Beogradski deathpop bend Klotljudi nastupit će sutra na Burn Out Festivalu u zagrebačkoj Tvornici kulture uz Kliniku Denisa Kataneca, Šizu, Šarenu pojavu i bend Rimljani ite doma. Tom prilikom razgovarali smo s njihovim frontmenom koji se odnedavno zove Ilija Uzelac i Nemanjom Bajagićem koji je dugogodišnji suradnik i prijatelj benda, a sada i član na mjestu novog pjevača.
Koja je razlika između Klotludi i običnih ljudi?
Ilija Uzelac: Klotljudi jesu obični Srbi.
Nemanja Bajagić: Morate zamisliti Sizifa srećnog.
Na novom albumu “Moda” uspješno ste ostvarili zaokret iz neke vrste post pankerskog bluesa koju ste svirali ranije prema žanru koji zovete “deathpop”. Kako definirate “deathpop”?
Ilija Uzelac: Termin je skovan na sesijama pisanja koje smo Nemanja Bajagić i ja održavali jedno vreme kod mene u iznajmljenom stanu u centru Beograda, u Karađorđevoj ulici blizu sada stare autobuske stanice pravo u srcu ”migrantske rute”. Ceo kraj je izgledao kao malo Kairo. Vrlo fluidno i ludo okruženje u tom trenutku.
Pa.. to je definitvno nekakav kontrastni filozofsko-muzički pokret koji smo izmaštali. Ne bih rekao sada iz ovog ugla, kada pogledamo sva tri izdanja i singlove da je ikakav zaokret za sad i pravljen. Iz vizure sadašnjosti sve što smo dosad uradili deluje zapravo vrlo koherentno i u jednoj povezanosti. Što ne znači da zaokreta neće biti, ali će definitivno biti vidljiviji i primetniji.
Nemanja Bajagić: Nas dvojica smo, pišući tekstove, skovali taj termin. služi kao neki odraz skupa žanrova koji smo u to vreme i do tad slušali, čitali, gledali. Ali lako se može preneti i na nove, još neizdate stvari. Mislim da su Klotljudi uspeli kroz muziku da pokažu šta taj žanr predstavlja. Na kraju krajeva, to je neka stvar koja teče i menja se, možda dogodine više ne bude death popa, već nečeg novog.
Kako je došlo do te promjene u stilu?
Ilija Uzelac: Iz predhodnog pitanja odgovor – do promene u stilu nije došlo.
Nemanja Bajagić: Mislim da je do toga došlo krajnje prirodno, kao umetnik, poželjno je konstantno se menjati i uzimati novu inspiraciju, iz svih stvari oko sebe, dogadjaja u svetu i geopolitici, umetnosti, prirodi.
Kako je Kimi postao Ilija Uzelac?
Svi: Manifestovao se.
Bije vas glas da ste najveće barabe na regionalnoj sceni. Koliko je istine u tome, jesu li glasine pretjerane?
Ilija Uzelac: Neko mora i to da bude. Glasine svakako jesu preterane, vrlo smo prijemčivi i pristojni ljudi. Ali uprkos uvreženom mišljenju – biti ozloglašen je dobro i u turbulentnim vremenima može da nosi jednu gotovo profetičku vrednost.
Nemanja Bajagić: Glasine su glasine.
Ilija Uzelac: Veliki glasovi su glasine.
Nemanja Bajagić: GLASINE.
Isprva ste imali problema s uploadom albuma na streaming servise zbog navodno seksualno provokativne naslovnice. Kako se to razriješilo?
Ilija Uzelac: Nakon uložene žalbe i objašnjenja nečega što je bilo i potpuno izlišno i glupo objašnjavati, kaver art je pušten na platforme.
Može li se reći da je vaš izlet u “modu” i popularnije glazbene stilove zapravo subverzija prema kojoj trendove nasilno savijate sukladno vašoj umjetničkoj viziji?
Ilija Uzelac: Ne mislim da smo izleteli u neki popularan muzički stil. A što se tiče te podverziranosti to je zanimljivo, i možda i najjasnija stvar koja je oslikana u kritici. Neko je napisao i da smo podverzija sami sebi. To takođe vidim kao dobar alat, oružje u onoj borbi, voleo bih i da nekad od subverzije dođemo do verzije, hahah! Cilj je praviti dobru umetnost a sredstva mogu da se menjaju.
Kažete da na pjesmi “Boye pravde” počiva cjelokupna poruka vašeg albuma? Kakva se poruka uopće može skrivati ispod svih tih nadrealističkih stihova i silnih fantazmagoričnih vizija?
Ilija Uzelac: To sam rekao u vidu atmosfere i vajba pesme. U njoj su naprimer i smrt i pop. Tu imamo taj neki jako intimni vokalni tejk snimljen u pola tri ujutru jedne obične noći posle običnog dana u životu. I on je tu legao i zazvučao kao neki pogled u nebo u potrazi za odgovorom, uz neverovatan muzički skor za koji je odgovoran Aleksandar.
Nemanja Bajagić: Oslikavanje te neke borbe protiv samog sebe, prirode protiv čoveka i čovečanstva protiv istorije, ili pod ruku sa istorijom protiv sebe?
Kosovo je, čini mi se, jedan od ponavljajućih motiva u pjesmama. Zašto vas inspirira?
Ilija Uzelac: Kosovo stoji kao simbol onog čime se bavimo od početka a to je položaj naroda u odnosu na istoriju. Kod nas postoje i ljubavne pesme i pesme o ljudskoj prirodi, ali mislim da u pokušaju bavljenjem jednim celokpunim genetskim kodom potencijalno leži najviše odgovora. Govoriti isključivo o pojedincu i pojedinačnim doživljajima univerzuma deluje mi ograničeno i dosadno. E sad, način na koji se to može raditi je vrlo delikatan i zahteva veliko promišljanje i na kraju krajeva i umeće, kako zanatsko tako i emocionalno.
Nemanja Bajagić: Kosovo je prosto bitna stvar za srpski identitet, kakva god situacija trenutno, a i istorijski bila. Iskreni smo u svom stvaralaštvu i umetnosti i ona se u našem slučaju ne može odvojiti od toga odakle dolazimo, nismo iz Amerike, sa Balkana smo, iz Beograda, iz Srbije i to nas oblikuje kao ljude. Volimo etno motive, volimo naš region i ne prezamo da o tome pričamo. Prihvatamo sve delove njega i pažljivo ih rasuđujemo. Generalno, česti su nam balkanski motivi, reke, planine, narodi.. Pored svih ostalih i kroz motive porekla i indentiteta istražujemo univerzalnije teme, smrti, ljubavi, vere, nevere i sl.
Kamo dalje?
Ilija Uzelac: Pa možda album samo sa obradama Azre. Videćemo.
Nemanja Bajagić: Po mojim proračunima, trebalo bi da bude jako zanimljivo.