Marčelo: Kad su protesti počeli nadao sam se da neće stati, sada pak znam da neće

Godinama si jedan od najvećih kritičara ne samo vlasti u Srbiji, već i društvenih prilika koje dolaze kao posljedica, no sada su u tijeku tektonske društvene promjene koje su pokrenuli studenti nakon kojih više ništa neće biti isto. Kako si na sve gledao kad su tek počele studentske blokada fakulteta, a kako sad nakon ogromnog skupa u Kragujevcu?

Marčelo: Počelo je užasno: padom nadstrešnice i smrtima. Nastavilo se odvratno: prebijanjem studenata FDU-a, na ulici pred njihovim faksom, dok tišinom mirno odaju počast poginulima. Zbog toga su stupili u blokadu – a onda su ih solidarno podržale njihove kolege i koleginice s gotovo svih fakulteta u zemlji, i tu kreće kolektivna lekcija iz zajedništva koju su održali čitavom društvu, za koje se ispostavilo da još kako ume da izađe iz ubijenosti u pojam ako se samo baci prava šibica i raspali nada da je sloboda moguća. Svakodnevna okupljanja prerastaju u grandiozni skup na Slaviji, pa celodnevnu blokadu Autokomande, tri novosadska mosta i opštenarodni skup na Sretenje u Kragujevcu. Niš je sledeći, ovo se više ne može zaustaviti i ogromna je čast biti savremenik trenutka; kad je počelo, nadao sam se da neće stati – sada pak znam da neće.

Ova deca su nesumnjivo heroji. I u susretu s njima, kad me zagrle i kažu „hvala ti za sve ove godine borbe”, da me ne shvatiš patetično, ali zaplačem se. Pa kako ne bih? Neverovatno je dočekati tako nešto, to zaista ne staje u reči, iako su mi reči posao.

Svijet i historija dosad nisu vidjeli ovu vrstu studentskih protesta. Promijenjena je cijela paradigma, čak i ako se gleda Gandijeva doktrina mirnih protesta. Otkud je to došlo i kako na to gledaš?

Marčelo: Nemam drugog objašenja osim botaničkog: kad nađubriš tle, biljke bolje cvetaju; ovo se tle pređubrilo, ali taman kad je delovalo da je zemlja jalova – ti mladi ljudi svima su nam pokazali koliko snage zapravo imamo. Koliko je dobrote, dostojanstva i zajedništva u nama. Tako kolosalno otapanje glečera u životu sam doživeo samo jednom, onomad kad smo rušili Miloševića, i mnogi su prestali da se nadaju kako će to doživeti ponovo. Ja nisam prestao, činio sam i činim svih ovih godina sve što mogu u toj borbi za pravednije i normalnije društvo, ali i meni se često činilo da su ljudi isuviše potonuli da se ovako složno dignu protiv zla. No, u prirodi svakog istorijskog zla jeste da se preigra, da se osili preko svake mere, i onda doba iznedri svoje heroje. Ova deca to nesumnjivo jesu. I u susretu s njima, kad me zagrle i kažu „hvala ti za sve ove godine borbe”, da me ne shvatiš patetično, ali zaplačem se. Pa kako ne bih? Neverovatno je dočekati tako nešto, to zaista ne staje u reči, iako su mi reči posao.

Jedan moj beogradski prijatelj mi je nakon prvog velikog studentskog marša za Novi Sad rekao da je kad je prvi put čuo za tu ideju mislio je da je to nešto najgluplje što studenti mogu napraviti, a kad je vidio ishod rekao je da se grdno prevario jer briljantniju stvar nisu mogli smisliti. Kako si ti reagirao?

Marčelo: Tvoja priča veoma je poučna na više nivoa. Ona, najpre, govori koliko su neki među nama bili ociničeni i zajedljivi, uvereni da valjda niko ne može da uspe ono što mi nismo uspeli. No, govori i o tome kakvo je silovito razuveravanje usledilo. Lično nikad nisam spadao u te cinike (kao Dilan Dog, kojeg uređujem duže od decenije za srpsko tržište, mislim da je ironija lekovita, dok je cinizam tek zavodljivi otrov) – ali svejedno nisam mogao ni da sanjam do koje će mere klinci okrenuti celu situaciju naglavačke. Sve to govori: mi treba da ih slušamo. Treba da smo tu za njih, da činimo sve što je u našoj moći da im pomognemo, da ih zaštitimo, da s njima podelimo bilo šta što se na ulicama dogodi, ali našem umišljaju da išta znamo bolje ovde je kraj. Za više od sto dana, malci nisu napravili praktično nijedan pogrešan potez, a naterali su režim da ide iz greške u grešku i zakopava se sve više. Mi stariji smo 12 i po godina nervirali aktuelnog predsednika, ali ova omladina ga je izludela – trenutno je toliko ispao iz šina da priča da će napisati udžbenik kako je pobedio studente i to će, kaže, biti najprodavanija knjiga na svetu. Zvuči kao izjava nekog ubogog stanara ludnice, dok jedan do njega tvrdi za sebe da je Napoleon, a drugi da je okrugli trougao – ali da, taj čovek to priča, za govornicom na mitingu gde je autobusom dovezao i platio ljude da mu tapšu.

Narod je studente duž cijele rute tada dočekao najsrdačnije moguće, doslovce kao iskonske glasnike drukčijih vijesti od onih koje mogu vidjeti i čuti u medijskom prostoru, što dovoljno govori i o čvrstoj političkoj kontroli medijskog prostora u Srbiji. Kakva je sada situacija, mijenja li se to?

Marčelo: Da, neko je na mrežama napisao kako je najbolji dokaz da smo bili pod okupacijom to što studente u svim gradovima dočekuju kao oslobodioce. I zaista, to su prizori valjda viđeni jedino u doba partizana, ono što se stilski otrcano, ali sasvim istinito zove vatrometom emocija. Što se pak medija tiče, ovi otvoreno režimski sada su gori nego ikad, to što se tamo može čuti neprepričljivo je – i dalje su to laži i gluposti, ali sada panične laži i panične gluposti, buncanje bestidnika iz paralelnog univerzuma. No, to su privatni mediji; glavna stvar je javni servis, jer njega svi plaćamo.

RTS polagano sve više počinje da izveštava o onome što se dešava na ulicama, ali paralelno s tim guraju i režimsku propagandu, i sad je to kao neki sumanuti kulinarski recept: ako staviš dve kašičice protesta, moraš da dodaš kilo Vučića.

Obzirom na novi poziv na bojkot RTS-a dojam je da ni to ne ide lako. No kako uopće izgleda informativni program dok u zemlji protesti traju u mnoštvu općina i dok su prometnice stalno zakrčene mladim ljudima koji marširaju po cijeloj zemlji?

Marčelo: Tamo se lome koplja, RTS polagano sve više počinje da izveštava o onome što se dešava na ulicama, ali paralelno s tim guraju i režimsku propagandu, i sad je to kao neki sumanuti kulinarski recept: ako staviš dve kašičice protesta, moraš da dodaš kilo Vučića. „TV Bastilja”, tako se to zvalo u Miloševićevo vreme, i čini se da u toj zgradi neki ne pamte baš najbolje kuda je to na kraju odvelo.

Uz svu tu silnu euforiju koju donose višemjesečni protesti i blokade može se reći da je nevjerojatna količina samodiscipline na ulicama. Ima li to veze i s lošim iskustvom nakon onog u povijest upisanog 5. oktobra i koliko je taj 5. oktobar uteg srpskom društvu u cjelini?

Marčelo: Peti oktobar nije, famozni šesti oktobar jeste – to je dan koji se nikada nije dogodio, i to razočaranje koštalo nas je dve decenije apatije: ta velika pobeda nije uspela da se pretoči u trajno dobro, u neponištivi civilizacijski skok. No, mislim da je veoma važno da nikad i nipošto ne relativizujemo peti oktobar zbog šestog. Peti oktobar je dan koji je pokazao šta možemo, dan koji je došao posle dugogodišnje uporne borbe protiv jednog katastrofalnog režima. Sve što je došlo potom lekcija je koja se mogla izbeći, ali eto, ako smo baš morali da je prođemo – i to se desilo, sad znamo da nema spuštanja garda. Što reče Šljuka, moj drug iz benda: „Ko god bude vlast, odmah u prvih mesec dana treba da mu se pojavimo pod prozorom radnog mesta; kad pita pa zašto, tek smo došli, ništa nismo zeznuli – mi kažemo: protest upozorenja.” To jeste šala, ali i nije.

Mnogi muzičari, izuzmemo li Karleušu, daju podršku studentima time i važnosti trenutnom stanju, mnogi su otkazali i svoje nastupe kako ne bi remetili fokus događanja, pišu se pjesme u znak podrške… Kako uopće funkcionira glazbena scena u ovom trenutku?

Marčelo: Dotičnu nema potrebe da izuzimamo iz muzičara, ta živa kompilacija džiberluka i onomatopeje iz pakla onamo nikad nije spadala. A muzičari funkcionišu tako kako si opisao, svako s dva grama osećaja za javu pomeriće svirku ako se nešto veće dešava baš tog dana, poslaće s bine podršku, reći nešto o tome, biće s ljudima na ulici kad god može, govoriće u intervjuima o situaciji. Ima, dakako, i nekih neutralnih, ali njihova sopstvena publika solidno ih proziva otkad ovo traje, i s punim pravom. Možeš reći da si neopredeljen koju bi kafu da popiješ danas, domaću, espreso, nes, ovu onu, ali kad na jednoj strani imaš nedužnu pravdoljubivu hrabru decu, a na drugoj kriminalce koji ih gaze kolima i lome im vilice motkama, i na to kažeš da ne bi da se izjašnjavaš jer si apolitičan… Pa, poprilično si govno.

Region je ponovo jedno, onako kako dugo, dugo nije bio, i to je milina videti. Jer to zajedništvo najveća je noćna mora nacionalističkih političkih elita u celoj ex-Yu. Što reče neko ovih dana, omladina ima ozbiljnu šansu da napokon istinski okonča ratove iz devedesetih.

Kako gledaš i na veliku podršku iz brojnih sredina diljem ovog našeg Regiona?

Marčelo: Region je ponovo jedno, onako kako dugo, dugo nije bio, i to je milina videti. Jer to zajedništvo najveća je noćna mora nacionalističkih političkih elita u celoj ex-Yu. Što reče neko ovih dana, omladina ima ozbiljnu šansu da napokon istinski okonča ratove iz devedesetih. Sva ta masa nacionalnih lidera, odvratno bogatih govnara koji parazitiraju na našim višedecenijskim zavadama i te zavade potpaljuju, tačno bi pre crkla od muke na dan kad bi postalo jasno da deca ovog veka ne nasedaju na njihove ofucane, uvek iste fore. A izgleda da je taj dan tik iza ćoška.

Krajem 2023. s Markom Louisom objavljuješ pjesmu „Vatra u mraku” kao posvetu žrtvama tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” u Beogradu, i ona se pjevala 22. decembra 2024. na blokadi Slavije u Beogradu, gdje se okupilo više od 100.000 ljudi. Koliko te sve što se događa nadahnjuje i u poetskom smislu ili u ovom trenutku jednostavno za to nemaš vremena?

Marčelo: Da, ta je pesma dobila novu, dodatnu svrhu svog postojanja – postala je nezvanična himna ove pobune, i teško da jedna pesma može da doživi lepšu sudbinu od te: nastala je iz ljutnje, tuge i beznađa, a postala simbol nade. Ovo što se dešava nadahnjuje sve nas u svakom zamislivom životnom smislu, to je polet kakav ne pamtimo – i radovaćemo se silno tome da se jednoga dana vratimo svojim životima, zanimanjima, pesmama, ali u ovom trenutku sve je to dobrovoljno stavljeno u stranu, jer ništa ne može biti preče od ove borbe u kojoj zajedno učestvujemo. Ipak, ponešto stignemo u hodu: uskoro izlazi novi singl sjajnog benda Dram, gostujem na toj pesmi čiji je naslov „Vazduh miriše na ludilo” i vrlo je povezana s dešavanjima.

I za kraj, što gledaš kao realnu prijetnju svemu što se događa, jer da citiram jednog od ljudi koji su nekom od medija dali izjavu na jednom od protesta: „Ja nakon ovoga više ne mogu nazad u kavez”. Što je najveći problem s tim „kavezom” koji još uvijek nije demontiran?

Marčelo: Pa nije li sve problem s kavezom? Nema najvećeg i najmanjeg problema, kavez je kavez i ljudi se s njim mire samo dok je na snazi utučenost opšteg tipa, osećaj da ne vredi ni pokušati pobunu; onoga časa kad samo jedan zrak sunca prodre unutra, ljudima se vrati vera – ili sećanje – da mrak nije jedino što postoji. Ljudi se sete da su ljudi, i naravno da više ne pristaju da budu roblje. Šta god režim pokušao, čime god pretio – a preti sve vreme – ljudi ovoga puta neće odustati.

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.

Hvala vam.

1.00 €

5.00 €

10.00 €

20.00 €

50.00 €

100.00 €

200.00 €

Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute