Nostalgija za vremenom kada ništa nije bilo kako treba (ali si znao šta hoćeš) Vs. Užasavanje vremenom u kome otkrivaš šta sve nije kako treba (a nemaš pojma šta da radiš)…
Ima tih nekih stvari u životu zbog kojih bih sve svoje obaveze okrenuo naglavačke. Većina tih stvari se odnosi na muziku. Ima, dakle, nekakve muzike i nekih bendova, koji ako se pojave u rečenici, sve opklade padaju. Life of Agony je jedan od na-prste-jedne-ruke-radnika-pilane bendova zbog kojih sam u stanju da objasnim ostatku sveta da je krajnje normalna stvar što ću na neko vreme suspendovati sve druge aktivnosti i procese u životu, ne bih li ih video uživo negde u Evropi. U moj život ušli su nepozvano, u ono neko adolescentsko vreme druge polovine devedesetih kada nisam ni sebi umeo da objasnim šta mi je, ali baš mi je. Imao sam tog nekog drugara u gimnaziji koji ih je veoma cenio, a ja sam odlučio da mu prkosim jer je prethodno rekao nešto što mi se nije dopalo o nekom drugom bendu koji sam voleo, dakle klasična taktička postavka kada si klinac koji zna sve o svemu, ovaj, ništa ni o čemu. S tim što Life of Agony, ako te nađe u takvom stanju, jednostavno ne možeš voljnim momentom da izguraš od sebe. Kada sam konačno preslušao “River Runs Red”, život mi je bio zauvek promenjen.
Life of Agony su kroz celu karijeru baš takav bend: komercijalno su za sebe postigli zanemarljivo malo, ali im je zaostavština nemerljiva, bilo kroz enorman broj drugih bendova koji će ih navesti kao veoma uticajne, ili kroz nebrojene ljudske sudbine na koje su uticali i živote koje su bukvalno spasili. Osnovani 1989. u Brooklynu bili su sve samo ne tipičan NYHC bend, iako su sa mnogim takvim delili bine i imali direktne veze. Prvi album izdali su 1993. za zahuktali Roadrunner, i to tako što bi u bilo kom drugom slučaju bio akt komercijalnog samoubistva – objavljivanjem konceptualnog albuma o suicidu. Izdali su još dva albuma do 1997. i to tako da je svaki predstavljao kvantni i evolutivni skok u odnosu na prethodni, pa ostali bez pevača koji je naprasno odlučio da mu je svega u tom bendu dosta i ubrzo se raspali.
Keith Caputo je oduvek bio „the odd man out“, način na koji peva je u kontri u odnosu na tolike druge vokale, lična crna istorija je tu da se čovek zapita kako je on još uvek u jednom komadu. Pa opet, samo njegov glas može biti glas tog benda. Kada su se originalni članovi grupe ponovo okupili na sahrani Keithovog oca 2002. godine, posledično su najpre rasprodali dva povratnička nastupa u New Yorku, pa celu evropsku turneju, da bi 2005. novi album izdali za Epic/Sony. Naravno, taj, takav i toliko očekivani album bio je fantastičan, ali je načisto propao na tržištu usled kompleksnog zbira grešaka izdavačke kuće.
Narednih 20 godina benda nisu bili ništa manje ispunjeni lomovima i breakdownovima očekivanim koliko i oni kojima su im ispunjene pesme još na debitantskom albumu. Bend se razišao i okupio još dva puta, izdata su još dva studijska albuma, promenili su bubnjara, a Keith Caputo je oko 13 godina života proveo kao Mina Caputo, transrodna osoba koja se novembra 2024. vratila svom izvornom polu i imenu. Ipak, bez obzira na sve kroz šta su prolazili, Life of Agony su bili konstanta u mom životu, svetionik iskrenosti i nade u svetu u čijoj je muzici tako nešto sve nepotrebnije. Da bih ih gledao uživo, u poslednjih dvadesetak godina prešao sam preko 20.000 km. I onda su jesenas najavili da oni i Biohazard dolaze početkom 2025. ponovo u Evropu u co-headlining paketu. Gde i šta treba da potpišem?
Biohazard su u moj život ušli nešto ranije, čini mi se ’93. Po sličnom ključu, ni njih nisam odmah zavoleo, ali bili su dovoljno srodni sa muzikom koju sam u to vreme slušao da mi ostanu bliski. Ono što nas je trajno spojilo bio je koncert u krcatoj beogradskoj Hali sportova aprila ’97. Što se muzike tiče, Srbija devedesetih je predstavljala jednu svojevrsnu crnu rupu u koju niko živ iz inostranstva nije dolazio da svira, jer su vrlo retki i kratkog daha bili periodi u kojima se zemlja nije nalazila u izrazitoj političkoj nestabilnosti i/ili pod sankcijama UN.
Kada je u tako izgladnelu sredinu zalutao Biohazard, rezultat je bio koncert koji do dana današnjeg pamtim kao neviđeno ludilo. Iako je i njihova karijera posle devedesetih bila manje zapažena, njen razvoj nije ništa manje živopisan. Bobby Hambel je izašao iz benda još sredinom devedesetih i neko vreme sa ostatkom ekipe komunicirao samo preko advokata, a na njegovom mestu smenila su se barem četvorica gitarista. Evan Seinfeld našao je sebi najpre dodatnu delatnost kada je ’98. dobio ulogu u fenomenalnoj HBO seriji “Oz”, da bi se nešto kasnije otisnuo u snimanje, ovaj, filmova za odrasle. U istima je nekad glumio, a nekad bio menadžer svojoj supruzi, takođe glumici. U nekom trenutku i on je otišao iz benda, te je isti prestajao sa radom u barem dva navrata u ovom veku.
Osim sličnosti koje se ogledaju u unutrašnjim previranjima i diskontinuiranom radu, Life of Agony i Biohazard povezani su ličnim vezama. Even Seinfeld i Alan Robert (potonji je pokretačka snaga LOA) odrasli su u istoj ulici i išli zajedno u školu. Kada je mladi Biohazard svirao svoje prve koncerte u čuvenom CBGB’s, u koji još mlađem Keithu Caputu nije bio dozvoljen ulaz zbog toga što je još bio maloletan, njegova bruklinška „starija braća“ bi ga na koncert prošvercovala tako što su ga spakovali u torbu od bas bubnja. Danny Schuler (u čije sam sviranje oduvek zaljubljen, što stalno ističem) je tokom jedne od pauza u radu Biohazarda koja se potrefila sa sličnom pauzom LOA, svirao bubanj u Among Thieves, bendu koji je Alan Robert podigao na noge kao LOA-umesto-LOA projekat i koji je nažalost ostao vrlo slabo poznat (a onaj jedan album koji jesu izdali je opasno dobar). I eto ti ih sad, dolaze zajedno u Evropu.
Lars Ulrich je jednom prilikom komentarišući odluku benda mu da binu postave u centar podijuma poentirao nepobitnom istinom, ukazujući novinaru na to da će na koncertima imati praktično četiri prva reda: „Zašto se zadovoljiti jednim kad možeš da imaš četiri?“ Kada sam kupovao karte za koncert koji će se u Minhenu dogoditi 22. marta, nisam mogao da ne primetim da već dan kasnije sviraju u Berlinu. Nekoliko poruka razmenjenih sa prijateljima koje imam u ovim gradovima, te provera redova letenja i vožnje kasnije, ustanovio sam da bi stvarno bilo bezveze otići samo na jedan koncert kad lepo možeš da odeš na dva, dobro, možda se malo usput znojeći i zbog u nekim segmentima ambicioznih avionskih ili železničkih konekcija, ali biće valjda sve u redu.
E sad, ono što u trenutku kupovine svih pomenutih karata nisam mogao da pretpostavim je da će zemlja iz koje dolazim upasti u dubine novog kruga pakla i da će unutrašnja nestabilnost i višemesečni protesti učiniti da mi se nervi toliko istanje i anksioznost me toliko izmori da na odlazeći let iz Beograda uđem kao psihička ruina koja svaku drugu random pesmu koju sam tokom puta slušao doživi potpuno katarzično, da se izrazim diplomatski. Drugim rečima, raspao sam se, konačno i neopozivo. I dobio snažan utisak da će mi dupla doza Life of Agony baš dobro doći.
Oba koncerta su rasprodana. U Minhenu je žurka u klubu Backstage, odakle imam divne uspomene baš sa Life of Agony iz 2005. i 2023, ali i sa Manic Street Preachers iz 2014. Ne preterano veliki prostor, ali lepo organizovan i nekako je bratska atmosfera. Ušao sam pred kraj nastupa LYLVC, na karti nenajavljenog dodatnog support acta, za koji sam prvi put čuo par dana ranije u objavi koju je Billy Graziadei iz Biohazarda postavio, odnosno kada je stao u odbranu njihove pevačice koju je neko iz publike u Varšavi, ovaj, neprikladno dodirnuo. Ovo je 2025., a takvim stvarima nije bilo mesta ni pre 30 godina. Ali eto, nijedno vreme nema monopol na idiote. Kako god, LYLVC stilski nemaju previše dodirnih tačaka sa glavnim delom večeri, ali naknadnom analizom ustanovljeno je da dolaze iz Severne Karoline i da pripadaju dovoljno mlađoj generaciji da kada u setlistu zarad pozivanja na autoritet uvrste neku obradu, to bude rani Linkin Park.
Life of Agony i Biohazard su najavljeni kao co-headlineri, ali neko mora da svira prvi i to će biti ipak oni koji su malo mlađi i globalno malo manje ime. Kada sam svojevremeno tu informaciju dobio, koliko god ona bila utemeljena u realnosti, bio sam malo razočaran. Naime, LOA uživo i ja imamo dugu istoriju, po kojoj posle njihovog nastupa ja nisam ni za šta jer se emotivno toliko ispraznim da jedva imam snage da se pokupim i odem kući. A sad treba posle toga proći kroz drugi deo ludila?
Hmm… Kako god, changover je munjevit, bina je spremna za LOA i u 8 kreće intro, za ovu turneju izabrani House of Pain i “Jump Around”. Napred sam koliko je to moguće, pošto je gužva, je li, povelika. I kreće “River Runs Red”, i kreće borba. U opštem haosu treba se boriti za mesto, treba urlati svaku reč kao da je samo o tebi, i treba izbaciti iz sebe sve što se inače praviš da ni ne postoji, što, šta, sve je super. “This Time” je druga pesma i nismo ni na njenoj polovini, a moje bedno fizičko stanje postaje nepodnošljivo očigledno. Borim se za dah, ne mogu više da se odbranim i održim u mestu od guranja i komešanja. Mislim, jasno mi je da sam daleko od najboljih dana, ali da nemam snage ni za dve pesme…
Nema druge, kad se vratim kući – sistematski pregled pa na vežbe. Kako god, “History waits for no man“, po besmrtnim rečima Carrolla O’Connora iz u Istri i Vojvodini snimanih “Kelijevih heroja”, pa ni ja nemam prava da se pokupim više nego što LOA ima prava da nastavi da gazi. Prvih šest pesama su sve do jedne sa prvog albuma i odnos publike prema njima, kao i odnos benda prema svojoj publici kada se ti svetovi sretnu u jednom ovakvom prostoru, nešto je o čemu uvek želim da pričam prijateljima, ali mi uvek nedostaje reči. Ali ni to neće morati da ostane nekakva tajna: samo koji dan pre nego što sam otputovao u Nemačku nasmejala me je vest da LOA na leto po prvi put dolaze u Zagreb i Beograd. Posle više od 20 godina ispunjenih komplikovanom kombinatorikom u vezi sa uzimanjem slobodnih dana na poslu, žongliranja sa ličnim obavezama i privatnim životom, a sve da bih nekako i negde uživo gledao taj bend, sad ispada da ću ih kroz nekoliko meseci naprasno gledati par stotina metara uzvodno od zgrade u kojoj živim. I moram da kažem, osećaj je prilično bizaran, kao kad sanjaš nešto prijatno ali lišeno ikakvog smisla, ili kada se zaigraš Football Managera pa posle 10+ sezona primetiš da je usled nekog sumnjivog algoritma za generisanje novih igrača cela reprezentacija Vijetnama završila sa prezimenima na -ić.
Dah se nekako povratio, iako donja polovina nastupa LOA nije bila ništa manje nabijena energijom i emocijama. Tu su da pomognu, nude iskrenost i trezvenost, svakako i ljudskost – onda kada svemu dodaju i ghost note humora, kada Keith Lost at 22 pretvori u Lost at 52. Po rečima još jednog autoriteta ni na jednu temu Homera Simpsona: „It’s funny cause it’s true“. Da bi se podvuklo da su već dugo na sceni, ali da ih ne bi bilo da i pre njih nije bilo nekih bitnih, u nešto skraćeniju setlistu nego što je uobičajeno kada su headlineri dobijamo i obradu. Sviraju nam “We Gotta Know” od Cro-Magsa i sve nekako ima smisla. Dve pesme kasnije (“Through and Through” i “Underground”) već je bilo gotovo.
Već oko pola 10 i Biohazard je bio na bini. Godine su generalno bile ljubazne prema njima i osim po nekoliko kila više nego ranije (dobro, to se ne odnosi na Evana), uvodni taktovi “Urban Discipline” svedoče o tome da kreće zezanje. Danny vozi pesmu na bubnjevima tako da ti prosto dođe da po italijanski poljubiš svoje prste, a ceo podijum nema izbora nego da skače. Serviraju nam jedan za drugim sve same klasike i standarde (“What Makes Us Tick”, “Wrong Side of the Tracks”, “Shades of Grey”, “Five Blocks to the Subway”) i ceo klub je u žurka modu. Obrada koju je Biohazard izabrao za nas je “We’re Only Gonna Die” od Bad Religion, a gde je nešto staro i pozajmljeno mora biti i nešto novo, pošto je sledeća pesma “Forsaken”, predpremijera praktično, jer je najavljuju kao deo novog albuma koji samo što nije izašao. Kako zvuči? Uopšte stilski ne odskače od ostatka večeri, a sviraju samo pesme s početka karijere. Odmah posle toga sa razglasa kreće prepoznatljivi citat Dolpha Lundgrena iz “Punishera” (jedne od dragih uspomena za sve nas koji smo svoje filmsko obrazovanje dobijali direktno iz video-klubova kasnih osamdesetih), i dve su stvari sigurne: 1) blizu smo kraja, i 2) ko je ostavio nešto snage u rezervi, sad je vreme da je potroši. “Punishment” uživo je demonstracija sile koliko i stila i posle svih ovih godina. A kraj dolazi sa “Hold My Own”, isto kao i toliko puta do sada. Hvala vam, divno sam se proveo. Inače, Dolph Lundgren je živ i zdrav, ima 67 godina i novu suprugu od 28, koliko mu ima i starija kćerka.
Sutradan rano ujutru, u vozu za Berlin presabiram se, šta o čemu mislim, šta osećam znajući da me čeka repriza, šta ću sutra, šta kad se vratim kući i pravo da sebi kažem, daleko su stvari od idealnih. Gušti su gušti i nisam nikog opljačkao niti na bilo koji način zakinuo da bih bio ovde, ali opet – da li je polazak na ovo putovanje mene-od-ovoliko-godina znak da mi nešto fali, ili je samo normalna reakcija na svet u kojem živim? Kako si stariji, to ti je objektivno i logički teže da dokažeš da je s tobom sve u redu, ali ti je – paradoksalno – subjektivno sve lakše i lakše jer te je sve manje briga da tako nešto dokazuješ. Kako bi, kada znaš da nisi u pravu? A i taj voz, em su mu promenili polazak i vreme dolaska barem dva puta od kako sam kupio kartu, em se rezervacija ne poklapa sa onim što na indikatoru iznad sedišta stoji, em usput saznajem da iz nepoznatih razloga neće stati na glavnoj železničkoj stanici u Berlinu kako je bilo planirano, već ću morati da se snađem i siđem u nekom severnom predgrađu. Nije da nisam čuo više pritužbi o stanju u kom se nemačke železnice trenutno nalaze i nije da me ovo iskustvo ne inspiriše da se setim onog „u zna-se-čije-vreme vozovi su išli po rasporedu“. No svet svakodnevno već dovoljno skreće udesno i u ludilo, AfD je dovoljno jak i bez takvih pošalica.
Berlin i Minhen su i dva velika grada u Nemačkoj, i dva „niđe veze“ mesta i zabavno je to primetiti šetnjama kroz iste dan za danom. Proleće počinje i niko mu ne može stati na put. Ima da se vidi i primeti i lepo i ružno, na tebi je da sa sobom odneseš ono što misliš da treba. Što se mene i mojih osećanja tiče, radujem se koncertu koji će se desiti. Sinoć sam primio prvu dozu, večeras je revakcinacija. Samo sam se dogovorio sa sobom da večeras uđem malo ranije i probam da zagrlim ogradu. Tvrdim da je to da bih još bolje video detalje, a u stvarnosti pošto sam sinoć uvideo da nemam snage za 15 rundi, mogu ili da se sklonim negde pozadi, ili da se držim konopaca, ovaj, ograde zbog stabilnosti.
Uspeh ove ideje se ogledao u slici koju sam po ulasku napravio i poslao drugarima, na kojoj je bina i potpuno prazna ograda ispred nje. Isto tako, to je značilo da ću nešto kasnije gledati i nastup LYLVC (čita se kao da piše Lilac) u celosti. Kad si u prvom redu nekako je teško da se sakriješ, ali nije samo u činjenici da se ne pronalazim previše u njihovoj muzici razlog što sam rezervisan u reakcijama na tih 5-6 pesama koje su svirali. Gospođa ili gospođica pevačica je za večeras izabrala komplet (ili nedostatak istog) koji je teško ne primetiti, i to što sam se trudio da je ne gledam u oči ili uopšte u trenucima kada je bila tačno iznad, ovaj, ispred mene, bilo je iz čiste pristojnosti.
Drugo veče nije donelo promene u setlistama, ali to mi nije nikakav problem. Došao sam po LOA i ovo doživljavam radosno kao da sam u nekom američkom dineru koji nudi free refill šemu. I pošto sam im večeras još bliže (doduše, u dosta većem prostoru u odnosu na sinoćni), s jedne strane moji izlivi emocija su još intenzivniji, a s druge ne ostaju neprimećeni – Joey Z se lično potrudio da dobijem njegovu trzalicu.
Pesme Life of Agony su meni od skoro 45 godina jednako relevantne kao i kada sam ih pre mnogo godina sa sobom nosio u walkmanu (onom što je puštao kasete) svuda gde bih išao. Jesam malo stariji i možda mudriji (neka neko drugi donese odluku na tu drugu temu), ali još postoje stvari i izbori za kojim žalim. Postoje i snovi koje nikom ne dam i dobro pamtim odakle mi i odakle sam došao. Znam i da nisam dobro, jer da jesam, verovatno mi ne bi trebala ovakva muzika da me drži u komadu. Ima nečeg magično isceliteljskog kad ti neko peva o nečem traumatičnom, pa ti kažeš: „Da, i ja isto!“ Pa makar to glasilo „If I knew what to do I’d do it / If I knew where to go I’d get there someday / If I knew where to fly I’d fly away, forget about life for a while“. I da, “Underground” kao poslednja pesma ima apsolutno katarzično dejstvo, jer ako sam se malo pribojavao života posle ovih koncerata jer sam se mesecima praktično samo njima nadao, već na prvom refrenu sam bio u fazonu: „U redu Beograde, spreman sam za novu rundu“.
Na pauzi pre Biohazarda gledam kako tip koji je iz njihove ekipe brifuje momke iz obezbeđenja kako da najbolje prihvate crowdsurfere koji se približe ogradi i bezbedno ih prizemlje. Profesionalna razmena mišljenja, praktično. Ne, stvarno, na oba koncerta sam bio potpuno impresioniran profesionalizmom svih koji su nešto radili, posebno obezbeđenjem. Jesam s jedne strane emotivno ispražnjen, ali isto tako sam zagrejan za ovo što sledi. Ili, po suštastvenim rečima Darka Plavšića: „Šlemove na glave, ide četvrta četvrtina.“
Ako su Life of Agony štab za hitne situacije koji problem disecira i analitički testira moguće odgovore na krizu, Biohazard su izvršni organ. Znamo šta ćemo, a čim krene “Urban Discipline”, više se ni ne postavlja pitanje kako ćemo. Samo napred. I sa tog se kursa ne skrene ni za stepen sve do kraja, nekih sat i nešto kasnije. Kroz pesme koje sviraju vratim se u taj april ’97. kada sam ih prvi put gledao: jeste, malo su nam se povećali brojevi odeće, ali za neke paralele koje mogu da povučem ne znam da li da me brinu, ili da im se smejem. Pamtim kako su nam pričali da kao klinci iz Bruklina nisu zamišljali da će ikad izaći iz tog grada, a kamoli stići do tamo nekog Beograda, grada o kojem su u tim danima puno slušali na CNN. I eto nas, skoro 30 godina kasnije, opet u nekim protestima i opet na CNN. Teško je ne biti nostalgičan za danima kada si mislio da praviš za sebe bolji svet, posebno kad shvatiš da ga nisi napravio. Ali opet, ako ne uspeš, probaj ponovo. Ne može biti slučajna činjenica da su oba benda koja sam gledao svoje setliste 99% sačinile od materijala sa prva tri albuma, iz tih nekih devedesetih odakle smo svi potekli. Odnosno:
Someday I’ll have my peace of mind
I’ll keep fightin’, one day I will find
A decent life where self-respect is shown
Until then I must hold my own.
Koji dan kasnije u Beogradu malo sam prostudirao situaciju i shvatio da nema smisla da čekam Life of Agony u Beogradu 23. jula, a da ne odem i vidim ih i u Zagrebu 19. jula. Karte su kupljene, sad još samo da me promaši neka nova kataklizma ili vanredno stanje.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
