Uoči večerašnje promocije autobiografske knjige ‘Srce od zlata’ Azrinog originalnog basista Miše Hrnjaka, koja će se održati s u zagrebačkom Vintage Industrial Baru, s autorom razmijenismo nekoliko pitanja i odgovora.
Što vas je navelo da se latite autobiografskog pera?
Mišo Hrnjak: Počeo sam pisati knjigu pretprošlog ljeta. Unatrag pet ili šest godina, otkako sam se vratio na scenu, našao sam se s mnogo starih prijatelja i upoznao mnogo novih, iz mlađih generacija. Svi vrsni glazbenici, autori, rokeri. Putujući, ono, “on the road”, i u razgovorima i dobroj zajebanciji, pitali bi me kako je sve to bilo “onda, kad smo mi bili…”. Ja volim pričati priče i anegdote, pa su mi rekli da bih to trebao zapisati, napisati knjigu! Buba je ostala u uhu i ideja sazrijevala par godina dok se zaista nisam primio posla da zapišem mnogo toga. Žena i djeca bi otišli na plažu, a ja bih ostao kod kuće, na terasi, u hladovini, s psom i počeo kuckati sa dva prsta po svojoj staroj pisaćoj mašini…
Jeste li se za vrijeme pisanja konzultirali s kime od sudionika toga razdoblja?
Mišo Hrnjak: Savjeti su mi bili potrebni, jer knjige pisao nisam, pa sam preko prijatelja i prijateljica pošao za time.
Što ste naučili pišući svoju prvu knjigu?
Mišo Hrnjak: Naučio sam mnogo toga novoga. Mogao bih napisati još jednu knjigu.
Što je, po vašem mišljenju, najveći doprinos Azre ovdašnjoj rock-sceni?
Mišo Hrnjak: Doprinos Azre je velik, kod nas na Balkanu. Nema previše bendova ili autora koji su odradili toliko muzike… nemoj ovo vaditi van iz konteksta! Ima ih. Ali Azra je ostavila dubok pečat i ta činjenica stoji. Mnogi je vole, ima ih mnogo koji ne. To je prerogativ, na svakome da odluči sam. Mnogi vole i slušaju razne vrste muzike. Meni je drago kada čujem od mlađih generacija da su učili svirati skidajući Azrine pjesme ili moje bas linije.