Nije više vreme za nežnu introspekciju, ovo je veće od svakog od nas ponaosob. Akcenat je vraćen na politiku, na ono što smatra najpre svojom dužnošću, a onda i svakog od nas: da ne dozvolimo da svet koji znamo, koji ima svoje mane ali kojeg ne možemo da se odreknemo, postane svet koji preziremo.
Beograd ovde. Sistem je pred kolapsom. Nije jasno ko jeste, a ko nije policija, ali decu tuku i hapse na ulicama. Blokade saobraćaja sve su učestalije. Protesti su ušli u deveti mesec, izbori još nisu na vidiku. Nije jasno kako će se ovo završiti.
Beograd od pre dve godine iz kojeg sam u ovo – pa sad već možemo slobodno da ga oslovimo sa hodočašće – pošao i Beograd iz prvih dana jula 2025. podsećaju jedan na drugi po određenom stepenu nelagodnosti koji osetim kada na rodni grad pomislim, i mogu se razne paralele nacrtati i zajednički uzročnici nesreće imenovati, ali lagao bih kada bih rekao da sam pre dve godine mogao da zamislim u kakvom će stanju sada sve biti.
Pre dve godine grad iz kog dolazim bespovratno je izleteo iz ležišta kao posledica dva nepovezana masovna ubistva u kojima je usmrćeno ukupno 19 ljudi, od toga desetoro dece uzrasta do 14 godina. Nedugo posle toga u Parizu sam na koncertu Brucea Springsteena doživeo nešto nalik na reanimaciju (bilo je prerano za katarzu). Iako nijedan njegov nastup to zapravo nije, to nije bio koncert, to je bilo duboko lično i vitalno iskustvo. Bruce je takav, tako deluje na ljude. Spašava živote, pa koliko može.
Springsteen je tada bio na početku evropskog dela svetske turneje. Radovao sam se što ću ga ponovo videti dva meseca kasnije u Beču, ovog puta sa Ivom. Postoje razlozi zašto nam je Bruce toliko bitan i zašto je i taj koncert, kao i prvi na kom smo zajedno bili (tamo negde 2013.) bio u kategoriji životno definišućih. U tolikoj meri da smo se zarekli da ćemo ga ponovo gledati čim se za to ukaže prilika, avaj, znajući da ćemo na to morati dugo da čekamo.
Onda smo preko in-the-know kruga (Mile iz Doma ima druga koji je kuvar) čuli da The Boss nema nameru da pravi nepotrebne pauze, već da će doći u Evropu i leta 2024. Kada se to zvanično obistinilo, prvo sam se ustremio na karte za Barselonu (prvo za jedno, a onda i drugo veče), a zatim i za Milano. Barselona je bila ništa manje duše-otvarajuća od prethodnih koncerata. U sličnom ključu kao nastupi prethodnog leta, isto po tri sata svako veče, isto sa neverovatno snažnim dejstvom na emocije i psihu, ali i sa zanimljivim momentima kao onda kada je Jay Weinberg umesto oca seo na kratko za bubanj i razneo “Radio Nowhere”, na primer. Ipak, Milano se nije desio. Zbog bolesti najverovatnije uzrokovane višesatnim nastupom po kiši negde u Engleskoj, Gazda je morao da otkaže deo turneje, te da tako propuštene koncerte zakaže za naredno leto. Ispalo je da će Milano za koji smo imali karte biti koncert koji će konačno zatvoriti turneju, samo će se to desiti 3. jula 2025.
Freehold, New Jersey ovde. Država je oteta i nalazi se u rukama korumpiranog, nekompetentnog i režima koji čini sve što može da raskine sa svetlim delovima prošlosti i redefiniše ono što Amerika treba da bude. Ljudi trljaju oči, nasilno probuđeni iz svoje ušuškanosti, dok se zvona koja su nekada bile asocijacija na slobodu sada čuju kao znak uzbune.
Ono što se o ovom neplaniranom i trećem delu evropske turneje Brucea Springsteena moglo pročitati po netu je da je ton promenjen. Ako je u ovaj poduhvat inicijalno 2023. krenuo inspirisan albumom “Letter to You”, te mislima o smrtnosti i onome što iza nas ostane kada napustimo ove vode, rezultat predsedničkih izbora od jeseni prošle godine, te posledice Trumpovih postupaka od stupanja na dužnost početkom ove, učinili su da Gazda promeni koncept. Nije više vreme za nežnu introspekciju, ovo je veće od svakog od nas ponaosob. Akcenat je vraćen na politiku, na ono što smatra najpre svojom dužnošću, a onda i svakog od nas: da ne dozvolimo da svet koji znamo, koji ima svoje mane ali kojeg ne možemo da se odreknemo, postane svet koji preziremo.
Ovaj koncert stvarno jedva čekam. Nisu stvari gde bih želeo da budu, ni blizu. Ima toliko toga ličnog zbog čega sam na korak od raspadanja. Dosta toga je neminovno i nepromenjivo, ali dosta je i sa velikim znakom pitanja, onim koji znači: „Šta bre ovde radim i kako da se izbavim odavde; kako da se stvari promene na bolje?“ Ustajemo rano jer je let u šest i nešto, a meni deluje da nisam ni zaspao.
Milano ovde. Alpi nisu daleko, a napolju je 38 stepeni. Idemo da završimo ovo.
San Siro (ili Giuseppe Meazza, da se niko ne naljuti) izaziva strahopoštovanje još dok mu se prilazi. Nisam nikad ranije bio. Pamtim samo poraze, što klupske, što reprezentativne. Pa opet, sve je to deo života. Karte su nam za sedenje i sad mi deluje skroz blesavo što sam bio nesrećan kad su mi one za parter svojevremeno izmakle – ko bi po ovoj vrućinčini jurio da uđe ranije, pa onda još satima stoji dole na terenu čekajući početak u 8? Na sedištima najloni i instrukcije za upotrebu: ovaj stadion ima posebno mesto u Bruceovoj istoriji, stoga treba podići koreografiju kao da smo na utakmici kada počne prva pesma, pa posle ponovo na “Born to Run”.
Ima smisla, u Italiji smo, zemlji u kojoj nikad nije bio problem izbrisati granicu između pasioniranosti i melodramatičnosti, odnosno fudbala i stvarnog života. Ima oko nas raznih ljudi i do vremena u koje je najavljen početak koncerta, stadion je krcat. Ne kažem da su svi tu jer ih nešto muči, ali svima treba ono što znaju da će dobiti. I još je bio dan kada su na binu počeli jedan po jedan da izlaze svih 17 aktuelnih članova benda (uključujući i Stevena Van Zandta, samo dve nedelje udaljenog od uspešne ali hitne operacije slepog creva). Izašao je i Bruce, pozdravio nas na italijanskom, odvezao brod i razvio jedra. Svirao je “My Love Will Not Let You Down”, ali nekako je delovalo da je to nešto što zapravo njemu poručuje bar jedno 50,000 nas.
Uprkos svim razočarenjima i porazima svih ovih godina, a najviše zbog onog što se sada događa, on se nada da će dobri ljudi ustati i suprotstaviti se tiraniji, i da će mu domovina ponovo postati, ili nikad prestati da bude “Land of Hope and Dreams”.
Nije da sam mislio da nas čeka neko hihi-haha veče, ali ni deset minuta unutar koncerta dobili smo ukus onoga što je pred nama, nezačinjen jer mu jednostavno ništa dodatno ne treba, jer nije ni vreme ni mesto za ulepšavanje i pričanje bajki o životu i svetu, samo prirodno snažnu i zasitnu aromu koju u ustima ostavlja “Darkness on the Edge of Town”. Slušaćemo puno ove večeri o Springsteenovoj Americi, o njenim raznim licima i likovima. Zemlja u kojoj je odrastao je ona u kojoj je uspeh u teoriji moguć za svakog, ali u praksi nemoguć za neke, eno, toliko ih ima u njegovim pesmama.
Najteže ja zaspati kada shvatiš da si ti taj čiji će snovi ostati u nekoj prašini, koliko god bio umoran. I sad, da li je i u kolikoj meri u ovoj pesmi autor samo narator, a koliko ti otvara svoju autobiografiju, pojma nemam. Mrak je nominalno na obodu nekakvog grada, ali i oko neke duše, krajnje je moguće i njegove.
Sumnjati u sebe je najprirodnija stvar (ako nemaš beznadežno preuveličano viđenje sopstvenog značaja), ali au brate slatki, koliko je mladi Springsteen bio u krivu ukoliko zaista toliko nije verovao u sebe. Sve se to rasprši onda kad pusti glas na “Tonight I’ll be on that hill, ’cause I can’t stop / I’ll be on that hill with everything I got / Lives on the line where dreams are found and lost / I’ll be there on time and I’ll pay the cost / For wanting things that can only be found / In the darkness on the edge of town”. Jer nije više važno o kome je sve to, tvoje je da se o sebi zamisliš, o sebi i nameri da ne odustaneš od čega god bi ti bilo lakše da digneš ruke.
Amerika od ovog leta dosta se razlikuje od prošlog leta, otud je i Gazdino izlaganje koje je na velikim ekranima titlovano na lokalni jezik drugačije. Uprkos svim razočarenjima i porazima svih ovih godina, a najviše zbog onog što se sada događa, on se nada da će dobri ljudi ustati i suprotstaviti se tiraniji, i da će mu domovina ponovo postati, ili nikad prestati da bude “Land of Hope and Dreams”. U vozu u koji u toj pesmi uporno poziva mora da ima mesta za sve: dobre i izgubljene, pravedne i grešne, one koji sanjaju i one kojima su snovi ranije pogaženi. Negde sam pročitao da neko ovu pesmu opisuje kao sekularni gospel i to je nešto sa toliko smisla da mi je glupo da ne pomenem ovde.
Ako sam išta naučio na Springtseenovim koncertima to je da nije dosta dok te ne rasplače, samo što me je ovde već na petoj pesmi zakucao u zemlju kada je izašao sa prvim taktovima “Death to My Hometown”. Jer vraća sve to na početak ovog puta, na koncert iz Pariza 2023. i sve ono što se tada događalo i sada događa u gradu i zemlji odakle dolazim. Jer je očaj koji osećam moguće sakriti u sve kraćim i kraćim intervalima.
Još uvek se kao nadamo, još uvek pokušavamo a ne znamo ni šta, sve kako bismo se probudili u društvu koje je dostojno života, kako bih mogao da pogledam sina u oči i ne stidim se što još uvek živimo gde živimo, što sam mu to priredio. Devetnaestoro mrtvih iz Beograda i okoline iz maja 2023. nisu bili dovoljni, 16 mrtvih iz Novog Sada iz novembra 2024. nisu bili dovoljni, još uvek sistem nismo promenili. Ja sam ovde, pokušavam da se osnažim. Kod kuće su ljudi na ulicama. A na poslu su nam poručili da se očekuje da u tome ne učestvujemo, te ni ne pričamo niti ostavljamo bilo koji trag o tome. Decu po Srbiji policija tuče i hapsi jer žele jebenu šansu u životu. I ne, ne znam kako da se stvari poprave i svi budemo srećni. Ipak, ne budimo samo lokalpatriote, ni hiljade i hiljade mrtvih iz Gaze svetu nisu dovoljni da se pogleda u ogledalo i zgadi.
Kad smo kod snova, ja sam se godinama nadao da ću negde i nekako gledati Springsteena kako uživo svira “Youngstown”. Nije se desilo, sve do tada. I kreće. I gledam sve to razrogačenih očiju: još jedna priča koja udara u stomak i ne da ti da dišeš, o nekom čija je sudbina da bude poražen, iako je ceo život posvetio tome da ga ne slome.
Ali eto, Springsteen je tu, bodri i sebe i mene, možemo mi ovo. Ako treba da se setimo ko je prijatelj a ko to nije i koliko je to varljivo kada ti je glava gde ne treba da bude, to možemo dok bend svira “Rainmaker”. A ako želimo da probamo da spojimo nostalgiju, srećne uspomene i lepe želje za budućnost, eto nam triola od “Promised Land”, “Hungry Heart” i “My Hometown”. I sve je pod kontrolom, srce se puni. Onda ga opet isprazni verovatno najtužniji zvuk poznat zapadnoj civilizaciji, usna harmonika sa početka “The River”. I jeste, njegova sestra, njen muž, obični ljudi sa globalno ne preterano konsekventnim snovima, pa opet neispunjenim i puknutim kao balon od sapunice. I ti koji se nadaš da možda baš ti ne budeš taj kojeg je život oborio. Ko zna…
Kad smo kod snova, ja sam se godinama nadao da ću negde i nekako gledati Springsteena kako uživo svira “Youngstown”. Nije se desilo, sve do tada. I kreće. I gledam sve to razrogačenih očiju: još jedna priča koja udara u stomak i ne da ti da dišeš, o nekom čija je sudbina da bude poražen, iako je ceo život posvetio tome da ga ne slome. O neizbežnosti tužnog kraja običnog čoveka koji je ubačen u igru velikih brojeva. O nekom ko je svesno žrtvovan, a misli da se žrtvovao. Koga na kraju slomi saznanje da nikad nije ni imao šansu, a celog života se za nju nesvestan borio. Nils Lofgren svira solo od kog ti pamet stane. Opet suze.
Krešendo se utišava, ostajemo u dobrom akordu, daj sad “Murder Incorporated”, pa da riknemo. I eto ga. Ja egzaltiran, Gazda se ne štedi, masa u ekstazi. Ne, stvarno, kad uđe u onaj deo pre poslednjeg refrena, deluje kao da ga baš briga da li će preživeti pesmu. A saksofon jak kao kuća, naravno.
Sledećim blokom pesama nas opet vraća u aktuelnu jasnu i prisutnu opasnost. Priča nam o vraćanju kontrole, o ponovnom zauzimanju strateških položaja oko sopstvenog života i sprečavanju onih koji su nam živote oteli, i ja sam u fazonu: „S tobom sam, kad kreće juriš?“ Kreće “Long Walk Home” i ja istovremeno i smekšavam i postajem odlučniji. Sećam se kada sam ovu pesmu prvi put slušao uživo, pre 12 godina, sećam se svega iz tog perioda i sećam se koliko je bilo lakše izgraditi svoj život ponovo uz njega i njegovu muziku. Možemo i ovo, siguran sam.
Springsteen je najbolji ambasador koga Amerika nikad nije imala. Jasno mu je da dolazimo iz svih krajeva sveta i potvrđuje da sve naše zemlje imaju svoje probleme, duboko zahvalan na tome što mu dajemo šansu da skrene pažnju na njegove. Ne sumnja u to da će dobro pobediti.
Ta kontrola o kojoj govori, ona je obaveza svakog. Kada sistem zataji, poslednja karika i kočnica koja nas brani od tirana su obični ljudi – on, ti, ja – okupljeni oko osnovnih vrednosti. Amerika u koju veruje, koja ima svoje mane ali i svoj neopisiv potencijal još uvek postoji, ali njom trenutno vlada čovek koji želi da se gone oni koji samo koriste svoje pravo na slobodu govora; da se pod plaštom brige o sebi napuste najugroženiji širom sveta; da se po svaku cenu nađu i protivzakonitim metodama izbace iz zemlje svi koji nemaju regulisano pravo boravka (a zašto ne i oni koji to imaju, ali svejedno ideološki smetaju), nebitna je razmera na taj način uništenih života i porodica; da se bogati prijatelji dodatno obogate, a siromašni nametima još obogalje; da se napuste tekovine slobode i ljudskih prava koje su uz tešku muku stečene i očuvane; da se razori školski sistem jer kome to treba i zašto bi uopšte bio problem nemati pojma ni o čemu a donositi odluke o svemu; da se ideološki neistomišljenici na sve načine šikaniraju; i da se, što je verovatno najviše vredno prezira, o svemu tome u javnost izlazi sa ponosom i upornošću, bez i najmanjeg traga ljudskosti i empatije.
Springsteen je najbolji ambasador koga Amerika nikad nije imala. Jasno mu je da dolazimo iz svih krajeva sveta i potvrđuje da sve naše zemlje imaju svoje probleme, duboko zahvalan na tome što mu dajemo šansu da skrene pažnju na njegove. Ne sumnja u to da će dobro pobediti. Citira Jamesa Baldwina i kaže: “In this world, there isn’t as much humanity as one would like, but there’s enough.“ I to sve ide dok su u pozadini na klaviru akordi iz “My City of Ruins”. Dugo sam tu pesmu čekao. Ovaj čovek mi večeras ispunjava sve želje. Unezveren i naježene kože vadim telefon i pišem polupaničan mail lektorki u kojem je molim da zanemari poslednje poglavlje rukopisa koji sam joj nedavno poslao, pošto moram da ga prepravim. Kraj nije onaj koji sam mislio da jeste, kraj se upravo piše. I kao, brišem znoj sa lica, čuj mene suze, dok se sve diže uz ono “…With these hands“.
Daleko bilo da smo pri kraju koncerta, sad tek počinje žurka. Prvo ćemo proći kroz finale regularnog dela. Opet diže atmosferu sa “Because the Night”, stvarno u svim ostalim okolnostima osim na njegovom koncertu ne volim pretrano ovu pesmu, osim na njegovom koncertu… “Wrecking Ball” i “The Rising” opet vode ka naježenosti i iskrenom pucanju od nabijenih emocija kao i prošlog i pretprošlog leta: ne vredi, koliko god puta neke stvari obradio i pospremio u glavi, neka klizišta se mogu samo na kratko sanirati. Opet one misli o običnom čoveku i okolnostima prevelikim za normalan razvoj njegove priče, kad mu je sudbina namenila da bude primer žrtve. A opet, on je tu, želi da uradi svoj deo i pomogne koliko može. Nemam nikakve veze ni sa jednom crkvom, ali bih potpisao svaku peticiju za beatifikaciju vatrogasca iz “The Rising”, kad god. Posle toga “Badlands” i “Thunder Road”, odsvirani sa onim i onakvim ubeđenjem… Nema ravnodušne osobe na ovom stadionu, nema šansi da ima.
Bis je trajao oko sat vremena i sadržao je manje/više sve pesme za koje je iko čuo, a da već nisu bile pomenute do sada. Namerno ne naglašavam „njegove“ uz pesme, pošto smo đuskali i uz “Twist and Shout” i “Rockin All Over the World”, te se još jednom zamislili nad tim kakav ćemo svet ostaviti Keithu Richardsu uz “Chimes of Freedom”. U jednom od kadrova egzaltirane publike prikazanih na ogromnim ekranima vidim natpis „Your music, my life“. Pa da, to je to. Nije Gazda nikad to krenuo da uradi, nije mu to bila ni namera, ali eto nas – mi kojima je promenio i obogatio živote, i on od 75, u septembru 76 godina koji neće stati i ne može stati, sve dok, kao što sam kaže, točkovi ne otpadnu.
Koncert na San Siru bio je poslednji (ukupno 130.) na turneji koja je počela pre više od dve godine, što je na ekranima bilo simpatično dokumentovano odjavnom špicom, u pratnji Guthrieve “This Land is Your Land” sa razglasa. Pre neki dan izašli su “Tracks II”, set od sedam neobjavljenih albuma iz perioda između 1983. i 2018. Vrlo je verovatno da ih ima još. Na jesen izlazi “Deliver Me from Nowhere”, holivudska verzija onoga što je Springsteena učinilo onim što jeste, u kojoj ga glumi Jeremy Allen White i koja samim tim ne može biti ništa slabija od spektakularne. Za sledeću godinu postoje samo naizgled oprečne glasine da se sprema turneja po Australiji i/ili novi album (a posle novog albuma ide – šta – pa nova turneja po Americi i Evropi). Jednog dana će svemu ovome doći kraj i to je činjenica. Ali sve i da ne stignem više ni na jedan njegov koncert, to što sam od njega dobio gorivo je za ceo jedan život. Nije to nikakav dug, to služi tome da se prenese dalje i pomogne kome treba i može.
Gledajući unazad kroz Springsteenov katalog, razloga za nezadovoljstvo i poziv na reakciju bilo je uvek, bez obzira da li je u Ovalnoj sobi obitavao neko koga je smatrao neprijateljem, ili u čijoj je izbornoj kampanji učestvovao. Sistem je takav, okrenut protiv malog čoveka jer se do dovoljnog profita dolazi samo ako svi rade svoj deo i unisono okreću veliki točak, a ne kad se zastane da bi se saslušao neko ko se zbog neke nepravde buni. Protiv ustoličenja takvog sistema kao etalona normalnosti vredi se boriti, pa i celog života, ako je potrebno. O svemu tome pokušavam da razmišljam onako potpuno ali dobro emotivno potrošen njegovim skoro trosatnim koncertom, pokušavajući da uđem u obližnju stanicu metroa.
Kuriozitet: uprkos samo u stereotipima utemeljenom uverenju o Italiji, ceo sistem ulaza u metro i raščišćavanja gužve oko stadiona rešen je prilično impresivno i potpuno funkcionalno.
Sutra rano ujutru se vraćamo kući. Haos nikog ne čeka, ali beznađe još i može da se pretvori u nešto bolje.
Pa ko preživi.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
