Boris Vlastelica (Repetitor): Nema mesta kukanju, treba se posvetiti borbi i demistikovanju problema

Ususret velikoj zagrebačkoj koncertnoj promociji novog albuma ‘Gde ćeš’ koja će se održati u 2. prosinca u Tvornici kulture, porazgovarali smo s Borisom Vlastelicom iz grupe Repetitor.

Repetitor (Foto: D. Rajić)
Repetitor (Foto: D. Rajić)

Produkcijski gledano, trudite se da se ta produkcija gotovo ni ne primijeti, da sve zvuči sirovo kao da ste tek ušli u studio. Jasno je da je takav pristup već zaštitni znak Repetitora, no zanima me jeste li ikad pokušali snimati na neki drugačiji način?

Boris Vlastelica: Ne, nego smo još uvek u fazonu da treba da postignemo to da zvučimo na albumu onako kako zvučimo uživo. Mislim da je „Gde ćeš“ najbliže upravo tome.

Jese li ga snimali uživo?

Boris Vlastelica: Jesmo. Svo troje sviramo u isto vreme s pilot vokalom koji se posle promeni. Drugim putem se dobije čisti zvuk kojim možeš da manipulišeš kako god hoćeš, dok na način kako mi radimo nemaš tu slobodu jer tu je sve blizu, svi instumenti ulaze u sve mikorofone, ali se dobije ta zajednička energija. Naravno da ima produkcije, ali stvarno nema prostora za neko budženje zvučne slike.

Repetitor (Foto: D. Rajić)
Repetitor (Foto: D. Rajić)

Kako nastaju tekstovi? Nema ih puno, ali su jezgroviti i jasni. Nastaju li na sessionima ili nezavisno od glazbe?

Boris Vlastelica: Nekakvo nepisano pravilo je da tekstovi nastaju van proba. Nastaju u velikim gradovima negde između 3 i 5 ujutro, ali ne leti i ne na moru (smijeh). Događa se to u najraznovrsnijim situacijama, jednostavo se desi, dođe u misli. Ne znam konkretno ni šta me inspiriše.

Da, uglavnom su to teške i turobne teme ovog našeg balkanskog očaja. Kako se općenito stvarnost reflektira na vas. Kakav je društveni komentar vaše generacije koja je odrasla i živi u ovim nekim postapokaliptičnim uvjetima?

Boris Vlastelica: Teško je to obuhvatiti. Ne želim nikad da širim defetizam, pa onda je bolje da ne odgovorim na to pitanje. Ili bolje da kažem kako nema mesta nekom kukanju, treba se posvetiti borbi i demistikovanju problema. Jedan od najvećih problema je ta prašina koja nam je bačena u oči. Te neke igrice i periferne teme kojima se bavi javnost i koje stalno odvlače pažnju s bitnog.

Repetitoru popularnost svakako raste. Koja je razlika u percepciji velikih i manjih sredina?

Boris Vlastelica: Razlike u sredinama nisu na nivo države. Ovise o sitnim detaljima; je li sviraš vikend ili sredu, je li u 9 ili u 12 uveče, koliko su pod gasom ili nisu, koji je mentalitet tog kraja, ali kraja u smislu grada pošto se tu na Balkanu svašta menja i to na 30 kilometara udaljenosti, a kamo li 100 kilometara. Dakle sve te stvari utiču na to kako se negde osećaš, kakva je publika i provod.

Evo konkretno kako vam je bilo prvi put ići održati koncert u Prištinu, obzirom da znamo koliko su jake munje i gromovi iz medijskog oblaka i koliku ulogu igraju u kreiranju predrasuda?

Boris Vlastelica: Tamo su na koncert došli neki ljudi koji isto to sve znaju, ali su svejedno došli. Bili su veoma katarzični. I oni su željni dobrog rokenrola i dobrih koncerata. Nisam siguran koliko toga tamo ima, ali mi smo se kao gosti u tom gradu osećali sigurno i bezbedno kao što smo se osećali bezbedno u svim gradovima na Kosovu, ali tu je opet situacija nadrealna zato što tu ovo što sam pričao o 30 kilometara doprinosi potpunom menjaju pravila od sredine do sredine.

Kako je s koncertima u Europi?

Ima naših ljudi, svuda ima naših, u Kini, Rusiji, svuda, ali većinom su nam na koncertima stranci jer nas tamo promoviraju lokalni promoteri. Obično na plakatima piše „Repetitor (SRB)“, dakle ne poziva se dijaspora, ne reklamira se njima i što je meni posebno drago to su uglavnom puni prostori. Nisu to veliki klubovi, stane u njih 100-300 ljudi, ali to je sasvim dovoljno za bend koji tamo tek počinje.

Zadnje od Intervju

Idi na Vrh
X