolaze“. Krokodili su, u stvari, originalno bili Sovjetski savez.

A sad ću biti glupa pa pitati tko je napisao tekst za „Nebo“, jer ne znam.

Gile: „Nebo“ je napisao klavijaturista Hipnotisanog pileta Đorđe Otašević, a muziku je napisao Jovec, gitarista originalni Orgazma, koji nije pisao tekstove. Džo, kako mu je bio nadimak, je kasnije završio književnost i pisao je poeziju i razne pesme i donosio je to na probe. Ta pesma je inače bila veoma dugačka, pa je Jovec izabrao par strofa i refren i to je bilo to. Mislim da je Jovec baš napravio dobru stvar, da bi se taj utisak malo razvodnio da je tu bilo više strofa. Mislim da je ovo baš onako kako treba i da je baš to šta je tako kratko i sažeto veoma bitno što je ta pesma tako uspešna postala.

Dobro, evo, „Kako bubanj kaže“ je jedan od onih malo prozaičnijih tekstova, ali inače ja jako volim taj album.

Gile: Pa ja isto volim „Kako bubanj kaže“. Kad sam slušao ovaj box set Croatia Recordsa redom, nekako mi je, u stvari, odjednom „Kako bubanj kaže“ bio najbolji skriveni album koji, u stvari, nisu ljudi provalili u tom trenutku kad je izašao. Videćemo kako će da prođe za nekoliko godina.

Je li „Kapetan Esid“ stvarno ono šta ja mislim da je?

Gile: „Kapetan Esid“ je pre svega ljubavna pesma o toj nekoj konkretnoj ljubavnoj vezi koju sam ja imao, koja je u korenu toga imala veze s LSD-om. U stvari, mi smo se smuvali na LSD-u i onda je nekako bilo logično da glavni lik bude kapetan Esid i tako je to išlo jedno prema drugome.

A obrade, kako ste birali to?

Gile: Pa to je bilo spontano. Padne ti nešto na pamet. Sećam se za „Les Chansones Populaires“, prva obrada koju smo snimili je bila „I’ve Got a Feeling“ od Beatlesa. Ja sam jako voleo tu pesmu i hteo to da obradimo. Odsvirali smo, dopalo nam se i onda smo i snimili. Onda smo „Alabamu“. To je bila, valjda, druga koju smo prokomentarisali. Sa „Les Chansones Populaires“, sećam se jedne scene sa Čavketom. To je ta neka, kao, telepatska veza. Ja slušam „Their Satanic Majesties Request“ album od Rolling Stonesa, onaj psihodeličniji njihov album i tu se mi sad već spremamo da snimimo taj album s obradama. I ja slušam pesmu „Citadel“ i zaključim da tu stvar moramo da obradimo i zovem Čavketa i kažem: „Čavke, jel’ znaš koju stvar trebamo da obradimo“ i on mi kaže: „Znam, ’Citadel’“. To je, na primer, bila Čavketova uloga, na konkretnom primeru. Tako su nam padale razne pesme na pamet. Znam da sam hteo neku drugu pesmu od Velvet Underground, možda sam ja hteo „Sunday Morning“, a Ljuba je hteo „I’m Waiting for My Man“. Bowiejeva „The Man Who Sold the World“ je bila jedna od mojih prvih omiljenih pesama kad sam bio klinac, ali ne u Bowiejevoj verziji nego u verziji od Lulu koja je bila baš hit kad sam ja bio klinac, pošto Bowiejeva verzija nije bila hit u ono vreme, nego je postala hit tek posle kad je Nirvana to obradila, mnogo godina i posle naše verzije i posle Bowiejevog originala. Šta se tiče „Bejbe ti nisi tu“, mi smo se spremali da snimamo u Kulušiću živi album i onda sam ja mislio da nam treba neki singl. Ja sam hteo da guram to kao novi album, kao šta se gura studijski album, ali glupo je da ja sad napravim neku novu pesmu koju sviram prvi put, kao kad sam svirao „Igra rock‘n‘rol cela Jugoslavija“ prvi put, ljudi su bledo gledali i onda sam shvatio da to mora da bude neka obrada, što je ljudima poznato. I onda baš, sećam se da sam stajao na autobusnom terminalu za aerodrom na željezničkoj stanici u Beogradu, rano je ujutro bilo. Kretao sam na avion baš za Zagreb, ali ne na snimanje albuma. Mi smo stalno išli u Zagreb tad, i znam da je krenuo „Out of Time“, i kao, ’jutro tek je svanulo’, pošto je bilo jutro. Onda se dalje razvio tekst i onda smo to uradili i onda je to postao jedan od najvećih hitova Električnog Orgazma. A Stonesi su je prošle godine tek prvi put u životu svirali uživo.

Kako se tematska inspiracija oblikovala i mijenjala kroz godine? O čemu danas najradije pjevate i razmišljate? Kako danas izgleda kreativni proces unutar benda, iako Gile ti si većinom pisao tekstove, kako je to danas?

Gile: A znas kako, čovek prolazi kroz razne faze u životu i različite promene. Kako se čovek menja, tako se menjaju i njegova interesovanja, pa tako su se i moja razmišljanja i interesovanja menjala kroz godine. Ja sam uvek bio otvoren za promene. Nikad nisam doživljavao rock bend kao nešto šta kad ubode neku formu treba toga da se drži ceo život. Mislim, ima takvih bendova, čak i dobrih, kao recimo AC/DC, možda Ramonesi, ali ja sam više nekako voleo pristup koji su imali Beatlesi koji su sa svakim novim albumom menjali sebe ili Bowie, i koji su radili nešto potpuno novo i drugačije.

To je ono šta bi se na engleskom reklo re-invent.

Gile: Da, re-invent, ponovo izmisliš sebe.

Što se tiče omota, kakve su bile inspiracije za pojedine albume što se tiče njihove vizualne prezentacije, pogotovo u doba ploča kada se tome pridavao još i veći značaj nego je to kasnije bilo sa CD-ima, a najmanje u digitalnom svijetu glazbe. Koliko je vama kao bendu taj vizualni identitet svakog albuma bio značajan i da li ste i na taj način težili predstaviti svoj rad publici i povezati vizualno i glazbeno? Gile, ti si i radio dizajn za neke omote, prvi album i „Les Chansones Populaires“, ako me sjećanje dobro služi.

Gile: Pa ja sam kao glavni autor bio ili glavni autor ili glavni supervizor onoga sto će biti na omotu. Tu niko drugi nije brinuo o omotima osim mene. Prvi album sam omot radio ja, „Les Chansones“ sam radio ja i još dosta tih kasnijih omota. Sa Papićem sam učestvovao u dogovoru kako ćemo se slikati, a sviđalo mi se kako slika Radovan Hiršl, pa sam tražio da naslika naš bend tako da mu ja dam neke smernice. Ili „Zašto da ne!“ iz 1994., isto jedan od mojih omiljenih albuma, kad nam je Leo Pilipović, koji je gitarista sada u Goblinima, a tad je bio gitarista u bendu Džukele, radio na omotu. Video sam neku njegovu izložbu i video sam kako je nacrtao Sex Pistolse i onda sam rekao da nacrta tako i nas, pa je to završilo na unutrašnjem omotu, a onda sam mu rekao da nacrta devojčicu u maminim velikim štiklama u sobi, pa, ne znam, da nacrta pilule na stolu, džoint na stolu, pa da nacrta knjigu Marquisa de Sadea „120 dana Sodome“, pa da nacrta omot „Les Chansones Populaires“ kako leži na podu. Tako da sam mu sve te, bukvalno detalje, ja govorio. Kad sam bio još klinac, ja sam imao više interesovanja i dvojio sam dal’ ću da upišem književnost, dal’ ću da upišem glumu, dal’ ću da upišem likovnu akademiju i nekako sam ukapirao da je rock ‘n’ roll najsavršenija umetnost jer objedinjuje sva moja interesovanja, jer kao glumac sam na sceni, kao frontman, dizajner sam kao slikar koji radi omote, plakate i učestvuje u radu na njima, književnošću se bavim tako šta pišem tekstove za bend, a i producent. Tako da sve je to multimedia, što bi se reklo.

U doba novog vala izgledalo je da je zagrebačka publika više gravitirala beogradskoj glazbenoj sceni i obrnuto, tako da su beogradski bendovi bili rado slušani u Hrvatskoj. Kako to izgleda danas? Kakav je prijem Električnog orgazma na koncertima u Hrvatskoj, mada po mom sjećanju uvijek se radilo o jako dobrim svirkama i ekstatičnoj publici. Da li je išta drugačije kad svirate na “domaćem” terenu?

Gile: Nas vole u Zagrebu i Hrvatskoj oduvek i mi najbolje prolazimo u Hrvatskoj i Srbiji, tu nema nikakve dileme. To su naše dve glavne teritorije. I istina je da i dan danas zagrebački bendovi za koje ljudi uglavnom znaju, kao Rundek, uvek fenomenalno prolaze u Beogradu, tako da naročito kod te neke generacije iz osamdesetih se nije mnogo toga promenilo.

Zašto je to tako? Meni je to kao neki mali fenomen. Da li je nama u Zagrebu dosadno šta mi imamo, pa gledamo preko granice, kao, tamo je bolja zabava ili je to nešto kao nama egzotično što dolazi iz Beograda? Kako to funkcionira?

Gile: S jedne strane su jako bliski Beograd i Zagreb po ukusu i to su veliki urbani centri, a opet je dovoljno drugačije to što je iz onog drugog grada da to ljudima bude još posebnije, primamljivo i zanimljivo. Tako da te dve stvari kad spojiš, onda dobiješ taj fenomen. Ali, u stvari, u korenu je činjenica da su najbliža dva grada u bivšoj Jugoslaviji Zagreb i Beograd, verovali ili ne.

Šta mislite o današnjoj glazbenoj sceni na prostorima bivše Jugoslavije?

Gile: Nisam čak više ni u toku, pravo da ti kažem. Već sam došao u godine kad sam spremno odbacio ideju da ja moram da znam sve o svakom bendu. Verovatno ima tome već deset i više godina. Mislim da je nekako u redu za nekog sa 62 godine, koliko ja sad imam, da ne mora sad baš da bude totalno upućen. Bavim se onim što mi radimo. Mislim, naravno, nisam se blokirao da neću da saslušam i da se informišem, ali nekada je tu postajala ta neka velika glad da ja moram sve da znam šta svaki bend radi. Ta glad je nekako okopnila, nema više te velike žudnje za takvim informacijama. Verovatno to dolazi s godinama, tako da zapravo nemam neki veliki uvid.

Ima li neki noviji bend koji ti je zapeo za uho?

Gile: Pa ne znam. Kad me pitaju, ja kažem neki bend, a onda ukapiram da taj bend postoji već jedno 20, 30 godina. Kad su me pitali koji novi bend mi je dobar, ja rekao: Darkwood Dub, a oni su se već i raspali. Ima, ali ne moram ja da imam neko mišljenje o tome. Imam sad tu slobodu da ne moram ništa više da kažem o tome.

Svirali ste i kao predgrupa Stonesima. Kakvo je bilo to iskustvo?

Gile: Pa bilo je fenomenalno. Mi smo to nekako doživeli ko zasluženu nagradu naše karijere.

Kako se to uopće desilo?

Gile: Pa zvao nas je Raka Marić, koji je inače dugogodišnji menadžer Bijelog dugmeta bio, u ono vreme kad je Bijelo dugme zaista bilo Bijelo dugme. On nas je pozvao, šta je mene iznenadilo, moram ti priznati. Nisam očekivao od njega da pozove nas da otvorimo taj koncert i naravno mi smo sa oduševljenjem to prihvatili. Sama ta lista bendova koji su otvarali koncert za Rolling Stonese, od Princea, Metallice i takvih velikih svetskih zvezda je impresivna. Već da si na toj listi je takva velika čast, a plus zaista Ljuba, Banana i ja smo hardcore fanovi Stonesa još otkad smo bili klinci, tako da je to bilo k’o dete u fabrici čokolade.

Jako ste aktivni na sceni i nakon više od 40 godina, vidim po vašim statusima na društvenim mrežama da redovno nastupate ne samo u Srbiji nego i šire. Kako vas je put naveo u London ove godine?

Gile: Bili smo dvaput u Londonu. Jednom je bilo 1995. na Shepherd‘s Bushu, a drugi put je bilo u, Bob kaže da se zvalo, Zoo bar na Leicester Squareu, to je valjda bilo 1998. i ovo je, ja mislim, treći put. I ja sam svirao još kao član Divljanovog Old Stars Banda. Zaboravio sam koja je to godina bila, možda 2000., tu negde.

Kako je došlo do ovog koncerta?

Gile: Pa pozvao nas je Bob Perišić i mi smo se rado odazvali. Uvek je to tako. Neko nas pozove i onda mi kažemo koji su uslovi. Ako se dogovorimo oko toga, onda idemo dalje.

London za vas ima i još jedno značenje. Naime, prvi album je u UK-u bio dobro primljen od strane kritike, mislim bas od NME-a, a i Rough Trade su radili distribuciju. Gile, ti si čak jedno vrijeme i boravio u Londonu kasnih sedamdesetih. Koja su bila ta rana iskustva Londona za koji ste vezani na više načina, pa čak i upoznavanjem članova budućeg Elektricnog orgazma, a evo i do danas kada je upriličen ovaj dugo iščekivani koncert?

Gile: Mi smo definitivno indoktrinirani britanskom kulturom. Ja sam prvi put boravio u engleskoj porodici 1978. godine kada je nastajao punk u Londonu, gde sam video punkere na King’s Roadu. To je ostavilo na mene takav utisak koji je morao kasnije da se pretoči u ovo. Bio sam tri godine;1978., 1979. i 1980. Ta leta sam ja išao prve godine u Woking i onda dve godine sam išao u Croydon. Znači, budeš mesec dana, živiš u nekoj engleskoj porodici, imaš časove engleskog u nekim školama, ustanovama, oni te vode, pokazuju ti Cambridge, Oxford, vode te u Londonu u British Museum, u Tower i tako dalje. Tako da, sve je to bio deo tog našeg obrazovanja koji je sigurno izvršio uticaj na nas. Mi smo se u Croydonu upoznali. Bili smo u dve odvojene grupe. Jovec i Ljuba su ortaci iz škole, a ja sam išao u drugu školu. Pošto je tu bilo raznih grupa koje su se mimoilazile i sretale iz Jugoslavije u to vreme u raznim gradovima u Engleskoj, potrefilo se da te 1978. kad smo se upoznali smo imali u istoj zgradi časove u različitim učionicama. U stvari, prvi kontakt je napravio Đule, iz grupe Van Gogh, koji je Ljubin mlađi brat. Đule je mlađi jedno tri godine od mene, ja sam tad imao 17, on je imao 14 godina. Onda je on meni prišao kao nekome ’ko ima dugu kosu, pa je pito dal’ volim rock ‘n’ roll, posto je i on kretao da se loži na rock ‘n’ roll, pa sam ja rekao da da. Onda me on pitao šta slušam, pa ja rekao Bowieja, Lou Reeda, Led Zeppelin, Stonese i on je bio malo razočaran mojim ukusom, pošto je on slušao neke druge bendove u to vreme. Onda je on rekao da treba da me upozna sa svojim bratom koji sluša sve isto što i ja, kao stariji. Ja rekoh da je ok i da me upozna i onda me on upoznao sa Ljubom i onda je, u stvari, krenulo to neko druženje.

Šta možemo očekivati od ovog koncerta u Londonu? Da li ste za njega nešto posebno pripremali i da li ćemo moći čuti malo vise repertoara iz novovalne faze, pogotovo zbog obljetnice albuma „Lisce prekriva Lisabon“ lani?

Gile: Pa, ovaj koncert će biti specifičan po tome što Ljuba neće biti na njemu, pošto se Ljuba vratio iz Indije i razboleo se pre par dana i onda je bila situacija da nismo znali šta da radimo. Ili ćemo da otkažemo koncert ili ćemo da sviramo bez Ljube. Pošto se tu već ušlo i u troškove, onda smo u dogovoru sa Ljubom dogovorili da ipak sviramo taj koncert bez njega. Mislim, u krajnjem slučaju, mi smo 20 godina karijere imali bez Ljube. U tom smislu, koncert će biti specifican po tome što neće biti toliko puno pesama sa zadnja dva albuma, a bit će malo više nekih starijih pesama iz raznih perioda, narocito sa „Distorzije“, znači iz tog perioda gde Ljuba nije bio u bendu i gde klavijature zapravo nisu bile osnovni deo aranžmana. Prilagodili smo repertoar, naravno. Tu može da se radi o sedam, osam pesama. Već smo odsvirali pre neki dan koncert u Zrenjaninu sa tim novim repertoarom i bilo je super. Tako da, siguran sam da će ljudi biti zadovoljni, jer ja verujem da ljudi u Londonu i ne znaju baš toliko naša zadnja dva albuma, koliko znaju na primer „Distorziju“, tako da će se verovatno mnogim ljudima i više svideti ovaj repertoar koji smo spremili za London.

Kako slažete set liste za koncerte? Što utječe na izbor pjesama koje ćete svirati na svakom pojedinom koncertu?

Gile: Pa ja napravim set listu i ako neko ima neki komentar, onda ga obično uvažim. Uglavnom, to možda Ljuba, ili ređe Banana, ima neki komentar.

Čitala sam da ste imali nekoliko koncerata na kojima ste više svirali repertoar s albuma „Lišće prekriva Lisabon“.

Gile: Tako je. Zimska turneja prošle godine je bila ta i snimili smo živi album u Tvornici, za koji ja sad kad se vratim iz Londona idem u Zagreb da završimo miks.

Kakva je bila recepcija publike?

Gile: Fenomenalna. Kao šta je bio najprodavaniji album, šta je meni neverovatan podatak, da je dve ili tri nedelje „Lišće prekriva Lisabon“ bio najprodavaniji album u Hrvatskoj.

Koji je prosjek godina publike?

Gile: Pa mi kačimo sve generacije, tako da ima i ovih najstarijih, koji su verovatno bili i na tim našim prvim koncertima, ima i srednjih generacija, a ima i klinaca sa 15, 16 godina.

Kako su oni došli do „Lišće prekriva Lisabon“?

Gile: Pa kako sam i ja došao do nekih bendova. Ti si odjednom stasao za rock ‘n’ roll, krećeš da istražuješ šta je tu sve bilo i šta je trenutno, koji su bendovi bitni, pa onda kreneš unazad. Ja kapiram da je isto bitan deo tih kupaca koji su kupili „Lišće prekriva Lisabon“ upravo taj deo publike. Mislim, sigurno je kupio i ovaj jedan deo koji sad hoće da imaju novi remaster, pa lepše spakovanu ploču. Oni već imaju tu ploču, ali ovi klinci nemaju. Njima je to kao neki novi album. To nije bilo u prodaji četrdeset godina.

Koji albumi Električnog orgazma su vaši osobni favoriti, iako se nekad kaže da roditelji vole svu djecu podjednako?

Gile: Sigurno „Lišće prekriva Lisabon“, „Distorzija“, „Zašto da ne!“ i verovatno zadnja dva albuma Orgazma.

Šta bi po vašem mišljenju bila najveća nagrada za jednog umjetnika u životu?

 Gile: To je teško pitanje. Zavisi na kom nivou. Na nekom bazičnom nivou je da može da komotno živi u ovom materijalističkom svetu od tog što radi.

A izvan materijalističkog?

Gile: Pa to je u stvari i delomično povezano. Ti moraš da imaš s jedne strane tu vrstu slobode da ne moraš da brineš o materijalnom. Na primer, devedesetih godina je u Srbiji bila gomila bendova čiji su članovi zaposleni u nekim firmama i rade nešto i imaju neki bend. Iako mogu da shvatim tu situaciju, meni to nije ispravna situacija. Ti moraš da totalno baciš sve na jednu kartu. Ti moraš da se baviš time sto posto, ti ne možeš da si službenik pre podne, a uvečer da si muzičar. Mislim, možeš. Očigledno to neki tako rade, ali ja sam nekako uvek imao stav da ti moraš sto posto da sve druge grane sasečeš, da nema nikakvih drugih izvora prihoda. Ti si rock ‘n‘ roll muzičar i to je tvoje jedino zanimanje. Takav je bio bar moj odnos prema tome i uspeo sam 43 godine. Naravno da je bilo jako teških perioda, ali sveukupno se isplatilo. Tako da, tvrdoglavo istrajavaš na tome.

Zanima me neka duhovna, emotivna satisfakcija, to neko ispunjenje time čime se baviš što najviše voliš. To je u neku ruku i kao ljudski privilegij, raditi to što voliš, a da od toga imaš i nekakvo ispunjenje, da nije kao kad ljudi idu s grčem na posao. Ovo je nešto sasvim drugo.

Gile: Pa jest. Mislim da je to možda i moj najveći uspeh u životu što sam uspeo da, u stvari, nikad ne radim ništa, pošto ja ovo ne kapiram kao rad. Ja ovo kapiram kao igru, zabavu i satisfakciju. Ti, kao, ideš sa najboljim ortacima u neki London, svi te vole, zezaš se i još ti daju pare kad kreneš kući. To nema nigde.

Kad se osvrneš unazad 43 godine, da li osećaš da je to ipak onaj dio ponosa, kao: ja sam ipak postigao ispunjen život, 43 godine karijere je iza mene?

Gile: Dobro, ima i toga, mada to je ipak deo onoga pitanja. To je opasna teritorija.

Evo, stavit ću pod navodne znakove, ali ima puno narcisoidnosti u glazbenoj industriji.

Gile: Dobro, pa mislim, to je deo ovog posla. Čim izlaziš na scenu da nešto drugima pokazuješ, mora da je deo tvoje ličnosti narcisoidan. Ja to ne odbacujem, ja samo želim, koliko god je moguće, da napravim neki pravi balans, zato šta znam mnoge svoje kolege, prijatelje, koji su skliznuli i kako se to završilo. I video sam na vrlo bliskim primerima kakvu su štetu ljudi naneli pre svega sebi, kao ličnostima, i drugo, svojoj umetnosti, možda i važnije nego sebi kao ličnostima. Neki su skrenuli u mišljenje da su genije, nepogrešivi, najpametniji i da niko ne zna ništa bolje od njih i šta god da urade je fantastično remek delo. Mnogi skliznu u to kad ljudi počnu da ih hvale i onda kad dođe neuspeh, onda ti kriviš sve druge da oni ne shvataju. To je ulazak u ludilo.

Umjetnici ne znaju nekada menadžirati sami sebe, imati dovoljnu disciplinu, treba im netko sa strane. Ali sam slušala neke tvoje intervjue i pomno obratila pažnju kad si govorio da ti imaš te dobre organizacijske sposobnosti i da si ti uvijek bio taj koji vodi. Nešto je bilo i sa naplaćivanjem zakasnine na probe. Koliko misliš da je taj dio bitan za bend, jer ne bi došlo do 43 godine vašeg postojanja, da toga nije tako jer bilo?

Gile: Taj jedan dio poslovnog i business talenta je jedna od ključnih stavki i to su svi veliki bendovi imali. To je Paul McCartney u Beatlesima, to je Mick Jagger u Stonesima, to je Koja u Disciplini kitchme, to je Milan Mladenović u Ekatarini velikoj. Bez tog dela nema uspeha.

Koliko rano si shvatio da imaš taj dar i sposobnost da budeš i jedno i drugo?

Gile: Ja sam vrlo rano shvatio da imam sposobnost da organizujem ljude. Pa čak da se vratim na te posete Engleskoj. Ne samo ja, nego su i drugi ljudi uvideli moje liderske sposobnosti. Na primer, ja sam prve dve godine kad sam išao u Woking i Croydon išao preko iste agencije. Već treće godine je ta neka glavna žena koja je bila u toj agenciji došla kod mene, a ja sam bio klinac, imao sam 18 godina. Rekla je kako sam dobar, da dobro govorim engleski, da komuniciram dobro i predložila da budem vođa grupe od dvadeset, trideset dece koji idu za Englesku. Ja nisam imao honorar, ali ništa nisam morao da platim. Išao sam besplatno i to mi je bio honorar što idem za džabe mesec dana u Englesku, a ja treba da komuniciram sa engleskim organizatorima i ako nekom od dece nešto fali, da mu se to reši, a trebao sam i da ih skupim na aerodromu i da prozovem dal’ su svi tu. Tako da, to su već ljudi primećivali pre nego sto sam ja ušao u rock ‘n’ roll.

A ovo sa zakasninom na probe, jel to stvarno istina?

Gile: Istina je to, da. To je bio period kad smo još bili klinci, sredina dvadesetih godina. Moralo je da bude neke kontrole u tom svom ludilu. Ja sam za sve imao razumevanja, ali ne mogu ja da pustim da od nas četvorice, ne znam, trojica dođemo na probu i čekamo ovog četvrtog koji zakasni sat i po vremena ili ne dođe uopšte i onda to nije jednom nego se to ponovi pet puta. Nisam ja bio izvan tog zakona. Ja ga jesam doneo, ali je on važio i za mene. Ali bend mora da bude komercijalno uspešan da bi to funkcionisalo. Ne možeš ti da uzmeš pare ljudima, ako oni ne zaraduju te pare od tog istog benda. Ali nisam ja uzimo te pare, te pare su išle za bend. Vrlo brzo su se ljudi odmah doveli u red. Mada, kažem, bilo je tu par nekih iskakanja kad neko zakasni, onda to podele ili ovi ostali koji nisu zakasnili ili ide u neki fond da se štampaju plakati ili da se nešto uradi za bend. Ali to je bilo možda nekih godinu, dve dana i onda posle sam ja to već odbacio, pošto treba biti razuman. To može da bude i kontraproduktivno. Čovek treba da spozna i te neke svoje tendencije ka diktatorskom ponašanju koje sam i ja imao kao i svaki vođa benda, ali ja volim da se samoposmatram  i da se usavršavam, u smislu da spoznam koje su mi mane, a koje su mi kvalitete, pa da te mane polako suzbijam, a kvalitete razvijam. Tako da, tim nekim putem sam se trudio da idem. Jedna od tih mana je bilo i da imam te neke, kao i svaki vođa benda, diktatorske tendencije koje su uništile mnoge bendove i u Jugoslaviji i van Jugoslavije, gde ljudi nisu mogli da se obuzdaju, nego su postajali sve veći i gori diktatori i gde se završilo terorom jednog čoveka nad ostalim članovima benda, bez obzira šta je taj čovek možda bio glavni kompozitor i vođa benda, ali tu ipak treba napraviti neki balans. Ne možeš ti da terorišeš ljude, to je bar moj pogled na to.

Imate li kakvu poruku za nove generacije rock muzičara nakon 43 godine na sceni?

Gile: Možda neka poruka da nekako ostanu verni sami sebi i da slede taj neki svoj autorski instinkt. Ne može ni jedna karijera da bude bez kompromisa, to je nemoguće. Moraš da praviš neke kompromise, ali da pametno praviš kompromise i da oni ne budu preveliki i da ti ne pređu u naviku, nego da mudro ukapiraš kad treba da od nečeg odustaneš zarad neke šire slike. Ako je nešto manje bitno, ok, ajde, možemo da taj kompromis napravimo, ali ipak da su u bliskoj komunikaciji sa svojim instinktom, jer ih je on i doveo do neke pozicije da budu interesantni ljudima i da budu kreativni.

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.

Hvala vam.

1.00 €

5.00 €

10.00 €

20.00 €

50.00 €

100.00 €

200.00 €

Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute