Oni imaju ono nešto najprirodnije u sebi, organsko, oni sve ovo rade i nijednog sekunda ne budu ništa drugo do oni sami. Nema poze, nema uobraženosti, nema posebnog napora i isticanja bilo čega, ne, oni su jedna divna grupa momaka koji se lepo zabavljaju, neviđeno dobro zvuče, a ne deluje da im za to treba više truda nego da okrenu ključ i upale auto.
Hajde da prvo taksativno navedemo najkrupnije nedostatke ovog teksta, bez iluzije ili pretenzije da će time biti otklonjeni.
1. Autor je krajnje neobjektivan. Uglavnom se naslanja na lična iskustva i pre ili kasnije shvatiš da priča o sebi umesto o temi.
2. Tema je rođendan zagrebačkog benda u Zagrebu; autor je Beograđanin. Da smo u Americi, pljuštale bi optužbe za cultural appropriation. Ovako, hteli ste Zorana Čuturu, dobili ste budget Milenka Savovića.
3. Autor se osvrće na 20 godina istorije benda, a on sam ih zna i prati ne više od 12 godina. Ali ’ajde, verovatno se ne bi toliko eksponirao i valjao u subjektivnosti da mu nije toliko stalo da kaže koliko su She Loves Pablo genijalan bend i koliko je velika stvar što i kako postoje.
Dvadeset godina, to baš ozbiljno zvuči. Za 20 godina dete poraste i osamostali se, a osoba kojoj je na kraju tog razdoblja 45 misli da su pre 20 godina osamdesete bile pri kraju. I onda usred svih tih objektivnosti i subjektivnosti, imaš taj jedan bend, koji je počeo kao simpatični duo tu negde pri kraju osnovne škole i porastao do toga da iza sebe ima pet albuma, gomilu svirki i nekoliko ozbiljnih turneja po Evropi, a koji će izlazak tog petog albuma proslaviti na žurci povodom svog dvadesetog rođendana 26. 4. 2025.
Mnogi su autori primetili kako često velike stvari imaju sasvim mali početak. Sećam se da je bio neki spori dan u kancelariji pre jedno 12 godina kada sam prelistavao FB i naleteo na predlog da pogledam neki video. Pesma se zvala “Gamblin’” i samo naizgled mlađani dečaci koji su zapravo svirali i zvučali neverovatno zrelo zvali su se She Loves Pablo. A ja, naravno, ništa o njima nisam znao. Pa sam pročešljao još malo internet, i baš mi se dopalo to što sam video.
Pa bih sasvim moguće na sve to i zaboravio da nekoliko dana kasnije nisam ovde na Dorćolu naišao na nekog momka koji je pokušavao da nađe neku adresu, a od mene umesto pomoći dobio: „Čekaj, jebote, ti si iz onog benda, kako se beše zovete?“ Ne znam kome je od nas dvojice celo iskustvo bilo bizarnije, tek Đimi mi je posle poslao par CD-ova i majica, i ja sam tako sasvim neočekivano našao bend u koji ću se zaljubiti. Ne preterujem. Putovao sam da ih gledam uživo kako sam i gde mogao, od Novog Sada do Zagreba. I iako im to nisam najavio, u tu subotu tog 26. aprila sam došao u Zagreb samo zbog njihovog rođendana.
Mnogo je odrednica koje će neku grupu ljudi označiti kao odličan bend. Treba znati svirati, to je pod jedan (i ne, ne treba to shvatiti samo u užem smislu, naprotiv, velika slika se računa: tehnika je ok, ali napravi ti pesmu od četiri akorda koja će svima promeniti život, ako smeš). Trebalo bi imati i nešto što želiš da kažeš, dobro, ne moraš bukvalno, daj neku naznaku da se u toj nekoj pesmi nešto bitno događa. Još važnije: znaš li da preneseš tu energiju i želju uživo, kad staneš pred ljude i oduvaš ih? Nikakav problem, dosta bendova sve ove kategorije pokriva. Vremenom sam shvatio šta je to što She Loves Pablo radi i nadmaši sve ovo.
Oni imaju ono nešto najprirodnije u sebi, organsko, oni sve ovo rade i nijednog sekunda ne budu ništa drugo do oni sami. Nema poze, nema uobraženosti, nema posebnog napora i isticanja bilo čega, ne, oni su jedna divna grupa momaka koji se lepo zabavljaju, neviđeno dobro zvuče, a ne deluje da im za to treba više truda nego da okrenu ključ i upale auto. Ta njihova dobrota i dobrodušnost me je osvojila još kad sam ih prvi put upoznao, i evo me, od onda se redovno radujem svakom njihovom novom poduhvatu. U tom i takvom raspoloženju ih pronalazim na terasi ispred kluba, taman posle tonske. Nisu isprve poverovali da nisam u Zagrebu u prolazu, već da sam došao samo zbog njihove žurke.
Pet albuma, svaki svežiji od prethodnog, a svaki najbolji na svetu u momentu izlaska. I još 20 godina istorije. Treba sastaviti setlistu koja to sve uokviruje. Kažu da nas čeka 20 pesama večeras, da ih je na prvobitnom spisku bilo 28, da su nekako skratili na 24, pa ih je tu uplašilo da je to previše i da će se ljudi dosađivati. Gledam ih pomalo ispitivački, pokušavam da shvatim da li su ozbiljni, izgleda da jesu. Pa kome bi bilo šta sa njima bilo dosadno? Ali to je tako, sa prirodnošću dolazi i skromnost. Ili je obrnuto, zaboravio sam.
Inače, novi album je istovremeno i opšte ludilo i neviđen totem zrelosti, Schrödinger bi bio prezadovoljan. Dok se namešta štand sa merchom koji će se kasnije prodavati, primećujem da nove ploče nema u ponudi. Ah da, kažu, nisu radili fizičko izdanje. Možda i hoće, jednog dana, ali za sada je ekonomski neisplativo. Opet ih gledam uz nepoverenje i očekujem da neko prasne u smeh. Podatak da SLP ima rezon da izda ploču samo ako idu napolje na turneju je još jedan koji treba staviti majstoru na spisak kad se bude radio remont planete. Razumem da se nalazimo na malom tržištu, razumem da oni žive od regularnih poslova, a ne od svoje muzike, ali čekaj malo. Ali dobro, biće valjda i neka turneja, polako.
Pričamo o raznim stvarima. Meni je zanimljivo i da ih samo slušam, ta njihova dinamika je zarazna. Teme i aktuelnosti su možda malo drugačije nego pre 15 ili 20 godina, možda su malo smanjeni kapaciteti za duge dane i noći (posebno Đimiju, on malo spava u poslednih mesec dana), možda se postavlja pitanje: „Šta mi je ovo trebalo?“, ali sve sa puno duha.
Šimek je pomalo nervozan, što nikom ne promakne i dobar je povod da ga se zeza. Kaže mi da ima tremu. Stvarno? Da. Kad je bio mlađi, nije bilo treme, bar ne toliko. Sad kad je samosvesniji, sad ga više toga brine. I njega gledam pomalo iskosa, da vidim trenutak kad će da krene da se smeje – i ništa. I Đimi posle pominje tremu, ima neki solo koji baš ne bi da zajebe. Neno je otišao u Španiju, sad je tu Arijan, a njemu je valjda frka što je još relativno nov, da bi Šimek probao da ga umiri rečima da su imali milion proba i da sve zna. I opet, ništa od toga ne deluje nategnuto ni iz daleka. Sve je lepo, sve je ljudski i toplo. Samo od Lea nisam čuo da ga nešto brine. Možda ga i ne brine, ko zna. Ima mnogo lep novi set bubnjeva i koristim priliku da mu to i kažem.
Predgrupa je Greynoise, mlađa generacija. Ne smem ni da pitam koliko im je godina, najviše zbog toga što ću se razočarati što mi je pre 20 nego 5 više nego njima. Ali da, sledeća generacija, striktno digitalno. Možda ono što je za mene u njihovima godinama bio metal i ono što je metal za njih nije išlo zajedno u školu, ali sve to super zvuči, neka sviraju. Vokal je vrlo smeo (i to stvarno nije eufemizam za nešto imalo loše), a bubnjar je krajnje ozbiljan. Šta je to, uopšte, sa Hrvatskom i bubnjarima?
Kod nas ko god ume pravilno da drži palice svira bar u tri benda, a i ko ne zna i ko je kao ja dovoljno loš da bude izbačen iz jednog, praktično idućeg dana bude pozvan da svira u još dva. A ovde, vidi ovog dečka! Eno, u bekstejdžu je i Pavle Gulić, hrvatski Jay Weinberg, a i on je imao jedan kraći staž u Pablu. Pa onda ima onaj baja iz Nemečeka (nije bio tu, bar ne da ja znam, nego ga samo pominjem u kontekstu odličnih lokalnih bubnjara), njega više mojih drugara iz Beograda hvali. Dobro, o Leu ne moram puno da pričam, ’ajde što je odličan bubnjar, nego šta još sve zna o snimanju i produkciji, pa još kakva čuda pravi sa Bad Daughter (a tamo uopšte ni ne svira bubanj)…
I tu je vreme da se prebacim u publiku. Boogaloo je sasvim dobro popunjen, gledam oko sebe: lepa velika sala. Super muzika svira, praktično celo veče: Faith No More, QOTSA, Jane’s Addiction, Future of the Left, Clutch… Proverio sam, plejlista je izbor benda. Žurka kao takva. Elem, nije se dugo čekalo na zamračenje. Iz mraka ne izlazi ništa vizuelno, bar ne još. Izlazi zato iz ozvučenja. Isti rif, krug za krugom. Posle dovoljno vremena izlazi ceo bend, izlaze i na binu i izlazi “All Down”. A1 sa prvog albuma. Može! Nisam se opasuljio koliko sve moćno zvuči i uzemljeno, stameno i nepretenciozno ali ponosno izgleda, odmah kreće i “Gamblin’”. I genijalna i jednostavna, na prvom mestu moćna pesma, dovoljno da se ispred zvučnika osetiš kao neki Looney Tunes lik kojem je upravo krzno ili perje potpuno oduvano, i samo se klatiš tu sa nekom kao belom zastavom, jer im bukvalno ništa ne možeš.
Primetili su pametniji od mene kako retrospektive umeju da budu nezgodni, pomalo trapavi pokušaji da se zabašuri neka stanka u karijeri, blokada i nedostatak ideje za kamo dalje. Nema toga ovde. Istina, meni će se tokom večeri uz razne pesme događati flashbackovi. “Try Mandarin” me vraća u Novi Sad i ono što pamtim kao proleće 2016., vreme kada je istoimeni album bio nov, a kada sam ih prvi put gledao uživo.
Na “Crumble” se instant vraćam u rani oktobar 2020. i dvorište Medike, odnosno na početak tog neviđenog koncerta i veče koje ću zauvek pamtiti po divoti, iako se sve događalo u jednom prilično napetom periodu i senci pandemije. Mislite da je to bilo ludo vreme? Probajte Srbiju u to vreme. Pa onda “All Black” i nadrealne scene iz Drugstorea u Beogradu, kad je beše bilo, kako bre već tri godine prošle? “I Am the Motor” i prvi put kad su stigli u Beograd, februara 2019. i svirka skroz u DIY fazonu, ali kako je dobro bilo! U suštini, svaka pesma mi prvo pukne šamar i podseti me gde sam, pa me tek onda pusti da mislim o čemu već krenem da mislim. S tim što sve ovo ne može biti dalje od neke nostalgije i života u prošlosti.
Jeste, ima tu 20 godina istorije, ima tu starih pesama, ali stvari sa novog albuma (Na primer? Na primer: “Pretty Company Big Inconvenience”, “Mouth for Bore”, “The More You Hold Your Breath The Less You Have”, “Black and Blue” – ajoj, kad im se onako slože vokali), uživo? Majko mila. Ne gleda Pablo iza sebe. Oni sviraju, satiru, i gledaju samo napred. I ne samo to, gledaj ih kako izgledaju, slušaj kako su dobri! Nisam ponosan na to, daleko bilo, ali 20 godina na meni se vidi u oteklom kolenu jer sam nedelju dana pre toga vozio šest i po sati, pa sad celo veče stojim praktično na jednoj nozi. Možda se oni privatno bune na ovo ili ono, žale na obaveze i terete odraslih ljudi, ali 20 godina se na Pablu ne vidi, tačka.
Finale dolazi sa “Next of Kin” gde sve pršti za sve pare. Kakav koncert. Kako bih ja sve to prepričao svima koje znam i koji nisu bili, samo kad bih umeo. I sve se tradicionalno završava sa “Slo Diesel”, gde se karte malo izmešaju (ulazi Hrvoje Baudoin na poziciju druge gitare, Đimi ide na krilo i uzima glavni vokal na refrenu), i ako iko nije to nameravao da kaže, praktično je priznanje iz njega izvučeno snagom golog ubeđenja: She Loves Pablo razbija. Laku noć, prijatno.
Prašini će trebati dosta vremena da se slegne. U bekstejdžu je puno ljudi. Neke već poznajem, za neke druge znam, ali cela je atmosfera takva da je žurka samo nastavljena. Popodne i veče sa She Loves Pablo pogađaju direktno gde se pravi endorfin. Energija koju ovaj bend ima, ona samo privlači ljude, a kad te dovoljno privuče, onda te samo uzme i ne pušta. Nije prvi put da sam to iskusio sa njima. I naučio da se protiv kuće nikad ne treba kladiti, posebno ako je kuća Pablova. Toliko mi je bilo lepo, da sam na kraju krenuo da izlazim na pogrešna vrata.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
