Kada idu studenti, pred njima se sve otvara: ljudi ih pozdravljaju, nose im hranu i vodu, emocije nekontrolisano bujaju, odrasli plaču, svi nekako svesni sopstvene promašenosti i stanja u čijoj su proizvodnji i sami učestvovali činjenjem ili nečinjenjem.
Protesti u Srbiji započeti zbog pogibije 15 ljudi pri rušenju betonske nadstrešnice novosadske železničke stanice (a suštinski okrenuti protiv režima Aleksandra Vučića) ušli su u svoj četvrti mesec. Ono što je počelo kao insistiranje da se identifikuju odgovorni za tragediju – i direktno i politički – preraslo je u nešto daleko veće: ne radi se o jednostavnoj borbi protiv Vučića, jedini ishod zbog kojeg bi studenti koji vode talas narodnog bunta smatrali da su uspešni bila bi sveobuhvatna i korenita promena sistema. Ima li Srbija snage da se izbori sama sa sobom?
Nije uopšte komplikovano biti nezadovoljan životom u današnjoj Srbiji. Verovatno ne postoji nijedan aspekt srpske realnosti u kojem nije dignuta neka ozbiljna crvena zastavica. Pa opet, takvom zemljom već 12 i po godina upravlja Srpska napredna stranka i to u sistemu u kojem se za sve suštinsko pita samo jedan čovek. Kada bi neko sa strane analizirao podatak da u Srbiji od 2012. do sada nijedna vlada nije izgurala ceo mandat i da su svi parlamentarni izbori bili prevremeni, pomislio bi da je politička nestabilnost glavna odlika ove zemlje. Sve do momenta kada bi ga zbunila činjenica da je SNS imao ubedljivu do apsolutnu skupštinsku većinu u svim sazivima u pomenutom periodu.
Dušan Kojić Koja koji je svojevremeno proklamovao „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“ sigurno nije pretpostavio da će neko kao Vučić takvu sintagmu tako ubitačno, ali sasvim sigurno nesvesno zloupotrebiti, jer je upravo odlika njegove politike održavanje i fabrikovanje nestabilnosti, praktično konstantna mobilizacija stranačkih simpatizera i permanentna predizborna kampanja, koja sa jedne strane projektuje njegovu omnipotentnost kroz sve državne i paradržavne medije koji ga u stopu prate (tokom 2022. godine Vučić se u proseku građanima obraćao po 40 minuta dnevno; u prvih osam meseci 2023. godine direktno se obratio naciji više od 190 puta; za prvih 11 meseci u 2024. godini imao je 322 televizijska obraćanja; trend je nastavljen, pa i intenziviran i u tekućoj godini), a one koji mu nisu naklonjeni navodi na habituaciju i ravnodušnost. Izbora je bilo često, ali su održavani u pažljivo negovanoj atmosferi potpune neravnopravnosti i uz brojna ozbiljna kršenja zakona i izbornih procesa od strane vlasti. Srbiju u međuvremenu redovno potresaju ozbiljni skandali, sporadično se izlazi i na ulice i protestuje, ali ništa se ne menja. Kakvu šansu onda imaju studenti?
Omasovljenje i ozbiljna pretnja koje studentski protesti predstavljaju za njegov režim sigurno je i Vučića iznenadilo. Kao prvo, malo je verovatno da su i najoptimističniji njegovi protivnici verovali da će mlađe generacije, oterane od mulja srpskog političkog života i naizgled apatične i nezainteresovane za društvena kretanja biti te koje će do srži prodrmati ovo društvo. Jer kada idu studenti, pred njima se sve otvara: ljudi ih pozdravljaju, nose im hranu i vodu, emocije nekontrolisano bujaju, odrasli plaču, svi nekako svesni sopstvene promašenosti i stanja u čijoj su proizvodnji i sami učestvovali činjenjem ili nečinjenjem, a za čiju je popravku ovo možda i poslednja šansa u našem dobu: teško je verovati da će se ovolika energija ikad ponovo podići, ukoliko sada ništa konkretno ne promeni.
Novosadska tragedija mogla se desiti bilo gde u Srbiji i ako išta, sve dosadašnje manje ili veće tragedije došle su i prošle. Zato je i početak protesta asocirao na „još jedan obavezni, ali na koncu jalovi pokušaj promene vlasti“. Sve dok se nije iskristalizovao da proteste sa istinski dirljivom predanošću vode studenti, koji sebe organizuju kroz plenume svojih fakulteta i koji među sobom nemaju ni na koji način istaknute lidere – njihova lica i imena nisu u srži diskursa, već su tamo njihova apsolutna posvećenost cilju i odbijanje kompromisa: i najmanji ili najbezazleniji pokušaj približavanja opozicionih pokreta studentskom protestu dočekan je kod njih sa odbojnošću tek za nijansu manjeg intenziteta u odnosu na onu koju ispoljavaju ka vlastima. Poenta je jasna: imali ste 12 i kusur godina, ništa niste popravili; ovo vam ne damo.
Ubrzo posle starta protesta navedena su četiri glavna studentska zahteva: (1) Objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji železničke stanice u Novom Sadu, (2) odbacivanje optužbi protiv uhapšenih i privedenih na protestima, (3) podnošenje krivične prijave od strane MUP-a protiv lica koja su fizički napala studente i profesore na do tada održanim protestima (a čiji je identitet u dobroj meri već bio poznat) i (4) povećanje izdvajanja sredstava za državne fakultete za 20%. Pad nadstrešnice u Novom Sadu nije bila tek nesreća, radi se o proizvodu nestručnosti, bahatosti i korupcije. Inicijalna reakcija vlasti po kojoj su negirali svaki vid odgovornosti za tragediju i direktno lagali o procesu rekonstrukcije stanice samo su raspalili vatru koja je tinjala. U pokušaju da sanira štetu Vučić ulazi u očekivane šablone ponašanja: obraća se kroz medije i s pola srca pokušava da obeća da će zahtevi biti ispunjeni, a dominantnim delom ličnosti koristi priliku da kao podstrekivače protesta označi svoje dežurne političke neprijatelje, otvoreno okrivljujući i „strane službe“ koje pokušavaju da sprovedu obojenu revoluciju.
U pokušaju da javnost uveri da će tužilaštvo sve ispitati, lično objavljuje celokupnu dokumentaciju u vezi sa rekonstrukcijom. Dva osnovna problema sa tim njegovim postupkom su što pod jedan nije objavio celokupnu dokumentaciju (na šta se vratio nekoliko nedelja kasnije i u maniru „dobro, sad stvarno“ koji sve samo ne uliva poverenje, objavio traženu dokumentaciju – prva analiza iste obelodanila je falsifikovanje i brojne druge slučajne ili namerne greške, dok je podrobnijom analizom iznet dugačak spisak dokumenata koji – gle čuda – ni iz drugog pokušaja nisu bili objavljeni), a pod dva na tako nešto apsolutno nema pravo jer se ne nalazi u njegovoj nadležnosti. I u tome je apsolutna divota studentskih zahteva: traže nešto što im on ne može dati (a voleo bi da svi misle da je drugačije), a implikacije integralne verzije toga što traže su jasne – mnogo njih iz vrha vladajućih struktura bi odvelo na mnogo godina robije. Ispunio im zahtev – loše po njega i njegove. Ne ispunio im – verovatno još lošije, samo uz malo strpljenja.
A što se pripadnika nižih stupnjeva Vučićeve piramide vlasti tiče, tu već neko vreme na mreži kruži smešan-zato-što-je-istinit meme: „I vi stvarno mislite da će oni mirno da se vrate da budu kelneri i prostitutke?“ Vlast svoje deklarativno ispunjavanje i ostalih zahteva takođe pokušava da gurne u prvi plan narativa, ali deklarativno je na kraju dana samo to: sudski procesi su maksimalno usporeni, a studentima je najavljeno pojeftinjenje školarine za 50% od sledeće godine, ako je neko sklon da u to poveruje (kao što u fizici energija ne nestaje, tako i u matematici brojevi negde i nekako isplivaju: u jednom drugom izlivu populizma gradonačelnik Beograda je od Nove godine uveo besplatan javni prevoz, dok su u potpuno nepovezanim incidentima cene komunalija i parkinga značajno uvećane).
Brilijantnost studentske strategije ogleda se u toj kamijevski apsurdnoj postavci, koju su ne jednom svojim istupima podcrtali: na Vučićevo batrganje i prazne priče odgovaraju jednostavnim tezama da ga apsolutno ništa nisu pitali, da mu se uopšte ne obraćaju i da za njihove zahteve jednostavno nije nadležan (skup nadležnosti predsednika Republike naveden je u članu 112 Ustava Republike Srbije i radi se o krajnje proceduralnim i ceremonijalnim odrednicama; nasuprot tome, Vučićevo višegodišnje isticanje sebe kao apsolutnog lidera i kreatora politika u bukvalno svim oblastima direktno je kršenje Ustava). On ih tobože poziva na dijalog, oni na to reaguju svojevrsnom psihološkom noise-cancellation metodom. U međuvremenu je na dijalog pozvao njihove profesore i čelnike univerziteta, i oni su odbili koristeći istu argumentaciju. Stvarno, ne bi imalo rezona ni razgovarati sa saobraćajcem o pitanjima energetske efikasnosti i obnovljivih izvora energije. U međuvremenu, finansijska istraga tragedije tek je nedavno zvanično započeta od strane Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu, ali i takva je iz proceduralnih i zakonskih ograničenja bez mogućnosti da ide u ispitivanje odgovornosti pripadnika izvršne vlasti.
Snaga protesta je u porastu. U nekoliko ključnih dana u Beogradu se okupljaju ogromne količine ljudi koji marširaju ili blokiraju veće delove grada (24. januara u Beogradu je na ulicama preko 50.000 ljudi i kolone iz više pravaca blokiraju raskrsnice kod vlade RS i opštine Novi Beograd; 27. januara masovnim okupljanjem na 24 časa blokirana je Autokomanda, jedna od najvećih raskrsnica u Beogradu, nakon čega su studenti i svi koji ih podržavaju pokupili svo smeće i mirno se razišli). Svakako događaj sa najvećom emocionalnom težinom bila je blokada sva tri novosadska mosta održana 1. februara, tačno tri meseca po tragediji koja je sve inicirala, gde su se Novosađanima koji protestuju pridružili građani iz brojnih drugih sredina, a svakako je najveći naboj napravila velika grupa studenata koji su pošli dan ranije iz Beograda i marširali 80 km do odredišta. Studentima se u svim akcijama priključuju srednjoškolci, a u proteste ulaze razna druga strukovna udruženja (prosvetni radnici su već više od mesec dana u štrajku) i grupe građana (uključujući i penzionere, još jedan korpus kod kojeg je Vučić uživao veliku podršku).
Iako nad fenomenom studentskih protesta u evropskim političkim krugovima još uvek visi tanak sloj oprezne tišine (jer ko su oni, šta hoće, koji su im dometi, šta će napraviti Srbija sa svojim uvek ozbiljnim potencijalom faktora nestabilnosti kad se uzmu u obzir geopolitički trendovi i promenjivi vodostaji pod uticajem opšte sumanutih tendencija i na istoku i na zapadu, sa Vučićem se barem zna na čemu si), on svakako nije nevidljiv: podrška dolazi sa raznih mesta a pohvale od brojnih impresioniranih: od Madonne i Novaka Đokovića, preko Yanisa Varoufakisa, do žitelja Komiže na Visu. S druge strane, Vučić i SNS svojim postupcima demonstriraju život u paralelnoj realnosti. Predsednik provodi dane na turneju mahom na jugu Srbije, gde u nečemu što podseća na predizbornu kampanju obilazi mesta koja bi se mogla smatrati njegovim uporištima, pa i tamo u razgovorima sa meštanima dobije pokoje nezgodno pitanje.
Ipak, značajno zlokobnija se slika dobije kada se primeti da je usred svih opisanih procesa u skupštinu bez prethodno sprovedene javne rasprave stigao predlog izmena i dopuna Zakona o planiranju i izgradnji. Neko bi naivno pomislio da se radi o zatezanju regulative kako se slična tragedija ne bi ponovila, ali ne, izmene su koncipirane da prate izmene i dopune Zakona o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne specijalizovane izložbe Expo Belgrade 2027 – projektu-mezimčetu vlasti koji kroz kapitalne investicije širom otvara vrata za još širu korupciju i proneveru. Predloženim izmenama stvorio bi se put direktne intervencije Vlade RS u deregulaciji i ukidanju više ranije zakonski obavezujućih koraka u proceduri projektovanja i izgradnje objekata (od kojih svi imaju bitne zakonske, a neki i bezbednosne reperkusije), a sve zato što se pomenuti Expo približava i ne sme se kasniti sa radovima.
Najmorbidniji primer je ukidanje obaveze ishodovanja upotrebne dozvole kao garanta bezbednosti korisnika prostora; jedna od otkrivenih nepravilnosti pri puštanju u rad rekonstruisane železničke stanice u Novom Sadu bila je što za istu nije po završetku radova bila izdata tada i sada još uvek zakonski neophodna upotrebna dozvola. Tričavih tri meseca kasnije vlast ima toliko takta da se mrtvima ruga ukidajući proceduru koja bi, da je bila poštovana, sprečila da do tragične nesreće dođe. Sa druge strane, što se samih protesta tiče, SNS kroz svoju mrežu uticaja vrši snažan pritisak ne samo na zaposlene u javnom sektoru da se drže podalje i od same ideje da podrže proteste. Možda najslikovitiji primer ovoga leži u zvanično nepotvrđenom, ali krajnje izvesnom podatku da je Nemanja Radonjić, fudbaler Crvene zvezde, bio izbačen iz tima i spiska igrača koji su putovali u Švajcarsku na nedavnu utakmicu Lige šampiona protiv Young Boysa zbog fotografije sa protesta koju je podelio na svom IG story-u. Protesti se u međuvremenu šire i geografski, vesti o okupljanjima i blokadama dolaze i iz sve manjih opština i gradova. Srbija možda i pamti demonstracije ovog obima, ali Vučić vladar se sa ovakvim problemom nikad nije sreo.
Problem koji je dugo nastajao i jednako dugo bio netretiran ne može biti brzo rešen. Istorija je pokazala da u krizom zahvaćenoj Srbiji stvari prvo moraju da postanu još gore da bi se popravile, pratili ih ili ne masovni protesti. Primera radi, kada je Milošević krivotvorio rezultate lokalnih izbora održanih u novembru 1996, svakodnevne demonstracije koje su se događale širom Srbije i neretko sretale sa snažnim represivnim merama policije trajale su skoro četiri meseca pre nego što je pod velikim pritiskom EU režim popustio i priznao izborni poraz. Razvoj događaja koji su doveli do revolucije 5. oktobra 2000. može da se trasira barem godinu dana unazad, mada suštinski i duže. Ipak, nijedan od ova dva primera nije Srbiju doveo dalje do predvorja bolje budućnosti. To se, uostalom, ni ne može samo desiti. To je do njenih građana i njihove želje i/ili kapaciteta.
Ono što proteste koje sada u Srbiji vode studenti odvaja od prethodno navedenih primera je što nisu obeleženi politikom i stranačkim obeležjima. Upravo je suprotno, oni političare drže na jasnom odstojanju, takođe navodeći da u politiku nemaju nameru da ulaze. Dosta im je vlasti, kojoj je ime možda Vučić jer se druge vlasti ni ne sećaju, ali iznad svega dosta im je sistema koji takvu vlast održava na vlasti. Žele potpunu i beskompromisnu promenu sistema, žele institucije koje rade i kriminalce u zatvorima, a ne na mestima na kojima se odlučuje o sudbinama ljudi kao onih čija je jedina greška bila što su se 1. novembra 2024. u 11:52 našli ispod nadstrešnice nedavno renovirane železničke stanice u Novom Sadu. Barem do neke naredne tragedije. Zahtev da institucije rade svoj posao kosi se sa duboko ukorenjenom praksom da institucije u Srbiji ne štite ni državu od građana, nego štite one koji upravljaju državom i od države i od građana. Vrlo je verovatno da je takav sistem odavno prešao granicu popravljivosti i da mu je jedini spas u raščlanjivanju na najsitnije faktore, temeljnom čišćenju i pažljivom sklapanju (ili za prijatelje, lustraciji).
Postoji, naravno, i jedan krajnje praktičan problem koji još nije postavljen na sto. Kada se uzme u obzir da su studenti na prvom mestu krajnje nenasilno orjentisani (što se vidi po njihovoj organizovanosti i izboru redara iz svojih redova koji se staraju da na protestima ne dođe do incidenata, uprkos neretkim provokacijama i karakterističnim slučajevima zaletanja kolima u masu koja blokira saobraćaj u kraćim intervalima, te nekoliko studenata koji su na taj način zadobili ozbiljne povrede), te kad se stoga precrta ideja da se oni zalažu za nasilnu smenu vlasti, postavlja se pitanje kako želje i nadanja sa ulice pretvoriti u korenite promene sistema i njegovih institucija. Kao pokušaj kontrole štete Vučić je svom stranačkom kolegi Vučeviću praktično naložio da podnese ostavku na mesto premijera, ni osam meseci pošto je na tu funkciju došao posle prethodnih prevremenih izbora. Vlada je u tehničkom mandatu. SNS ima apsolutnu većinu u skupštini i može jednostavno da imenuje novog premijera, ali legitimitet tog postupka bi u najmanju ruku bio krajnje upitan.
Vučić može i da raspiše nove izbore, ne bi mu bilo teško, ali postojeći izborni uslovi i mahinacije viđene u prethodnim ciklusima bi gotovo sigurno navele opoziciju na bojkot, čime bi kriza samo dobila novu nijansu. Studenti svakako uživaju najveći ugled u očima svih koji žive za promene, ali njihova tačna uloga u tome – bez ulaska u sam omraženi sistem – otprilike je jasna koliko i proces po kojem u onoj epizodi „South Parka“ patuljci stižu od faze 1 (krađa gaća) do faze 3 (pravljenje profita). Još uvek nedostaje ta faza 2, taj jedan ključni korak, za koji niko ne zna kada će i kako tačno doći.
Ostaje da se vidi koliko je još potrebno da se silazi u ponor da se dosegne dugme za hard reset, ujedno jedino što srpsko društvo može da popravi. A ako to usput inspiriše napore da se stvari promene na bolje i u drugim sredinama, utoliko bolje.
Saznajte više:
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
