Serija letnjih besplatnih koncerata u Beer Gardenu na Adi, omiljenom izletištu Beograđana, nastavila se u subotu 29. juna s dvostrukim programom – nastupima grupa Dogs in Kavala i Artan Lili.
Prvo su na binu izašli Dogs in Kavala, lokalni garažni bend vezan za BIGZ i Kvaka 22 scene. Diskografski ne preterano aktivni (izdali su jednu „uradi sam“ kasetu i jedan EP – „Tri pesme“) svoju reputaciju i sledbeništvo su izgradili „živim“ klupskim nastupima. Kako je Nikola Hajduković, bubnjar i PR benda Dogs in Kavala rekao, ovo im je bio nastup pred najbrojnijom publikom ikada (a bilo je u tom trenutku prisutno nekih hiljadu ljudi). Pošto sam ih do sada gledao samo u klubovima kapaciteta 300 ljudi (KC Grad i Elektropionir), i mene je interesovalo kako će se snaći na velikoj sceni.
Odmah da kažem, snašli su se odlično. Izgubili su deo energije čijoj smo emanaciji prisustvovali u KC Gradu, krajem prošle godine na festivalu “Zvuk Beograda”, ali su dobili ozbiljnost, tačnije dignitet ozbiljnog benda. Za razliku od pomenutog hiper energetskog nastupa, ovde su ponovo demonstrirali svoj pop potencijal koga kao da su se stideli jedno vreme. Po mom mišljenju, treba da rade upravo suprotno – da insistiraju na njemu. Lepo je pripadati alternativi, naročito za one koji mejnstrim ne bi ni mogli biti (jer nemaju te sposobnosti), ali je prava šteta insistirati na alternativi ako se ima potencijala za širu popularnost. To nikako ne znači da se u toj tranziciji mora izgubiti samopoštovanje to jest, da se mora “prodati”. Najbolji primer su vam Slačala i ekipa – niko ne može da kaže da su sticanjem popularnosti izgubili karakter. Čak bi se moglo reći da se desilo upravo suprotno.
Da se vratimo na nastup Dogs in Kavala: u njihovom psihodeličnom indie rocku vidno su uživali fanovi iz prvih redova da bi pažnja progresivno opadala ka zadnjim redovima što je sasvim očekivano kada se radi o neafirmisanom bendu. Ipak, odlična svirka prožeta povremenim “catchy” refrenima, a i atraktivna pojava, sigurno im je donela ne mali broj novih fanova. Zato su važni ovakvi nastupi – da bi se nekome svideo, taj neko mora prvo da te vidi (i čuje), a u Beer Gardenu je u tom trenutku bilo bar hiljadu potencijalnih fanova.
Kada su se Artan Lili popeli na binu, prisutno je bilo već dve hiljade, pa i više duša. I to duša koje nisu tu bile slučajno. Velika je zabluda da će na besplatne koncerte doći veliki broj ljudi samo zato što su besplatni. Ako te nešto ne zanima, nećeš doći, a ako ti se nešto baš ne sviđa nećeš doći ni ako ti plate (hmmm, ipak zavisi koliko bi ti platili). Dakle, kako će se ispostaviti, preko polovine prisutnih je došlo jer vole i znaju napamet pesme Artan Lili, što su dokazali tokom koncerta, pevajući sve, od prve do poslednje. Istini za volju, nije mnogo teško voleti pesme Artan Lili. Zarazan ritam je taj koji te prvi privuče a tekstovi kad te dograbe, ne puštaju te do kraja. Krajnje je vreme da se istakne veština pisanja tekstova Bojana Slačale.
Prvo – tekstovi su konkretni – tretiraju određeni problem, situaciju ili temu tako što zauzimaju stav. Stav se izražava zbirom fraza koje su, ako se gleda svaka pojedinačno opšta mesta, ali kad se poređaju u pesmu iskazuju jasno „šta je pisac hteo da kaže“. Pustite bilo koju njihovu pesmu, razumećete o čemu pričam. Svaka od tih fraza (koje sam nasumice izabrao), tipa „to mogu samo ja“, „znaš ti, znam i ja“, „nužda zakon menja“, „koga nema bez njega se može“, „čekaj da ti dođe“, „radim najbolje što znam“, „ruku pod ruku“, „svu mladost protraći“… je idealna za identifikaciju publike. Svako u njima može da nađe sebe, da oko svake od njih sklopi neku svoju ličnu priču. Zato Artani imaju fanatično sledbeništvo koje zna sve tekstove napamet i ne ustručava se da ih peva sa bendom. Tako je bilo i u Beer Gardenu.
Najveći hit, „Ako stanemo tu“, koji je izveden negde na polovini nastupa, pevali su svi prisutni. To je bio prvi od nekoliko vrhunaca koncerta. „Samo ja“ je, sudeći po intenzitetu pevanja publike bio drugi vrhunac, treći je došao na samom kraju, sa „Nije svejedno“ koju su otpevali svo četvoro, uz pratnju matrice, stojeći u liniji. Što se mene tiče, trenutak koji me je oborio s nogu bio je Skopulovičev solo u pesmi „Džoni”. Ono što se mora pomenuti kada se govori o Artan Lili je ritam sekcija Slačala – Ajković. To je energetska centrala ovog benda koja za tih sat i po koliko je trajao koncert ne prestaje da pumpa. Na otvorenom prostoru taj energetski naboj manje dolazi do izražaja nego u klubu, ali nikako nije za potcenjivanje. Gitarista Skopulovič je takođe uglavnom u funkciji ritma. Romana Slačala zauzima centralnu poziciju na bini i pored svojih pevačko-sviračkih dužnosti igra ulogu svojevrsnog koordinatora.
Mašinerija Artan Lili nema slabog šrafa, sve funkcioniše kao podmazano. Zato im popularnost konstantno raste, pa se očekuje da uskoro prevaziđu takozvani „Klub 1000“ (to su grupe koje na svom samostalnom koncertu prodaju više od hiljadu karata) i da uđu u „Klub 5000“ a to je put koji nije lako preći. Posebno u današnje vreme. Jesu oni nekoliko dana pre ovog nastupa svirali u Areni, ali kao deo programa proslave Beograda 202, radio stanice koja naginje tradicionalnijem i tvrđem zvuku. Artan Lili su bili najmlađi od učesnika, ali i sam poziv na ovakvu manifestaciju znači da su od srpskog muzičkog establišmenta priznati kao velika grupa. Sasvim zasluženo, ako mene pitate.
Beogradsku redakciju RavnoDoDna podržava Odličan hrčak