Neke stvari su sa godinama dosta teške. Ne, ne te.
Metallica i ja se savršeno razumemo. Praktično, govorimo istim jezikom. Tako da mi je i više nego jasno koliko je teško sastaviti ceo produženi vikend koji se odvio 24. i 26. maja 2024. godine.
Uzmimo mene, na primer. Radim ovo od 1993., iako se može reći da sam u pripremama od 1991. To je bilo ono leto kada se pojavio Enter Sandman i kad je planeta odlučila da je Metallica nešto najveće što metal može da ponudi. Bilo je onih kojima je to bilo jasno i ranije, naravno, ali meni je tada bilo tek 11, pa imajmo malo obzira spram toga. Tako da sam ih prvi put koncertno doživeo u Budimpešti juna ’93, potpuno se raspametio i manje/više imao budućnost ako ne čvrsto trasiranu, onda detaljno mapiranu.
E sad, to što dolazim iz sredine iz koje dolazim, odnosno što pokušavam da putujem sa pasošem koji posedujem, u velikoj meri me je sprečavalo da u godinama najljućeg fanatizma doživim ovaj bend uživo koliko sam želeo. Nećemo sad o razlozima, opravdanosti, istoriji, politici, a ako može ni o ogrtanju zastavom na Generalnoj skupštini UN, ali volim da podsećam da barem do tamo pred kraj 2009. putovati skoro pa bilo gde nije bilo nešto čemu sam mogao da pristupim tek tako. Hoćeš u civilizovan svet (tačnije tamo gde Metallica svira)? Treba ti viza. Vizu nećeš dobiti ako si besposleni srednjoškolac ili student, kojeg niko ne zove i za koga tamo niko ne garantuje. Ako viza i nije bila problem za na primer odlazak u Bugarsku 1999., to je svakako bila činjenica da mi je zbog ratnog stanja kao devetnaestogodišnjem vojnom obvezniku bilo zabranjeno da napustim zemlju. A kasnije nam je i za Bugarsku trebala viza, pa pričajmo o potpunom posrnuću jedne zemlje. Tako da sam radio naporno za svojih 17 šansi da gledam ili zaostavštinu vremena kada sam bio mali metalac, ili omiljeni bend na celom svetu i pored kasnije razgranatijeg muzičkog ukusa. Baš kao i oni za šansu da rade to što rade pred početak leta 2024.
Teško je biti star, a biti car. Rambo Amadeus je to na vreme primetio, ali to je nažalost jedna od onih stvari koja i kad je identifikovana, ne umanjuje sopstvene posledice. U slučaju Metallice, treba nastaviti da impresioniraš, a što je manje moguće za to koristiti kredit stare slave. Albumi koje izdaju neće premašiti sonična uzvišenja Master of Puppetsa, ili histeriju Crnog albuma, ali trud da se izađe sa nečim svežim u svet je vidljiv. Treba ostati relevantan, neće ti stadioni sami od sebe da se rasprodaju. A ostaćeš relevantan samo ako nađeš pravu meru između truda i želje da ostaneš svež sa jedne, i guranja na sirovu silu sa druge strane. Stoga, ako si izdao već deset albuma i ako traješ više od 40 godina, šta više da smisliš da bude drugačije, ali isto? Stvarno, sve si radio, od od-ruke-do-ruke kampanje sa demo kasetama, do snimanja dokumentaraca o snimanjima albuma (i usputnog hvatanja raspadanja i sastavljanja nečijeg života na filmu, što mooožda nisi planirao, ali si svakako sa Some Kind of Monster iz 2003. dobio), snimanja prvog spota kad si se zarekao da to nećeš nikad, snimanja pet spotova za album zbog kojeg te svi pljuju da si se prodao, snimanja albuma koji služe samo da naglas kažeš: „Može mi se“, snimanja spotova za ama baš svaku pesmu sa tada novoizlazećeg albuma, dokumentovanja svega i nuđenja fanovima da zavire u razne kutke tog entiteta, mašinerije ili čudovišta u koje ti se bend pretvorio, kako ćeš onda da hajpuješ album broj 11? Nikako. Dok te po internetu ljudi ogovaraju i spekulišu oko toga kad ćeš u studio i što su ti tolike pauze između albuma, vidi kako ___ (popuni sam) mogu, ti samo jednog novembarskog dana 2022. pusti klip sa novom pesmom na Youtube, i jednostavnim postom objavi da je album gotov, izlazi za koju nedelju, turneja je već bukirana za naredne dve godine, izvolite kupite svoje karte. Bum.
A i ta turneja će biti malo drugačija nego ranije, čisto da ti bude zabavnije. Koncept sa kojim će Metallica krenuti u svet 2023 je definisan kao No Repeats Weekend: dolaze u grad, sviraju dva koncerta, ali dva potpuno različita koncerta. Ono, nijedna pesma se neće ponoviti. Šesnaest komada u petak veče, šesnaest drugih u nedelju. S tim što je to samo deo plana. U koji god grad da dođu, dolaze da demonstriraju silu. To što dolaze sa kamionima opreme, ajde, to je standard, ali kamioni robe su tu jer će u danima oko koncerata na nekoj zgodnoj lokaciji otvoriti pop-up store i prodavati sve na šta mogu da isprintaju ili zašiju logo. Veče između dva koncerta rezervisano je za svirku tribute bendova, žurke će se organizovati praktično svako veče, u subotu će biti promocija knjige fotografija Rossa Halfina, dugogodišnjeg hroničara benda i svedoka praktično svake blesave ideje koja je njima ili menadžmentu pala na pamet, biće tu i mini filmski festival, to jest projekcije koncertnih filmova u bioskopu, a All Within My Hands, dobrotvorna fondacija u vlasništvu benda organizovaće humanitarnu pripremu obroka za lokalne siromašne i beskućnike (i na kraju donirati pozamašnu sumu sličnim lokalnim organizacijama). Baš kao i Amsterdam, Pariz, Hamburg, Donington, Geteborg i još sedam lokacija u Severnoj Americi prošle godine, Minhen, Helsinki, Kopenhagen, Varšava, Madrid, Boston, Čikago, Mineapolis, Edmonton, Sijetl i Meksiko Siti dobiće ovakav tretman u 2024. Na spisku turneje su još poneki festival tu i tamo, ali samo velika tržišta, samo velike brojke. Godine diktiraju tempo: koncerata nema previše, traju za po dve pesme kraće nego u prošloj deceniji, ali zezanja nema i ne sme biti. Isto tako i kod mene, još kad je objavljen itinerer, seo sam i analizirao gde i kada mogu da ih vidim i shodno tome kupio karte za Pariz maja 2023. i Minhen malo više od godinu dana kasnije. Muzike ima nove i novije, ali Metallica je onaj jedan bend zbog kojih ću menjati ili praviti planove i po dve godine unapred ako treba. Ne mogu drugačije, bili smo veoma bliski kad sam bio mlađi i to im nikad neću zaboraviti.
Minhen sam strateški odabrao i zbog lokacije, ali i činjenice da tamo već više godina živi moj dobri drugar Pera, doktor molekularne biologije sa kojim se dogovori o odlasku na Metallicu svode na moju poruku koja sadrži datum i lokaciju, i njegovog odgovora koji uključuje potvrdu i znak uzvika, ujedno i osoba sa kojom imam brojne doživljaje i uspomene sa ovakvih koncerata, među kojima se možda, a možda i ne, nalazi ono kad smo bugarskog radnika obezbeđenja 2008. podmitili sa po pet eura da bismo ušli u fan pit. Ipak, pokazaće se da Minhen sa sobom donosi i jednu specifičnost koja nama fanovima koji polako skakuću ka srednjim četrdesetim i nije najviše odgovarala. Naime, iako je Metallica na sve mislila i svojevremeno u prodaju pustila karte odvojene u jedno tri’es kategorija (razne vrste sedenja, parter, snake pit, parter i snake pit sa pravom ranijeg ulaska, meet & greet opcija u paketu sa bilo kojom kartom, rezervacija posebnih loža u podnožju tornjeva koji okružuju binu, do zlatne karte za sve koncerte na turneji), od kojih su sve navedene kasnije od partera daleko van opsega mog budžeta, poslednju reč na sve to neposredno pred prvi koncert daće minhenske bezbednosne strukture. Istima se nije svidela ideja o tome da je ceo parter pokriven jedinstvenom kategorijom karata, te oni u strahu od prevelikog pritiska na ogradu oko bine nalažu da se uvede još jedan ograđeni prsten koji će parter odvojiti na deo blizu bine i „da sam hteo odavde da ih gledam, ostao bih kod kuće“ deo. Jedini način da se uđe u prvi prsten je da se dođe što ranije i zgrabi narukvica koja će se deliti najbržima. Brz pogled na satnicu i instant namršteni izrazi lica: vrata se otvaraju u 4, prva predgrupa je u 6, druga u 7, Metallica u pola 9. Moja kolena mrze ovaj plan iz dna duše, ali bićemo tamo ranije.
Truli kompromisi nikad nisu bili za nas, a godine iskustva u kombinaciji sa ukupno šest fakultetskih diploma stečenih na četiri fakulteta u sklopu tri univerziteta u tri različite države doveli su do toga da smo munjevitom brzinom iznalazili optimalna rešenja u čekanju različitih redova, te na kraju uspeli da završimo sa zelenim narukvicama oko ruku. Prethodnom analizom ustanovljeno je koja su bolja, a koja manje dobra mesta za gledanje koncerta (bina jeste prstenasta, ali su joj pojedini delovi izdignuti, pa iz nekih položaja postoje bolji, a iz nekih lošiji uglovi), pa smo se brzo našli tamo gde mislim da ne može bolje. Sad još samo da prođu tri i po sata. Tri i 45, računajući i zaustavno vreme, ispostaviće se.
U pauzama sa ekrana okačenih na osam kula koje okružuju binu idu promo klipovi na različite teme, sa članovima benda u glavnim ulogama: prevencija suicida, reklame za viski koji je zvanični proizvod benda, humanitarne aktivnosti… Kada nema videa, u pozadini je muzika koja bi se mogla i očekivati na ovakvom mestu: prijateljsko skidanje šešira velikima koji su došli pre njih, naravno sličnog žanra, gde svako malo prepoznaš poneki original pesme koju verovatno ne bi čuo da je Metallica nije obradila. Vremenske prilike sarađuju, sunčano je, iako je bilo 50/50 šansi za kišu. Pozitivna tenzija raste, biće ovo dobro veče.
Kako i ne bi bilo, kada bend koji je… Stvarno mi je redundantno da sad nabrajam šta je sve Metallica postigla od kraja 1981. na ovamo, ali mislim da svi možemo da se složimo da su ogroman bend i da su sve što imaju i više nego zaslužili. U svakom slučaju, baš kao što su oni odlučili da u koncertnu 2024. tu pred nama ulete sa Whiplash, tako se i mom razumu i kulturnom ponašanju gubi trag. Spoilers ahead: sve je ostalo u granicama dozvoljenog, obezbeđenje nije moralo da interveniše. Uopšte, koncert će pratiti okvir koji je ustanovljen prošle godine. Pesme su raspoređene u četiri bloka od po četiri, svaki od blokova je obeležen Larsovim novim setom bubnjeva koji bivaju dignuti i spušteni sa bine liftom (da, bubnjevi se i rotiraju horizontalno, pa ono jes’, što da ne, verovatno je dosadno gledati u jednom pravcu čak četiri pesme). S tim što je prognozirati šta ćemo tačno dobiti od repertoara dosta teško, evo, sad su na primer izvukli iz naftalina Of Wolf and Man.
Drugi blok je rezervisan za predstavljanje poslednjeg albuma, i ja sam možda pristrasan, ali i Iva isto misli da je Lux Æterna jedna super zabavna pesma. Ide i ne staje, mogla je da nastane i početkom osamdesetih isto koliko i pretprošle godine, i uvek bi zvučala zanimljivo. Ako ništa, ona je živi dokaz da je Metallica u stanju da napravi bukvalno kakvu god hoće pesmu, a da je to što ne koristi to tajno dugme i ne izbacuje kontantno jedno-te-isto materijal koji se prodaje kao da je opet ’91. (ili zvuči kao ’86.) dokaz integriteta. Slično tome, i ostatak materijala sa žutog albuma koji izvode (a i to se menja od grada do grada, uočićemo kasnije) je krajnje zabavan uživo. Zapravo, na neke od pesama sam adekvatnu pažnju obratio tek pošto sam ih čuo na nekom od koncerata, e ako to nije kompliment, onda stvarno. I baš nešto razmišljam: kako su stvari bile drugačije kad si mali, pa imaš vremena, pa slušaš neki album do iznemoglosti, diseciraš mu pesme na samo tvoj način (jer si dovoljno mali da jedva da znaš dovoljno engleskog da razumeš i umeš da reprodukuješ tekstove, a o štimu, harmonijama, taktu i produkcijskim rešenjima nemaš pojma, mada primećuješ da te te stvari sve više i više zanimaju, šta god one značile), vreme traje mnogo duže i ti si skroz u toj svojoj muzici. A sad, te idi na posao, te vrati se odande, te radi nešto između ta dva, imaš i raznih drugih obaveza kod kuće, jeste, drago ti je što ih imaš, ali kad pre prođoše tih par godina od kako je izašao onaj neki album i kako je moguće da nisi stigao da ga preslušaš više puta? I onda jedne ovakve večeri sve dođe na svoje. Tačno si tu gde želiš da budeš, ti i još sedamdesetak hiljada ljudi oko tebe.
U drugu polovinu koncerta Metallica ulazi instrumentalom, a večeras je na meniju Orion. Hetfield se na stejdž vratio sa cigarom, tu sam još uvek podeljen između „kakav šmeker, dobro mu stoji“ i kahm-krizasrednjihgodina-kahm. Ali dobro, svašta je već prošao i preturio preko glave, ako je ovo način da nađe prostor za odušak, neka ga. Uostalom, ne radi se o bilo kojoj pesmi, ova baš vraća uspomene na Cliffa Burtona, i ko zna šta bi bilo da nije tako mlad poginuo. Na početku Nothing Else Matters pod reflektorima primećujem prve naznake kišice. Nek’ padne, nek’ osveži malo, štono rekoše u Crnoj Gori jednom. Sa Sad But True i The Day that Never Comes i kišom koja se intenzivira stvari postaju interesantnije, svaki put kad Lars spiči neku od činela sve pršti, a nekako i masa postaje sve manje i manje formalna, da se tako izrazim. S tim što se stvari primetno otimaju kontroli jer je do Fuel pljusak toliko jak da se ni pirotehnika ne pali (barem onaj njen deo koji zavisi od sagorevanja butana, pošto se tu i tamo desi poneka eksplozija). Bend je presvučen, ali džabe, svi smo jednako mokri. Konfiguracija bine je takva da krov ne postoji, tako da smo zaista u svemu ovome zajedno. Smejao sam se kad je asistentu koji mu je između pesama prišao sa kabanicom Hetfield odgovorio sa: „It’s a bit too late for that, but thank you.“ Stvarno, teško je prenaglasiti razmere potopa koji se događa, da nisam ovde odavno bih otrčao u neki zaklon. I kad smo kod toga, malko sam već i zabrinut da će morati da skrate koncert: ’ajde što se toliko vode sliva po opremi – tehnologija je uznapredovala pa može to da istrpi, nego toliko seva i grmi svuda okolo (što, naravno, samo dodaje na epiku doživljaja) da se bojim da će postati stvar bezbednosti da se sve ovo zaustavi i svi pošalju kućama. Ali opet, ima valjda ko o tome da brine, u Nemačkoj smo. Sve te misli same nestaju jer se sa uvodnim taktovima Seek & Destroy na sve nas obrušava velika količina ogromnih lopti na naduvavanje (u žuto-crnom dezenu i naravno brendirane svima omiljenim logotipom), i idemo, za sve pare, ludilo. Svaki put kad u prolazu boksujem neku od prolazećih lopti, sa nje se strese dodatna količina vode i toliko je to sve blesavo da prosto želiš da budeš još natopljeniji. Smejem se i skačem okolo, pevam, derem se, šta već. I Pera isto. Verovatno u naletu sličnog „I don’t give enough to give a fuck“ sentimenta, eno ga i Lars, skida majicu. Odbrojava i ulazi u Master of Puppets, dostojno finale večeri. Stvarno im svaka čast, sa 60+ sve ovo izdržati i prirediti ovakvu zabavu svima, uprkos svemu… Zadivljen sam. Teško će i njima četvorici biti da zaborave ovo veče. Lars je na oproštaju od publike baš to i poentirao, zahvaljujući se svima na prilici da uradi nešto što je pre 18 godina sebi obećao da neće više nikad – da skine majicu na koncertu. Primedba autora: u puno je boljem stanju nego skoro pa dva’es godina mlađi ja. U svakom slučaju, stigli smo na kraju nekako kući, natopljeni vodom iz svih pravaca. Telefon mi se toliko skvasio da je otvorio gomilu aplikacija i još uvek se utvrđuje šta mi je sve ugovorio, ali očekujem prvu tranšu od kćerke pritvorenog princa Nigerije do kraja meseca.
Subotu treba iskoristiti za rekuperaciju i jutro sam dočekao zadovoljan kad sam shvatio da sam osim mišića bez bolova u ključnim delovima tela. Grlo je preživelo, izgleda da se neću razboleti. Ljiljin kasnovečernji čaj od kamilice i prekorni pogledi kad nas je videla onako iz bujice izbačene očigledno su imali magično dejstvo. Bitno je to saznanje ne samo zato što u nedelju sve ovo od sinoć treba ponoviti (samo, naravno, uz 16 drugih pesama), nego me danas očekuju dve akcije.
Najpre se treba dogegati do Alte Kongresshalle, gde je za 12:30 zakazan susret sa Rossom Halfinom, čovekom koji je kroz objektiv bio svedok raznoraznim bitnim muzičkim događajima tokom više decenija i koji je izgradio takav odnos sa gomilom svojih klijenata da je jedan od retkih koji može da im kaže šta zaista misli, a da mu oni to zbog njegovih godina ali i suvog engleskog humora ne uzmu za zlo. Imao sam već priliku da ga jednom slušam kad je govorio o Metallici, pre nekoliko godina, tako da je ovo sad nadogradnja. Knjiga crno-belih fotografija koju je objavio kada je Crni album slavio 30. rođendan je povod za ovo okupljanje, ali najmanje se priča o tome. Zapravo, kako na platnu iza idu odabrani slajdovi, tako nam on servira jednu za drugom anegdote o događajima koji su prethodili ili sledili fotografije koje gledamo. I nema tu nekih ribolovačkih priča, ne ide se u neka preterivanja. Ako išta, osećaj koji preovlađuje je neka lagana seta za vremenom koje je prošlo, a u kojem su stvari bile lakše. Sada, na primer, ne može da ode nigde sa bendom da ih slika, a da ih ne zaustavljaju sa svih strana i pokušavaju da slikaju razni slučajni prolaznici (a napominje kako je najteže slikati više ljudi koje u isto vreme slika više ljudi – svi gledaju u različitim pravcima). Dok je pre tridesetak godina mogao da naloži Larsa i bend da četvorodnevnu pauzu negde u Nemačkoj iskoriste tako što će uzeti privatan avion i odleteti na foto sesiju na jug Portugala. Kaže da je selling point bilo pitanje: „Jel’ hoćete da idemo da pijemo u pabu Stevea Harrisa?“ Slično tome, bilo ih je lakše nagovoriti i organizovati da urade šta god je njemu padalo na pamet, kao onda kada su uzeli helikopter da bi se slikali na nekom ledniku na Aljasci. Doduše, kaže da je zbog te ideje zažalio, jer su u ugodnom razgovoru sa unajmljenim pilotom tokom leta saznali da je imao puno borbenih iskustava u Vijetnamu, te je pristao da im pokaže manevar gašenja glavnog rotora u letu, te paljenja istog malo pre nego što bi se srušili i izginuli – što su njih četvorica iz benda doživeli sa oduševljenjem, a što je on molio da se više ne radi. Doduše, kaže da je siguran da je bend sada na puno drugačijem mestu u životu, te da mnogo više paze na sebe. Negde na polovini predviđenog vremena u razgovor uskaču i dva posebna gosta, Rob i Kirk, tako da sada na temu svake od odabranih fotografija dobijamo i dodatne uglove gledanja, nekad i međusobno suprotstavljene, što sve čini samo zabavnijim. Priča se o bloopersima sa koncerata, kao onda kada su (nisu sigurni, ali misle da je to bilo) u Geteborgu posle intro muzike istrčali na binu, da bi otkrili da Larsov set bubnjeva nije izašao, te da on ne može nikako da svira, što bi verovatno bolje izgledalo ubrzano i uz Benny Hill temu u pozadini. Rob kao omiljeni deo dosadašnje turneje pominje koncerte u Los Anđelesu, delom jer mu je to zavičaj i mesto gde im je publika nešto heterogenija nego u ostatku Amerike (što dovodi i do malo veće zapaljivosti događaja, kaže da su se latinosi i white boysi na više mesta na stadionu tukli pre nego što je svirka počela, a onda su postali najbolji prijatelji). Isto tako, LA je takvo mesto gde će se na događajima skupiti mnogo više poznatih ličnosti, sa distinkcijom da se na ovom konkretnom događaju one neće nužno nalaziti u luksuznim stadionskim ložama: „Pogledam mosh pit, tamo Jason Momoa kosi ljude levo i desno. Pogledam ponovo, eno ga Dave Grohl utrčava u šutku. Posle sam u metežu video i pola Suicidal Tendenciesa.“ Mogao bih o ovakvim stvarima da slušam ceo dan (i sama činjenica da smo dobili ova dva bitna gosta je pregenijalna), ali vreme je ograničeno i uskoro smo zamoljeni da ostanemo u svojim sedištima kako bi se napravila zajednička fotografija, i vreme je da se rastanemo. Preskačem ručak jer imam neke obaveze u gradu, a posle idem na vidim šta je Metallica donela na prodaju u svoj Pop-up store, gore na severu grada.
E sad, Nemačka je jedno bitno tržište i radnja je (po slikama koje sam ovih dana video) povelika, ali ono što sam saznao je i da je red za ulazak u radnju srazmeran. Čekao sam tri sata i 45 minuta. Pera je odustao posle sat i po. Na kraju sam posle tolikog čekanja kupio i šta sam hteo i šta ne bih smeo. Unutra je stvarno bilo svega i svačega.
Sve u svemu, stajanje u redu je ostavila posledice po kolena i zglobove, te ako se u obzir uzme da joj je primarna namena bila da se odmorim i spremim za drugi deo ludila u nedelju, subota je, dakle, u značajnoj meri bila neuspešna. Ali vredelo je, da se ne lažemo.
Stari problem još uvek je na snazi u nedelju. Ko dođe na vreme, može da uđe u najbliži prsten oko bine. Istina, malo sam se lagao tog jutra da nije važno, da sam ih već video izbliza preksinoć i šta ima veze, sve je super, ali nije. Ni meni od skoro 44 godine ni Metallica od 60+ nije Metallica ako je iz daljine. A šta ćemo, doći ćemo još ranije. Jer smo u petak imali luksuz da je Pera uzeo pola dana slobodno i da smo profitirali od toga da mnogi lokalci zbog posla nisu mogli da dođu do stadiona toliko ranije, a sad je nedelja, pa još svi znaju za foru. U krajnoj liniji, Peru nisam morao da ubeđujem. Tako da smo opet uz nekoliko veštih manevara došli gde treba, gurali se koliko je bilo nužno i dobili ovog puta žute narukvice oko ruku. Jedina mana svega je što imamo još preko četiri sata da čekamo, a sunce nas prži. Ajde dobro, u tih četiri sata treba da stanu i dve predgrupe, to će možda malo ubrzati vreme.
I hoće i neće. Jeste, vreme me gazi i sve je bilo bolje nekad, i jeste, ako nemaš nešto lepo ili barem konstruktivno da kažeš, bolje nemoj ništa, ali nijedna od četiri moguće predgrupe obe večeri nije me navela da nekom ispričam da sam video nešto zanimljivo. U petak su bili Van Halenov mali sa prijateljima (šta znam, ništa posebno; svaka čast i njemu i pokojnom tati, ali da li bi dobio ovakvu šansu da nije sin poznatog tate?), pa posle oni Englezi koji su kao neki Linkin Park na umerenoj dozi steroida (frontmen im nosio nemački dres i pričao koliko voli ovu zemlju, čuj, Englez koji tako priča, pa to bi bilo kao kad bih ja… dobro, možemo i bez analogije, malo je neumesno), a večeras prvo oni neki što imaju neki throwback Alice Cooper teatralni dodatak sa nekim zombijima i kao odbeglim ludacima sa motornim testerama koji trče po bini (a baš su tanki muzički), pa onda ovi mađaro-američki pokušaj da se bude na tragu Pantere, čini mi se (od njih sam iskreno najmanje očekivao, a na kraju je ispalo da su bili ok). Gde se dedoše dani kada sam pre Metallice mogao da gledam Gojiru, Machine Head, Ghost, Sword, Down, The Cult i Megadeth? Mada, treba ipak reći da se svi ovi današnji trude i svakako su u tome bolji nego ja, pa onda čemu to da ih blatim? Peace.
No dobro, bum-tras, muzika sa razglasa se utišava i kreće AC/DC i It’s a Long Way to the Top, što je znak da se treba pripremiti za gubljenje pameti. Na ekranima Clint Eastwood pali fitilj na topu, evo ga i obavezni Ennio Morricone, ceo stadion peva. Nema veze što je ovo sve samo ne prvi put, nema veze što se sve zna i može očekivati, ovo je velika stvar i svi joj tako pristupaju. Istrčavaju na binu, drugi put, poslednji put u vašem gradu, pa bar do idućeg koncertnog ciklusa, nadam se. I moram i da se javno pohvalim, ali sve ove godine iskustva nisu za bacanje: Pera mi je svedok, pogodio sam tri od četiri prve pesme. Creeping Death i Harvester of Sorrow su dve crvene u mastermajndu, bela je Ride the Lightning, pošto sam je očekivao kao treću. Došla je i ona, samo kao četvrta, a pre toga smo dobili u poslednje vreme malo zapostavljeni Hit the Lights. Da si me video kad se prvo Hetfield nacrtao kod mikrofona tačno ispred mene, a onda i sva trojica slobodnostojećih, tamo negde u poslednjoj četvrtini pesme. Jebote, koliko volim ovaj bend.
Drugi blok, Lars je sada desno od nas, a novi album opet sija. 72 Seasons, naslovna pesma. Jeste malo generalizovano, ali priča o tome koliko nas ta prva 72 godišnja doba uslovljavaju, usmeravaju, izobličuju i ukalupljuju. Posle toga imaš ceo život da se iz toga izvučeš, ili u najboljem slučaju iz toga najviše što možeš izvučeš, a u najgorem slučaju posle toga nemaš ceo život. Hetfield priča iz iskustva, detinjstvo mu je bilo sve samo ne kako treba. A vidi ga sad. Da li su sve greške i sva autodestrukcija tokom godina bile obavezna posledica toga što je imao, ili bolje nije imao u godinama kada je trebalo formirati ličnost, ili se za nečim ima žaliti? To je za njega i njegov tim psihoanalitičara da procene. U svakom slučaju, planeta je od njega dobila mnogo više nego što je mali on sa posterima u spavaćoj sobi i u najvećoj tajnosti priželjkivao. Sledi možda i najsnažniji trenutak albuma, If Darkness Had a Son. Meni nije svejedno kad je slušam, ne mogu ni da zamislim kako je njemu kad je peva. I da, dobili smo nešto specijalno. Pesmu koju do tada nisu svirali uživo. Inamorata je jedanaestominutni ep koji završava album i čiji je izbor prilična „šta nas briga, radimo ono što volimo“ izjava, kada je uvrstiš u setlistu. Najavljena u stilu: „Prvi nam je put, možda izgrešimo, ali u našem rečniku ne postoji reč greška, postoje samo jedinstveni trenuci u vremenu“, pesma prosto sama vozi, menja brzine i utrošak goriva, ali stići će tamo gde je naumila: da ispriča, ili barem nagovesti koje su konsekvence ljubavi, nedostatka iste, pogrešno usmerene ljubavi, ili kada ti je mizerija koju si izabrao uzvrati. Još ćemo se baviti teškim temama u nastavku, biće tu i No Leaf Clover i Moth Into Flame, još priča o tome šta bude kad se previše približiš ideji da znaš šta radiš i da kontrolišeš stvari. Da ne znam da je Lars taj koji piše setliste, primio bih se da je James baš odlučio da nam otvori dušu. Ali u svakom slučaju, hvala im obojici na borbenom duhu. Eno, u slotu za 14. pesmu dobili smo Fight Fire With Fire, ne da sam poblesavio kad sam shvatio šta ide, nego se nadam da me niko nije prepoznao.
Lopte za plažu se večeras puštaju sa Breadfan, što je super fora, kao, žurka, cover song, idemo! Zna se manje/više da će dve preostale pesme biti dve nezaobilazne, kad ih već do sada nismo čuli. One i Enter Sandman, obe sa celim paketom pirotehnike i svetla, konkretno Sandman sa Hetfieldom opet tačno ispred mene. Smeje se on dok nas gleda sve, smejem se i ja dok ga gledam takvog. Uz ovakve noći ti prvo nekako stidljivo, a posle sa sigurnošću na pamet padne kako one druge noći koje su sve samo ne lepe, i moraju da se dese, i ništa ti živo ne znače niti ti išta mogu.
Ne znam kolika im je miljaža preostala, ne znam koliko je još ostalo benzina u rezervoaru, ali ovo vredi doživeti iznova i iznova, i ja iskreno zavidim onima koji će imati šansu za to na preostalim datumima u Evropi i Severnoj Americi. Sigurno, bina je predimenzionirana za njihove sadašnje fizičke mogućnosti, i da, povremeno deluje da i njih malo izbaci kad sviraju na tolikoj udaljenosti jedni od drugih, ali koga briga, ogroman su bend i ne da još uvek uspevaju da sviraju fizički prilično zahtevnu muziku, nego melju sve pred sobom. I da, uvredljivo je smatrati ih nostalgia/legacy actom. Ovome se iskreno ne dive samo cinici među nama, to potpisujem.
I da, malo naknadne pameti. Od neke 2020. na ovamo, Metallica je svoje setove standardizovala i skratila sa 18 na 16 pesama. Koncert će još uvek trajati nekih dva – dva i deset, ali moglo se računati na 16 pesama. Posle Minhena setovi su skraćeni na 15 pesama. Da li je do dužine pesama koje biraju, mada je verovatno više do krštenice i kilometraže, ali treba ceniti to što imaš dok ga još imaš.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
