Kada neko u svom umetničkom izražavanju dogura do 25. albuma, uđe u osmu deceniju života, a još uvek ima šta da doda svojoj kantautorskoj priči, odnosno s pažnjom biva njegova poruka poslušana, naiđe na sasvim solidan prijem u eri digitalnog konzumiranja svega i svačega, pa i muzike, vredi se zamisliti i vratiti u prošlost.
Ne samo zato što ista aplikacija iskustveno nudi neka saznanja koja vazda ostaju prikovana za sećanja koja izviru iz klasičnog rokenrola, nego i zato što je to poprilično dobra smernica za neka buduća apdejtovanja muzičkih zapisa usaglašenih sa vremenom u kome se odigrava njihovo postojanje. Svako vreme ima svoju muziku i svoje interpretatore. Neki stvaraju i u dva veka. Večiti buntovnici ili boemi pod svodom neraskidivih životnih niti koje pletu događaje i ubrzavaju planetu. Možda nikada u ‘premier ligi’ nisu u vrhu, ali su svakako čuvari zapisanog, otkrivenog i ponuđenog u okviru svojih percepcija poimanja svega prisutnog. Jedan od takvih umetnika, ljudi koji žive rokenrol, samosvojno, nekada i na granici nerazumljivog za širu populaciju, predstavlja rok muzičar John Mellencamp.
Novi, jubilarni album se zove “Orpheus Descending” (Orfej silazi). Orfej je bio pevač i mitski pesnik koji je svojim milozvučnim tonovima lire i samu prirodu prilagođavao sebi. Po legendi, dva puta je izgubio svoju veliku ljubav Euridiku. Inače, ne samo u muzičkoj kulturi, nego i u likovnim delima i književnosti pojavljuje se navedeni ljubavni par. Na kraju, reč je o nesrećnoj ljubavi, ali zamislimo se, nisu li sve prave ljubavi takve…
Album otvara “Hey God” gde se John pita da li je pravo na oružje njegovo pravo ili još uvek nema dovoljno mrtvih na podu da bi Bog sišao na zemlju i preduzeo nešto. Nesumnjivo da je ova numera više nego aktivna i kod nas. Mudrost nije dovoljna da bi održala svet, a sam čovek više nije u mogućnosti da pomogne, ne samo drugima, no i sebi. Zato je to jedan od poslednjih vapaja koji se kliče Bogu da preduzme nešto i osvesti ljudski rod. Gotovo četiri minuta tiho odjekuje lelek gitarskog rifa sa isprekidanim solo deonicama koje defeinitivno nisu u prvom planu. Nedvosmislena molitva upućena je svima, ne samo Bogu.
Sledeća numera je “The Eyes Of Portland” koja se bavi tretmanom beskućnika, palih i zaboravljenih u zemlji obilja i nade, molitve i suze njima neće pomoći. Umerena numera koja nosi svoje štivo i poruku daleko. Kada je reč o numeri “The So Called Free”, John grubim, ali i toplim, glasom priča o sastajanju i rastajanju, sa bolnom napomenom da se snovi ne mogu nigde uhvatiti. Možda je to baš čar snova, neuhvatljivi u svojoj nadi da se uvek može bolje i više. A sve to u zemlji takozvanih slobodnih. Ostaje nedorečen da li je mislio na savremenu Ameriku, ili je, a sve me tako podseća, kao da je ova numera izrasla iz davnih kriza tridesetih godina prošlog veka, kao da skitnice putuju vozom po nepreglednim pregledima tzv. obećane zemlje u nadi da će naći posao, bolji život, a tu i tamo neki od njih, možda i ostvari svoj san.
“The Kidness Of Lovers” je razvučena i melanholična numera, ali koja se otvara jednim vrlo interesantnim i nadasve tačnim stihom, kaže se da su važne samo prva i poslednja cigareta, a sve ono između nije za pamćenje. Ima u tome poprilično istine, gorčine i bola, ali pesnik, pravi radnički roker, nije slagao. Isto je i sa ljubavnicima. Zna se šta se pamti… Ostalo podleže minimiziranom sećanju.
Peta numera na albumu je “Amen”. Prosto, kada čovek nema više reči da bi opisao neki događaj, kada se miri sa istim i kada se oseti nemoćan, sa usana njegovih sklizne “amin”. Time je možda i dozvao Svevišnjeg, bar na tren… Takođe, mirna, lagana i tiha numera u kojoj je porukom sve rečeno. Amin ili ti Kraj, samo je konstatacija i molitva oprosta, ne i saglasnost sa postojećim događajima, kao u pesmi Beatlesa “Let it be”. Za razliku od par navedenih pesama, “Orpheus Descending” je pravi rok song. Noseći stih je pitanje kantautora da li će ugledati svetlo pre nego što krv udari na ulicu. Diskretna numera koja u sebi prikriva duboko nezadovoljstvo jednog sloja ljudi, dok se Orfej spušta na paklenu stranu grada. Odlična, noseća numera, svojom rečitošću, konkretnim angažmanom, tako i savremenim rok muzičkim koloritom jednostavno pleni. Vraća nas u rane radove izvođača, jetko, oštro i razuzdano, ali na moderni način.
“Understade Reverence” je spev samo na klaviru koje me podseća na Briana Adamsa i Toma Waitsa, odnosno neka njihova mešavina, mrtva numera, bez ikakve živosti sa tužbalicom u smislu da u potcenjenom poštovanju saznajemo ko smo i šta smo, da se tu sreću dve strane sveta, te da je to samo još jedno mesto za Sudnji dan. Teška, duboka, letargija koja nije za slušanje u jesenjim danima kada kiša lagano osvaja tugom i onako skrušene duše. “One More Trick” je sledeća numera na albumu. Poslednjeg keca iz rukava životni osuđenik vadi, ta omča življenja koja mu leluja na vratu. ništa drugo no život nije. Sva njegova težina visi o tankoj niti, ali je čovek uvek spreman na još jednu prevaru, još jedan trik, makar i poslednji bio, kako bi sebe predstavio za bar još neki dan u životu.
“Lightning and luck” je pričica o malo svetlosti i malo (više) sreće, ali muzički me podseća na već nešto što sam odavno čuo, tako da u tom smislu nema posebnih oduševljenja, ne tražite previše jer nećete dobiti ni ono malo što imate sada. Sasvim korektno uklopljen zvuk violine sa klavirom i gitarom. No, i iz nje izbija neka nelagodna hladnoća. Za njom ide “Perfect World” koja je nežna ljubavna numera samouvereno otpevana i nadahnuta stihovima koji prate savršeni svet, ali samo kada ste zaljubljeni, onda vam je sve savršeno i sve je u najboljem redu, ljubav je pokretač svega postojećeg.
“Backbone” je završna numera na albumu, umerenog ritma i koncepcijski zatvara album. Čežnja za malo preostalog ponosa čoveka vodi do ulaza na samrtna polja. Kičma, kao stožer ljudskosti, opisuje večitu borbu za neko svoje Ja. John podseća da je istina uvek tu ispred nas, ali da je mi ne vidimo uvek. Pitanje je da li je i želimo. Naravno da je pesma autobiografskog karaktera. Vokal i poruka je u prvom planu, ali ne zaostaje i muzički deo interesantnog sadržaj, na trenutke isplivaju nežnosti nošeni nekakvom setom, a zatim se obruši agresivni ton kao podrška stavu da pesnik, poeta, kantautor, želi umreti kao čovek. No, i to nije uvek moguće….
Album predstavlja klasični niz koji već dugo iza sebe valja John Mellencamp. U glavnom ga ne zanimaju savremeni tokovi muzike u smislu da je podložan bilo kakvim popularističkim ispadima i dodvoravanjima širim masama koji bi da slušaju rokenrol, ali gde im i ostali žanrovi nisu strani. Džon ne pravi kompromise, od prvog albuma iz daleke 1976. godine pa sve do sada, nadograđivao je svoj stil, ali je ostao privržen isključivo rokenrolu. Nadahnuti pesnik, kantautor, koji i od politike nikada nije bežao, nije se ljuljao na sve strane, pa koja prevagne. Imao je svoj stav i svoj put. Dogurao je dokle je i dogurao, samo par godina mlađi od Brucaa Springsteena sa kojim ima dodirnih tačaka, ali i drugačiju širinu i raznoličniji pristup nego pomenuta svetska zvezda. John nijednim svojim gestom za sve ove godine nije pokazao da je i želeo postati zvezda, stvarao je, objavljivao albume, držao koncerte, više ili manje privlačio pažnju, ali je svakako uvek bio u senci Bossa. Naravno, dva sjajna umetnika pre par godina zajedno su objavila duet.
Godine 2018. godine John je uvršćen u Kuću slavnih tekstopisaca. Možda malo i okasnelo priznanje, ali svakako zasluženo. Aktivista protiv ratova i ostalih posrnuća ljudskog roda, neskriveni patriota koji želi blagostanje svim ljudima, bez obzira na pripadnost, poreklo i boju kože, za sve godine svoga stvaralaštva, kako u muzici, tako i u drugim segmentima umetnosti u kojima se ogledao, zaslužio je onaj naziv iz osamdesetih godina koji je nosio – roker radničke klase.
Da, oduvek je bio blizak običnom čoveku. Možete li zamisliti rokera bez konzumiranja alkohola i droga, ali čoveka koji je pušio i do četiri paklice duvana dnevno? Jedan od nas, jedan od vas, zaslužio je da mu pružimo priliku da se još jednom iskaže i kao muzičar i kao tekstopisac, jer John je autor kompletne muzike i tekstova na albumu, osim teksta u numeri “Perfect World” koji potpisuje Bruce Springsteen. Više nego pristojan album, u moru letargičnosti, tezgarenja, bezidejnosti i planetarne nezainteresovanosti da se malo ustukne, stane na loptu i promisli trezveno, odslušajte album i imaćete u čemu uživati u mirnim poslepodnevnim satima letnjeg okruženja.
(Republic Records, 2023.)
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
