Boris Vlastelica (Repetitor): Živimo u vremenu gde staro umire, a novo nije spremno da se rodi

Repetitor u subotu 30. studenog dolazi u Tvornicu kulture, što će ujedno biti i veliko koncertno finale proslave 20 godina te zagrebačke koncertne dvorane,no dan prije nastupa i u Rijeci. Boris Vlastelica je posjetio je Zagreb i ranije ovih dana što je konačno bila i prilika da sjednemo i napravimo intervju uživo. Dotakli smo se brojnih tema, a kuriozitet je da se pjevač i gitarist ovog beogradskog sastava otvorio i progovorio o ključnom trenutku koji je uvjetovao njegov stvaralački put, ali i situaciju kako je kupio crni Telecaster čiji zvuk je s godinama postao zaštitni znak Repetitora.

Repetitor u AKC Attacku (Foto: Boris Podobnik)

Ovaj intervju zaslužuje i svojevrsni prolog. Naime, tog petka kao da nije bio moj dan, uhvaćen između obaveza čekao sam Borisa na mjestu sastanka. Pitanja uglavnom nikad ne pripremam kad radim intervjue uživo, pa nisam ni ovog puta. Jednostavno me više zanima snimiti spontani razgovor. Razbiti ‘isljedničku formu’ u kojoj sugovorniku postane zamorno odgovarati na unaprijed zadana pitanja, ali kako takav pristup ima svojih dobrih strana, ima i loših. Uglavnom, vodili smo prilično nestrukturirani razgovor i skakali s teme na temu. Imao sam osjećaj da nam stalno izmiče neka poanta i da razgovor ‘visi u zraku’. Boris mi je kasnije rekao da i njemu nije baš bio neki dan da bi bio raspoložen za druženje s novinarom i da je mislio da ću se, valjda nezadovoljan odgovorima, ustati usred razgovora i otići. Ukratko, neki glupi osjećaj kod obojice da smo usrali priliku. No kad sam ‘skinuo’ intervju, njegova struktura se ukazala sama od sebe, uz sve još i spontana s ulascima u neka dublja razmišljanja i prisjećanja sugovornika kakva se u novinarskoj praksi i ne događaju baš ‘svaki dan’. Kako smo ‘pogodili žicu’ još uvijek mi nije jasno.

Uskoro nastupate u Tvornici kulture povodom 20 godina dvorane. Predviđanja su da će biti puno. Došli ste u fazu da Repetitor uvijek puni, bez obzira imao ili nemao novi album.

Boris Vlastelica: Veruj mi da mi uvek imamo frku, ustvari ja, njih dve manje. Ja se uvek nadam da će biti puno, ali sam spreman i da ne dođe niko. Evo kaže Zvone (organizator, op. a.) da dobro ide, ali došao sam koji vikend ranije da poguram još priču koliko mogu ovim intervjuom. Ok, ‘ajde došao sam i da provedem malo vreme sa Ivinom familijom, ona je iz Zagreba a došla je da živi sa mnom u Beogradu pa sam ja malo posetio njene. A bend radi na pesmama, uživamo u studiju malo za promenu. Zato nismo imali puno koncerata. Neke od tih novih jako svežih pesama će publika čuti sad u subotu u Zagrebu.

Za nas je bavljenje muzikom i dalje potpuno slobodno. Ne donosi stres nego je obrnuto. Ne osećamo nikakav pritisak.

U ciklusu Repetitora nekako se bliži vrijeme i za novi album.

Boris Vlastelica: Jest vreme je, bio je plan da već budemo spremni za studio početkom 2020., ali se meni razboleo otac koji je na kraju i umro krajem leta, pa je to sve odgodilo na 4-5 meseci.

Koliko vas u kreativnom procesu eventualno kopka da možda nešto promijenite u stilu?

Boris Vlastelica: Ne kopka nas nimalo. To nam je sve jako zabavno. Za nas je bavljenje muzikom i dalje potpuno slobodno. Ne donosi stres nego je obrnuto. Ne osećamo nikakav pritisak. Osećamo da će publika razumeti smer u kojem se sad krećemo jer je to i dalje Repetitor. Biće možda nekih malo drugačijih pesama, ali imali smo i ranije takve. Ne mogu da procenim nikad pre nego se sve snimi. Tek onda ja to mogu da čujem. Snimci s proba mi nisu relevantni da dobijem osećaj i da to poredim s prethodnim pesmama i gde to sve ide. Mogu samo da kažem da je ovaj put Milena dosta rifova smislila.

Znači bit će to fini groove, jer kad se ritam sekcija uhvati rifova…

Boris Vlastelica: Milenin osećaj za ritam i muziku je nešto „vau!“ Te sinkope, taj hip-hop koji je u njoj je nešto fantastično.

Imate li već studio gdje planirati snimiti? Je li u pitanju matični teren ili opet na ‘izlet’?

Boris Vlastelica: Mislim da ćemo ovog puta snimati u Beogradu. Jednom nam je jako prijalo kad smo putovali u Pulu gde smo snimali prvi album. Bili smo klinci i imali smo Borisa iz grupe Jarboli koji je bio producent albuma. Bio je sistem; radimo u studiju, spavamo malo dalje, on nam kaže: buđenje tad i tad i ako nismo tu, ljutiće se. I onda smo imali tu neku vojnu disciplinu, a Pula i svo ono sunce su dobro uticali na nas. Drugi album smo snimali u Vrbasu u Vojvodini. To je jedan usnuli vojvođanski grad, mislim crnogorski-vojvođanski grad, doduše, koji ima svoj ritam, ali opet je to ravnica i pitomi mentalitet i prosto oni su nas ubacili u svoj tok. I onda smo morali da trčimo krugove oko kuće, lupamo šamare, ulazimo u rasprave da bi se nešto desilo, jer, ono, mi snimimo i mislimo da je sve okej, a sve sporije i opuštenije. Da smo bend iz Vrbasa nikad ne bi svirali ovo što sviramo (smijeh). Tako da smo onda odlučili da je Beograd okej. U našem slučaju je dobro da smo malo nervozni. Ljudi smo sa malo pažnje, to je valjda bolest modernog doba.

ADHD?

Boris Vlastelica: Pa da. I onda ako ostanemo previše u nečemo, onda se izgubimo. Prija kad je malo sve kao zadatak. Samo nam je bitno da komuniciramo i van tih snimanja celo vreme. Da smo tim.

Energija je bitan faktor Repetitora, pogotovo uživo. Obično s godinama ljudi razmišljaju o usporavanju, tj. nekad dolazi prirodno da pjesme uskoče u neki drugi ritam. Kako gledaš na to?

Boris Vlastelica: Pitaš jel’ imam eliksir večne mladosti? Neku formulu?

Ne to, nego imaš li želju nekad promijeniti glazbenu formulu, staviti publiku na kušnju, ima i tu izazova svoje vrste?

Boris Vlastelica: Zasad ne. Kad telo bude reklo da usporim, onda ću da usporim. Kad ostanem onako ukočen u nekom položaju… Ne živim naročito zdravo, ali igram dosta košarku, svratim do teretane s vremena na vreme. Trudim se da budem u formi. Koliko god da jedem i dalje se ne gojim, a jedem jako puno. Kad dođe to vreme, ponašaću se u skladu s tim. Ne plašim se ja starosti nimalo. Smrt i prolaznost već nisu cool, ali starost ko starost…

Repetitor – DORF + SuperUho 2017 warm-up (Foto: Tomislav Sporiš)

Bile su zanimljive ove gradske turneje po malim koncertnim prostorima u Beogradu, Ljubljani i Zagrebu. Kako ste došli na tu ‘ekonomičnu’ ideju?

Boris Vlastelica: Hteli smo da neke gradove, pošto paralelno celo vreme sviramo i male i velike koncertne prostore, i onda u velikim gradovima veliki koncerti postanu skoro isključivi kako bend raste i onda nam je nedostajala ona atmosfera od ranije. Onda, kako to da dobijemo’ pa tako da napravimo tri mala koncerta. jer ako napravimo jedan, naljutiće se ljudi na nas. Neće moći da uđu ni naši drugari, neće biti fer. I onda je tri koncerta bio koncept koji sam ranije video baš od Jarbola. Oni su beogradsku turneju radili dve hiljade i neke. Četiri koncerta za redom. Ja sam zapamtio te plakate jer su bili upečatljivi. Tad sam mislio da mrzim ceo taj urbani beogradski fazon, pa sam tako mrzeo i Jarbole. Pa se sećam da sam hejtao taj plakat i onda sam otišao na jedan od koncerata jer je bio besplatan ulaz i raspametio se jer je bilo super, posle sam postao fan Jarbola (smijeh).

Zvuči kao da je Repetitor nastao iz bunta prema toj beogradskoj sceni iz devedesetih i dvijetisućitih…

Boris Vlastelica: Nije, nego više jer se tada po srednjoškolskim rok svirkama furao pank i metal. Pošto smo osnovali bend još u školskim klupama bili smo u tim pričama. Školske svirke su podrazumevale da barem četiri puta čuješ „Enter Sandman“od Metallice, ili neke našminkane black metalce, dok bi pankeri svirali Green Day i Sex Pistols. Iz bunta prema tome smo moj drug Panta i ja pričali o osnivanju benda koji bi se čak i sprdao s tim. Naša muzička estetika i ideologija bili su Ramones, Stooges, MC5, New York Dolls, Detroit i New York sedamdesetih, glasno, prljavo, jednostavno, iz muda. To nam je mnogo više rezonovalo sa okolinom, tj. Beogradom na kraju 90ih. Ovi što se spremaju po dva sata da izađu iz kuće s čirokanama i zihericama su nam delovali kao da su pali s Marsa. To je tad još postojalo, ali se vrlo brzo izgubilo s Youtubeom. S interentom se sve ispeglalo, svi ti žanrovi, ali tad je bilo tako. Muziku si upoznavao tako što kopaš po nekim piratima što prodaju diskove ispred SKC-a…

I svaku grešku skupo platiš, i svaki eksperiment…

Boris Vlastelica: Da, da. Postaneš fan (smijeh)! Ja sam tako postao fan Oasisa. I nije me sram!

Zanimljivo mi je da si u sebi zadržao taj žar koji se ogleda i u tome da kao da nikad nemaš rezervnu gitaru na pozornici. Jedino taj tvoj crni Telecaster. Pravi amaterizam, reklo bi se.

Boris Vlastelica: Baš si dobro rekao; amaterizam. Čvrsto verujem u taj amaterizam! Amaterizam u profesionalizmu. A Telecaster će biti sa mnom dok se ne raspadne. Ja sam probao razne gitare… Shvatam da treba da se navikneš na ovu gitaru, da je i duplo bolja, ali meni ne prijaju druge gitare. Svaka čast tom pijanom Borku koji me vodio da kupim tu gitaru.

Kad si nabavio tu gitaru?

Boris Vlastelica: Borko je moj bivši komšija koji je devedesetih iz Šibenika izbegao u Beograd. Sad je i on u Irskoj. Al dok je bio tu imao je The Doors Tribute Band i naučio me da sviram tako što je bio u fazonu: „Ti znaš da sviraš, to svi znaju. ‘Ajde ja ću da sviram, a ti soliraj.“ A naš prvi čas! Ja gledam u čudu: „Šta to sad znači?“ kaže on: „Pa ništa, ti sviraj nešto što ti zvuči okej.“ I ja tu sad odmah nešto smislio, a on će na to: „E super, to ti je rif, sad će da smislimo pesmu od toga što si odsvirao.“ Ono prvi čaš moje lekcije iz gitare, a ja izlazim i već imam napravljenu pesmu! Ja mu i dan danas kažem kad se sretnemo: „Da nije bilo toga, brate ja ne znam dal’ bi se ikad ohrabrio da napišem pesmu.“ On je onda rekao: „Daj nemoj da te lažu, to je sve mnogo lako. To plus Ramonesi koji su isto mnogo laki.“ To je mene nateralo da uđem u muziku. Mama je dala pare za prvu gitaru, ali ju je birao Borko. I to je isto luda priča. Čekao sam ga sat vremena ispred radnje, a njemu se rodilo dete isti dan i pocepaju mu majicu i napiju ga i on zaboravi da treba da se nađe sa mnom. Ja fin klinac, ne zovem sat vremena i onda nazovem posle sat vremena i on je u fazonu: „Jao, budi tu, budi tu, evo stižem!“ Došao je pola sata kasnije mrtav pijan. Ulazi i zemljak mu radi u Mitrosu i ono s vrata: „Eeee, di si rode, di si, čestitam, ejsi, disi!“ I odma kaže: „Daj neku gitaru da mu odaberem!“ Ja uzimam ovu jer je jedina bila skroz crna, ovaj odšrafi neku nebitnu plastikicu sa gitare i kaže: „E baš ovoj je otpao deo, može da ide jeftinije.“, Tako sam sa popustom dobio ovu gitaru i od tad je tu sa mnom. Malo ljudi zna da sam joj dao i ime kad sam je kupio, Angelina po Angelini Jolie. Taj deo bih i ja da zaboravim ali me devojke iz benda uvek podsete. Preživela je svašta, i u Zagrebu u Močvari ono bacanje. Napukla je na raznim mestima, ali nije još pukla. Nije ni kad sam probao da je razbijem. Nisam uspeo da je razbijem. Baš u napadima besa sam pokušao, ali nije išlo. Rekoh: „Svaka tebi čast!“ Pazi to je Squier koji ne možeš da razbiješ, a desilo se da se druge gitare razbiju kad samo padnu sa zida.

Repetitor u Tvornici (Foto: Tomislav Sporiš)

Kad mogu, volim uvijek spomenuti kuriozitet Tam Tam Festivala na Hvaru, festival na kojem je Repetitor možda najviše svirao. Mislim, to su lijepe stvari kad se dogodi jedna takva povezanost.

Boris Vlastelica: Mislim da svega dve godine nismo.

Priča se da postoji nešto kao svojevrsna kompeticija hoće li više na tom festivalu svirati Repetitor ili Straight Mickey And The Boyz.

Boris Vlastelica: Ranije je Miki ‘rodio’ dete nego mi, pa smo sad u prednosti, ali će oni da nas stignu posle.

Šta privlači Repetitor da se svaki put odazove?

Boris Vlastelica: Pored mora, to su sad već prijateljstva s ljudima tamo. Videti poznata lica koja se i tebi obraduju, to je prosto već naše selo. Znamo sve, nema puno ljudi tamo, posebno mlađih, možda tridesetak. Zaboravio sam kako izgleda leto bez odlaska tamo. Vremenom je postalo tako. A privukla nas je ta zarđalost, izolovanost…

Repetitor na Tam Tam festivalu (Foto: Zoran Stajčić)

Da se malo prebacimo na tvoj drugi angažman, onaj političko-društvenog karaktera. Naime, pisao si nedavno o Boliviji i Moralesu, ovome što se zadnje događa u toj južnoameričkoj zemlji. Otkud taj poriv?

Boris Vlastelica: Dugo već pratim situaciju u Južnoj Americi s puno pažnje, još od početaka buđenja tog kontinenta tamo početkom veka i dolaskom na vlast Hugo Chaveza. To je pokrenulo talas socijalističkih i emancipatorskih projekata koji se tamo odvijaju i koji često bivaju silom ugušeni, najčešće vojnim pučem podržanim od Amerike. Demokratskim putem izabrani predsednici bivaju uklonjeni nasilno i to se posle na Zapadu predstavlja kao uspeh demokratije jer krupni kapital i imperijalni interes ne može da dozvoli nacionalizaciju ključnih resursa koje tamo eksploatiše, čime održava svoj povlašćeni položaj. Ali u ovom veku Južna Amerika doživljava neko svoje buđenje naroda. Evropa, ako se šire pogleda je stara, dosta je tu prošlo vremena i procesa koji su nepovratni, i koji su ostavili traga i zamućuju sliku. Južnoamerički kontinet je bio pod ropstvom maltene do sada. On se sada po prvi put budi i pomalo slabi taj čvrsti Američki zagrljaj. Morales o kom sam pisao je prvi predsjednik bilo koje zemlje Južne Amerike koji je starosedelac. To je bilo nezamislivo. Tako da je vrlo zanimljiv kontinent i u smislu što se tamo ogoljeno prelamaju neke stvari koje i ovde nama kroje sudbinu, ali koje je ovde mnogo teže uvideti, kao što su imperijalizam i kolonijalizam.

U tom kontekstu kako gledaš našu situaciju? Kod nas je uvijek kao da svake godine za jednu stepenicu padamo dolje. Svjedočimo rastu nacionalizma, bar ovdje u Hrvatskoj. S jedne strane je dizanje tenzija i huškanje spram svih manjina, a s druge veliki odljev radno sposobnog domicilnog stanovišta u inozemstvo.

Boris Vlastelica: Ne bih ja centrirao fokus na nacionalizam, to nam serviraju uporno sa svih strana kako ne bi slučajno opazili koliko su nam države rastočene u kolonijalne uprave u potpuno zavisnom položaju koje služe za zadovoljavanje imperijalnih interesa, gde se mi uopšte ne pitamo niti donosimo odluke koje se nas tiču na ovim prostorima. Nacionalizam je dosta lenja dijagnoza u situaciji u kojoj je neokolonijalna podređenost i imperijalna dominacija postala toliko normalizovana da je maltene nevidljiva, kao što je vazduh nevidljiv nama ljudskim bićima, ili voda ribama. Ni levica je ne primećuje, niti puno priča o tome.

Uskoro će nas više biti u Irskoj i Nemačkoj nego ovde.

Još jedna nepovoljna situacija je i demografska projekcija koja je vrlo deprimirajuća. Uskoro će nas više biti u Irskoj i Nemačkoj nego ovde. I onda je tu sad teško prognozirati nešto pozitivno, posebno u ovoj situaciji gdje to nisu nezavisne zemlje. Ni jedna, ni druga ni treća ni šesta… Očekivati neki napredak u susedskim odnosima u nekom istinskom pomirenju i odlasku dalje je iluzorno, jer to je sad sve pod patronatom nekih drugih sila kojima nije u interesu da mi ovde jačamo, sarađujemo i peglamo odnose. To samo može da smanji njihov uticaj i našu zavisnost. Mi smo tu izgubili bilo kakvu moć da odlučujemo o sebi i sad naprosto ‘uživamo’ u mrvicama koje nam se zalome. Mislim da je nacionalizam tu samo kao impuls otpora i kolektivizma u nedostatku leve alternative, koja je u čitavom postsocijalističkom potezu Istoka Evrope satanizovana, ali je delom i sama kriva za svoj maltene nepostojeći položaj. Levica se još od pada Berlinskog zida pokazala teorijski nedoraslom da formuliše politiku kroz koju bi mase progovorile, i to u vremenu sve ekstremnijih klasnih tenzija, što je veliki poraz. Ljudi glasaju kako glasaju, ali razumeju da im se radi o glavi negde drugde i da su naše političke elite kompradorske. Da su to menadžeri, serviseri stranog kapitala, koji rade kako im se kaže. I onda požele da glasaju za nešto što im se učini da je van toga, makar i izolacionističko, nacionalističko, makar samo u percepciji i retorici. Ali praksa je pokazala da svi političari, pa i oni što koriste nacionalističku retoriku, a prećutkuju imperijalizam, izdaju pred naletom krupnog kapitala i globalnih gospodara. Živimo u jako zanimljivom vremenu gde staro umire, a novo nije spremno da se rodi.

Zadnje od Intervju

Idi na Vrh
X