Kanda, Kodža i Nebojša: Ko se seća devedesetih u Beogradu, taj nije živeo tada u Beogradu

Jedna od najvećih nepravdi za sve bendove koji su nastali i djelovali tijekom ionako suludih 1990-ih jest ta što se teško probijaju u sredinama u kojima je publika zbog ratnih okolnosti uglavnom bila onemogućena i za samo saznanje da ti bendovi postoje, a kamo li da dođu do njihove glazbe. Što se tiče grupe Kanda, Kodža i Nebojša upravo je ona akter te situacije u kojoj se odavno dokazani trebaju ponovno dokazivati kad je riječ o Hrvatskoj. Hajmo reći da smo na početku, pa da nam svima bude bar malo lakše. U to ime bih počeo intervju pitanjem kako vam je bilo u Azimutu, u Šibeniku, obzirom da je zagrebački koncert u Vintage Industrialu pred nama?

Oliver Nektarijević: Šibenik nam je izgledao nestvarno, kao i sam klub i mesto na kom se nalazi. Ako smo mi pružili ljudima ono što su oni pružili nama, onda je jasno zašto je sve delovalo magično. Zbog toga se trudimo da u Zagreb stignemo sa što manje očekivanja. Najbolje stvari često dolaze neočekivano. A razočaranja su manja onda kada su očekivanja manja. Ili kad ih nema.

Nenad Pejović: Nismo očekivali tako dobar prijem, klub je bio krcat, ljudi su igrali i pevali, znoj se cedio sa zidova prastarog zdanja u kome je smešten Azimut, a mi nismo stali dva i po sata. Šibenik je uvek lepo videti, uglačani mermer starog grada, rodno mesto velikana kulture i sporta, organizacija u klubu i oko njega, sve je to bilo odlično. A to što nismo afirmisani u Hrvatskoj kao u Srbiji, Crnoj Gori ili BiH, kao i nepravde i nepreboli iz nesretnih vremena, sve to nije u kontekstu nastupajućeg koncerta tako važno da bi se kao bend osećali nekakvom žrtvom. Dodao bih i da je dosta važne muzike iz tog vremena ostalo na danas neupotrebljivim CD romovima i kasetama, pa ta muzika čami u zaboravu i u sredini u kojoj je nastala, i samim tim potencijalna publika iz drugih republika teško dolazi do nje. Mi smo inače sporadično nastupali u Hrvatskoj u poslednjih 15 godina, otprilike jednom godišnje u proseku i znam da je svaka svirka u Zagrebu ili Osijeku, Rijeci, Splitu, Šibeniku, Puli, Pločama bila na zavidnom nivou, bili mi ili ne doživotni apsolutni početnici. Nemam dilemu da će i prvi nastup u Vintage industrialu biti takav.

Stvarnost devedesetih je bila užasna, a mi smo imali uslove da se okružimo muzikom, ljudima, i da iz klubova u kojima se sviralo i sa sličnih mesta posmatramo, kao iz nekog zatvorenog kruga, tu stvarnost koja nas je okruživala. Pre svega smo dosta aktivno učestvovali u uličnim antirežimskim protestima, pa onda i svirali neke turneje organizovane sa ciljem da se ljudi pozovu da glasaju protiv režima. – Oliver Nektarijević

Ako se ne varam, prvi dogovoreni koncertni datum u Šibeniku je bio odgođen zbog nemilih događaja u Beogradu?

Oliver Nektarijević: Da, blago rečeno “nemilih.” Ti dogadjaji su bili toliko neočekivani, šokantni i tragični da neko vreme nije postojala nikakva mogućnost da se saberemo i budemo normalni. To su bili dogadjaji koji fenomenološki spadaju u domen “desilo se nešto posle čega nikada ništa neće biti isto.” I zaista, nikad se ovde nije desilo ništa slično, a sudbina je htela da se desi baš školi u kojoj je bend Kanda, Kodža i Nebojša faktički nastao. E sad, posmatrano iz nekog drugog ugla neke šire slike, sve vreme nam je jasno i sve vreme znamo da se slične stvari nažalost dešavaju na svakodnevnom nivou, ali “tamo negde,” i to nas pogađa usput i prema njima imamo drugačiji odnos. To govori nešto o ljudskoj prirodi. Da ne dužimo sad, ostaje nam mogućnost da razmišljamo malo na tu temu.

Možemo se vratiti i na ono pitanje na koje ste vjerujem tijekom 90-ih puno puta odgovarali u Srbiji, a to je kao je došlo do vašeg imena, čisto radi podsjećanja, jer eto da neki mlađi potencijalni slušatelji iz hrvatske ne dobiju neku krivu sliku i ne pomisle da ste, recimo, neki hip-hop trio i zašto se i u ovom intervjuu nitko od vas ne odaziva na imena Kanda, Kodža i Nebojša?

Oliver Nektarijević: To je vesela priča, ako govorimo o vremenu u kom se odigravala, a u današnje vreme sumorna, dosadna priča koju u nedogled moramo da ponavljamo kao po kazni. Radi se o uzrastu u kom nekom malom društvu mnogo znači ono što bismo mogli da nazovemo “internim forama” i tom malom društvu se često čini da su te njihove interne fore neverovatno lucidne i posebne, i to društvo, ta ekipa klinaca, potpuno isključuje mogućnost da ljudima sa strane te fore niti moraju da budu smešne, niti zanimljive, naprotiv, najčešće su im verovatno sve suprotno. Ali ljudi iz benda su sa nekim grupama bliskih prijatelja neko vreme živeli u svetu tih internih fora i one su im tada bile nestvarno značajne. Tako ih je zabavljalo to što većina ljudi van tog “odabranog” kruga izgovara arhaizme “kanda” i “kodža,” misleći da su imena ljudi iz benda, a po potrebi su mogla i da budu. Najviše smo voleli zakazivanja intervjua. “Može da dođe samo Nebojša, mada bi bilo dobro da se pojavite sva trojica.” Dečje radosti. Pritom, ime benda je ličilo na “Crosby, Stills & Nash,” što je za nas u tom trenutku imalo veliki značaj, jer smo živeli sa osećajem da je sve u vezi s nama nešto izmedju hipi i pank senzibiliteta. Mada je tu uvek bio važan i jazz.

Ja sam jedno vreme na pitanje koji si ti ove trojice iz imena benda odgovarao da sam ono “I”, sad si me podsetio na to. Ali, ne izjašnjavam se više kao “I” – Nenad Pejović

Nenad Pejović: To je možda i najomiljenije pitanje koje se može postaviti nama u bendu a puno više je postavljano tokom nultih i desetih do jednog trenutka nego pre toga, no uvek se iznova pojavi pa hajmo onda da počnemo sa recitacijom: “Kanda je sinonim za valjda, kodža je arhaizam i znači mnogo, a Nebojša je neki klinac iz novobeogradskog 45-og bloka koga je majka dozivala sa terase. To kanda i kodža je došlo iz starih prevoda romana Dostojevskog koje su neki članovi grupe čitali, a samo ime po sebi ne znači ništa osim zezanja, sve što ono može da znači nalazi se u našoj muzici. Ja sam jedno vreme na pitanje koji si ti ove trojice iz imena benda odgovarao da sam ono “I”, sad si me podsetio na to. Ali, ne izjašnjavam se više kao “I”.

Iako ste cijelo desetljeće devedesetih bili koncertno aktivni s debitantskim albumom iza sebe, u širi fokus ulazite s drugim albumom “Igračka plačka” 1998. na kojem ste izašli s novom zvučnom slikom za tadašnje vrijeme izazvali veći interes, kao što su i okolnosti htjele da se u kovitlacu političkih događanja pjesma “Proći će i njihovo” nametne kao jedna od himni tog vremena, himni koje nagovještavaju promjene. Kakva su vaša sjećanja?

Oliver Nektarijević: Ambivalentna i haotična. Stvarnost je bila užasna, a mi smo imali uslove da se okružimo muzikom, ljudima, i da iz klubova u kojima se sviralo i sa sličnih mesta posmatramo, kao iz nekog zatvorenog kruga, tu stvarnost koja nas je okruživala. Na neki način smo bili izolovani, a opet živeli i u toj stvarnosti, pružajući otpor svemu što ju je činilo užasnom. Pre svega smo dosta aktivno učestvovali u uličnim antirežimskim protestima, pa onda i svirali neke turneje organizovane sa ciljem da se ljudi pozovu da glasaju protiv režima. A spomenuta pesma je nastala u trenutku beznađa, očaja, smrzavanja i osećanja da budućnost ne postoji. Možda zato imamo izvestan otklon prema toj pesmi, mada mislim da za to postoje konkretniji razlozi. Nismo zadovoljni još nekim pesmama iz tog vremena. Ni kreativno, ni produkcijski. A ni nekim iz kasnijih faza. Ali da ne dužimo sad o tome.

Nenad Pejović: Ko se seća devedesetih u Beogradu, taj nije živeo tada u Beogradu, da parafraziram jedno čuveno razmišljanje o šezdesetim u SAD-u. Baršunasto železna zavesa iz prethodnog perioda se pretvorila u dimnu zavesu bega od realnosti i tako smo se na pragu mladosti zatekli u odmetničkoj zemlji Jugoslaviji, koja ništa zajedničko nije imala sa njene prethodne dve inkarnacije. Političke poruke sa rok scene koje se nisu uklapale u tu sliku bile su u trenutku pojavljivanja na margini, ali se ispostavilo da je promena bila neminovna. Ipak, ne sviramo tu pesmu, ne samo jer se Oliver vajka da je trebalo da se zove “Proći će i ovo”, već zato što smo se kao bend na mnogo načina odmakli od statusa nosilaca spomenice devedesetih i svega što ide uz to i to se čuje na snimcima od “Prekida stvarnosti” do “Betona”.

Ja bih možda više voleo da pevam kao Laine Stailey, ali ne pevam, pevam kako pevam i kako god to zvučalo, jedino što ima smisla je da pevam kao ja, iz srca, da pevam onako kako mi peva srce, najgluplje bi bilo da imitiram nekoga i pokušavam da zvučim kao neki moj omiljeni pevač. – Oliver Nektarijević

Vaš posljednji album meni odzvanja nekako seattleovski, no to je dakako osobni dojam. U kojem smjeru ste išli kad ste ga snimali?

Oliver Nektarijević: U smeru slušanja unutrašnjeg glasa, rekao bih. Kao i uvek, uostalom. Možda smo imali tendenciju koja poslednjih godina verovatno obeležava naš način razmišljanja o tehničkom delu procesa, što se uglavnom svodi na to da studijski rad bude što sličniji koncertnom. A kreativni proces je bio spontan, uvek je spontan. Što se tiče samog zvuka, na primer, često nemamo uslova da sve dovedemo do tačke na kojoj bismo bili potpuno zadovoljni. To se ne odnosi samo na produkciju, nego na komplentan rad i sve mogućnosti koje su nam na raspolaganju. Ja bih možda više voleo da pevam kao Laine Stailey, ali ne pevam, pevam kako pevam i kako god to zvučalo, jedino što ima smisla je da pevam kao ja, iz srca, da pevam onako kako mi peva srce, najgluplje bi bilo da imitiram nekoga i pokušavam da zvučim kao neki moj omiljeni pevač. Meni nije jasno zašto sam na pojedinim albumima išao u neke neobjašnjive visine, moguće zato što sam bio high, a stvarno sam baš bio high, i ponekad razmišljam o tome da li je trebalo drugačije. Ali verovatno nije, jer ništa tu verovatno nije toliko važno kao sama činjenica da mi se tada tako pevalo. Nije mi bilo važno da li će taj moj visoki glas posle nekoga da nervira, kao što nervira mnoge. Sputio sam kad mi je došlo da spustim. Na ovom albumu mi se pevalo drugačije. I eto, pevam kako je mom srcu ćef. Tako da bismo mogli da kažemo da je sve što radimo u skladu sa tim pevanjem srca. Ako budemo radili još neki album, opet će biti tako. Drugačije ne možemo.

Nenad Pejović: Budući da smo i mi iz benda i vi kolega iz manje-više iste, generation x berbe, prirodno je da se čuju odjeci Sijetla, ili bolje rečeno treće rokenrol revolucije koja se događala između dva “Neverminda”, onog Pistolsa iz ’77. i onog Nirvaninog iz ’91,, nakon koga su pank gitare dobile pravo građanstva. Tu estetiku možemo nazvati seattleovskom, iako je priča daleko šira od svega što se oko 1991. dešavalo tamo, i njoj se i dalje rado vraćam. No, iza nas je prilična kilometraža u kontinuitetu i muzika koju pravimo ima liniju koja se razvija poslednjih dvadesetak godina i nisam siguran koliko mogu biti objektivan u razmišljanju o uticajima, među kojima je svakako i grandž nasleđe. Na kraju, mislim da uvek zvučimo najviše beogradski, šta god to moglo da znači. Meni je bilo važno da snimak i miks muzike na “Betonu” imaju što je više moguće 3D karakter i mislim da smo u priličnoj meri uspeli u tome.

Betoniramo se. Ali umereno. Već mora malo i da se pazi. – Oliver Nektarijević

Zašto ime “Beton”?

Nenad Pejović: Svako je slobodan da razume to ime kako želi, ja mogu da kažem da su s jedne strane pandemijske okolnosti učinile da budemo skoro non stop okruženi tim materijalom efikasnijim od maske, a sa druge, rekao bi i da na ploči ima više hard rok armature od prethodnih izdanja.

Oliver Nektarijević: Zato što beton to zaslužuje. Pored tame i svetlosti, zvuka i vazduha, kakav god da je, beton nas okružuje najviše. Ako govorimo o materijalnom svetu… Znači, ovom prilikom izuzimamo ljubav, razumevanje i slične kategorije koje životu daju pravi smisao. A i čini nam se da album ima težinu kojom smo uspeli da zabetoniramo sav naš dosadašnji rad. A i pijemo beton. Zna se šta to znači u žargonu. Betoniramo se. Ali umereno. Već mora malo i da se pazi.

Kako je došlo do suradnje s hrvatskim režiserom Radislavom Jovanovom Gonzom koji vam je snimao spot za pjesmu “Tu i tamo, tamo, tamo”, ujedno vaš prvi spot snimljen u Zagrebu?

Oliver Nektarijević: Preko autorke i novinarke koja je veliki deo rada posvetila rokenrolu na ovim prostorima, Sandre Rančić. Saradnja je bila takva da smo bili u iskušenju da pomislimo kako se ipak radi o nekom proviđenju, ali nismo baš toliki primarijusi, nikad bili, bar to mora da nam se prizna, mada se meni jeste nešto desilo na tu temu. Kada sam video Gonza, ozbiljno sam pomislio da ovde nisu čista posla. “Tolika sličnost ovog tipa i Vinsenta Prajsa teško da može biti slučajna,” mislio sam. “ U šta će ovo da se pretvori na kraju?” Oko toga sam se malo isprimao, priznajem.

Nenad Pejović: Za Sandru Rančić bi hteo da dodam da je ona naš stari frend, a i saradnik, budući da su nam se putevi ukrstili prilikom snimanja epohalno monumentalnog serijala “Rokovnik”, čiji je ona koautor, a koji je obavezna lektira za priču o južnoslovenskim rok scenama, kako za početnike, tako i za one koji imaju predznanja o toj temi. Uglavnom, mi smo se sa njom sreli na jednom našem beogradskom koncertu i kako ona ima poseban odnos sa Zagrebom, a i mi smo ga se zaželeli, lako smo se dogovorili i oko promocije “Betona” u Zagrebu i oko saradnje sa Gonzom. On je super profi, a važnije od toga i super čovek za druženje, pa mislim da bi nam svima leglo da nekad ponovimo celu akciju, svakako pozdravljamo Gonza!

Za razliku od Hrvatske, u Beogradu je situacija daleko drukčija. Proljetos sam vas prisustvovao vašem velikom koncertu u Domu omladine na kojem ste predstavljali album „Beton“. Kakve su vaše uspomene?

Oliver Nektarijević: U Beogradu sviramo veoma često, možda malo i preterujemo, ali sudeći po tome kako koncerti prolaze, to se baš i ne primećuje. Ipak, u mnoštvu dobrog nekada nije teško izdvojiti najbolje. Takav je bio i taj. Jedan od najboljih. Fantastični ljudi, divna noć. Uspomena koja greje srca kad je najhladnije. Tako nekako bi to objasnio Dado, jedan od naših menadžera.

Nenad Pejović: Bila je velika gužva, Lokina Crna Lista je bila gost na tom koncertu i odlično su zvučali. Kad promovišemo novi album, na tim zvaničnim koncertima u tom povodu obično izvedemo sve pesme sa albuma, što na svirkama koje dođu posle obično nije slučaj. Pesme sa Betona su tada bile prihvaćene kao i stare stvari. To su glavni utisci, a inače pamtim i da mi je neki gulanfer maznuo flašu džina iz garderobe, ali sad nisam ljut zbog toga kao tada.

Granicu Evrope i Azije određuje sve veća vatra ratova i nasilja, dok mi ovde i dalje živimo u mitovima pokrenutim krajem osamdesetih i ranih devedesetih, bez mogućnosti konsenzusa oko pitanja ko nas sastavi, ko nas rastavi, kuda ćemo ovakvi i da li ćemo postati manjina u svojim zemljama u doglednoj budućnosti i tome slično. – Nenad Pejović

Pjesma “Muzika, mir, ljubav” otkriva vaše hipijevske postulate, i nastala je u recentnom periodu kad se čini da svijet putuje dijametralno suprotno od tog cilja. Kako gledate na sve što se događa oko nas?

Oliver Nektarijević: U spomenutom periodu je možda opšta i globalna napetost porasla, a ludilo i opijenost moći je utoliko opasnija što tehnologija omogućava da se trpe sve nesagledivije posledice. Ali što se tiče putovanja sveta u dijametralno suprotno, kao da je uvek bilo tako. Svet se oduvek deli na polove, suprotnosti koje su primorane da koegzistiraju. Poslednja strofa pesme to i konstatuje, provejava malo gorčine i ironije, a jedan od stihova poslednjeg refrena glasi “murija širi ljubav.” Zna se kako.

Nenad Pejović: Počeo sam da vrtim te rifove još dok smo radili album Uskoro, a muzika se sklopila negde nakon beogradske promocije prevoda knjige Pola Morlija o Joy Division, ponovo sam ušao u svet pre svega Hookove monotono-tenzične bas magije, to je bio delimični podsticaj, a hipi nota je kasnije došla sa Oliverevim tekstom. Pamtim međutim tu promociju kao razgovor gluvih: o knjizi su govorile uvažene i upućene zvanice, ali je žamor publike nezainteresovane za njihove uvide potpuno prekrio zvuk sa razglasa, pa se ništa od rečenog nije moglo čuti. Ako to probam da povežem s tvojim pitanjem o svemu što se događa, granicu Evrope i Azije određuje sve veća vatra ratova i nasilja, dok mi ovde i dalje živimo u mitovima pokrenutim krajem osamdesetih i ranih devedesetih, bez mogućnosti konsenzusa oko pitanja ko nas sastavi, ko nas rastavi, kuda ćemo ovakvi i da li ćemo postati manjina u svojim zemljama u doglednoj budućnosti i tome slično. Ovaj užas na istoku nema veze sa nama i bilo bi dobro da tako i ostane, sve i da mi ovde ostanemo najdisfunkcionalnija evropska porodica koja odavno ne ume ni da sluša, ni da vodi civilizovan dijalog. Koncerti međutim mogu biti oaze muzike, mira i ljubavi i nadam se da će tako i ostati.

I kako gledate na recentno stanje na sceni, posebno na relaciji Beograd-Zagreb?

Oliver Nektarijević: Gledamo staloženo, najstaloženije što možemo. Zasad. Videćemo šta će biti posle koncerata. A? Al smo zajebani?!?

Nenad Pejović: Prvo, ako dozvolite, postavio bih pitanje o nestanku trećeg grada koji se nekoć pominjao u kontekstu Bg-Zg, dakle o Ljubljani. Tokom sedamdesetih i osamdesetih, a onda u sve manjoj meri i kasnije, slovenačka scena je ubedljivo demonstrirala prilično progresivne tendencije, od mainstreama, alternative, jazza do HC-a ili post panka. Da li je standard pokvario ljude tamo pa im je dovoljna holivudski dizajnirana pop rock muzika za liftove ili je zamena soc realističkog kulturnog modela kapitalističkim zbrisala sviračke bendove iz podalpske javnosti? Bg – Zg relaciju gledam sa simpatijama, u skorije vreme sam bio na dva akustična solo nastupa momaka iz Seine i Marshmellow Notebooks, a često nam se ukrste festivalski putevi sa zagrebačkim i hrvatskim sastavima, i to je sve ok, normalno komuniciramo, nema razloga za suprotno. Osim toga, obe scene imaju zajednički DNK i dalje su čini mi se vitalne, koliko god da veći deo i jedne i druge produkcije prolazi ispod masovnog radara. Koga zanima i ko i dalje drži do svog ukusa, ima dosta stranica na netu gde se može obavestiti o celoj toj priči, RDD spada u njih. To je tako na sceni, a ako si mislio na ono što nije ispod radara, na estradne fabrikate koji se svako malo pojave i odjednom prodaju milion karata, jezikom Fleke i njegovog legendarnog radio Šišmiša koji nam je devedesete činio podnošljivijim, mogao bi da kažem da je u majmunari stanje redovno, a da su rokenrol svirke kao i onomad zvučna drenaža terena utonulog u mutne vode malograđansko kalkulantske patetike. Sa višedecenijskim odmakom od takve perspektive, možda je adekvatnije konstatovati da kultura uvek ide ispred politike, pa makar to bila i kultura koja gađa isključivo od ramena nadole i koju danas konzumira neka mladost koja se ne može sećati nastanka i nekadašnje upotrebljivosti te muzike. U tom smislu, za kraj bih citirao Frank Blacka iz genijalne “Hey”: We’re chained.

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.

Hvala vam.

1.00 €

5.00 €

10.00 €

20.00 €

50.00 €

100.00 €

200.00 €

Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute