Nikola Vranjković ‘Biološki minimum’ – priče o onome što je moglo da bude i danu koji nikad nije došao

Nikola Vranjković objavio je trostruki live album na kraju godine.

Nikola Vranjković ‘Biološki minimum’

Godinu dana od poslednjeg tradicionalnog prednovogodišnjeg koncerta u Kombank Dvorani (bivši Dom sindikata), Nikola Vranjković objavljuje živi zapis tog događaja “Biološki minimum” (Multimedia Music) i to na tri diska. Na albumu uz Nikolu sviraju Danilo Nikodinovski, Milan Vučković, Ivan Mihajlović, Ivan Zoranović, Vladan Božilović, Andrej Mladenović i Ivan Petrović. Omot albuma je akvarel Miroslava Majkića.

Osam muzičara, 27 pesama, tri čina i 198 minuta muzike. Skoro pa 30 godina nečijeg života. I sve te priče koje je Nikola napisao: te carverovske vinjete, metaforične i moćne, srećno-tužne i teške. Priče o onome što je moglo da bude, o onome što se neće desiti, kao i o danu koji nikad nije došao. Priče o prijateljima koji su otišli, o gradovima koji su propali, o prirodi koja nestaje. O ljudima koji su postali neljudi, o običnom čoveku koji se ne predaje, o moći muzike, sunca i vode i stvaranju novog sveta.

“Guše se ljudi zbijeni u krtogu i čekaju da sunce sine, da im snagu da da žive.”

Sve počinje od “U krtogu” i “Najduži je poslednji sat”, dva mahovinom prekrivena kamena s albuma “San koji srećan sanjaš sam” (1998). Ove gotovo renesansne muzičke teme samo nas lagano uvode u neki zagubljeni roman Dostojevskog i tako sve do momenta kada (na “Najduži je… “) započne gitarski solo. To je taj trenutak kada pucaju sve kočnice, kada se latiš vinjaka koji čuvaš za one situacije kada ništa drugo ne pomaže: “Ja ne mogu da pobegnem od tebe”… A da li mogu od sebe? U kom trenutku to bežanje od sebe postaje način života i preuzima sve ostalo: ljubav, porodicu, posao, strasti?

Ove pesme su psihoterapija, a bogu hvala, naslušao sam se mnogo istih. Istina, nisam postao bolji partner ili manje depresivan, niti manje čudan. Ali jesam opet zavoleo sebe, život i neke nove ljude. Ova muzikoterapija je baš drugačija od svih na koje obično odlazimo, neprestano tera preko ivice, testira gde ti je granica pucanja i taman kada pomisliš da je kraj, tek je počelo. Od “Fotelje” počinje verovatno najbolji niz pesama stvorenih na srpskom jeziku u poslednjih nekoliko decenija, a kada se čuje horsko “ooooooooooooo” shvatite da ste na magičnom mestu, na raskrsnici na kojoj je Robert Johnson sreo oca Keitha Richardsa i posle toga svetu poklonio rokenrol.

“Čarobni akord”, “Plovni put”, “Zadrži svoj dah” i “Sretenje” su pandan Kišlovskom u muzici, svaka pesma ima sopstvenu boju, agregatno stanje, emociju. “Zadrži svoj dah” puštam sebi više puta dnevno, u svakoj situaciji, a redovno dodajem i boje u svoje snove. Koji je čarobni akord za sreću potreban?

“Koliko puta sam krenuo iz početka i stigao do istog prokletog mesta.”

Drugi čin mi je možda najdraži deo “Biološkog minimuma”. Otvara ga “Protiv sebe”, još jedna pesma s albuma “San koji srećan sanjaš sam”, a potom sledi imaginarno putovanje i prelazak u sorrentinovsku teritoriju. “Dve reči” su potresne – kada Nikola preuzme pevanje od publike, postaje gotovo neilyoungovska himna, “Nedostupna polja” su pakao, “8 i 30” zvuče kao da džemuju Jethro Tull, George Harrison i Eddie Vedder, dok je “Majdan” čisto savršenstvo: to je taj trenutak tačno na pola koncerta u kojem se bend i publika stapaju u jedno biće, moćno, uigrano i neuništivo. “Majdan” je himna svih porodica koje i dalje pokušavaju da ostanu na okupu, posle toga moćna “Večernja zvona” krvare preko katarzičnih gitara, pre nego što sve stane za vreme “Tajnog života suterena” – trenutka u kojem se mirimo sa duhovima prošlosti i opraštamo od ljudi kojih više nema. Završna “Marburg” je bolno i glasno zvono za buđenje i najava epiloga.

“Miran sam al’ ne razumem otkud sav taj bes i neću to da znam.”

Treći čin “Minimuma” bih uporedio sa Markovićevim filmom “Majstori, majstori” – svako od aktera ima priliku da iskoči u prvi plan, ali sve zajedno je kolektivni trijumf skladnog orkestra koji je do maksimuma iskoristio genijalni scenario i još bolju režiju.

Saundgardenovski intro za “Andreja” (“Ako imaš s kim i gde”, 2004) i mantra “Ljudi se dele na glupe i zle, ljudi se trude da unište sve” počinju ovu najčudniju od svih celina albuma. Nastavljaju je mistični instrumental “Jerma” i “Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu” – koju sam uvek doživljavao kao neki Nikolin odgovor na “Je suis venu te dire” Sergea Gainsbourga. A onda više nema milosti: “Težak slučaj pakla” i “Bunar želja ne postoji” – pa ko preživi. Pritisak je zaista neizdrživ, oseća se pulsiranje vene u slepoočnici i bol u grudima. Oni hrabriji možda razmišljaju i da prekinu muziku na trenutak.

A onda publika počinje da peva “2000 i kusur godina” i sve odlazi kao košavom odneseno. Probajte da se ne naježite, da ne stiskate pesnice, da ne počnete mahnito da se krećete unaokolo. Smenjuju se stihovi koje naizmenično pevaju Nikola i publika, i tako to ide i ide, a zubi počinju da bole, mozak da ključa, srce da preskače. I nikad neće stići na vreme, zaista, to je baš velika istina. Ali, kao i u svakom dobrom romanu, smisao svega je u potrazi, u neodustajanju i neprihvatanju zadatih životnih pravila, normi ponašanja, ideologije u koju ne verujete i odnosa koji vas parališu.

Kao što su nekada ljudi odlazili u beli svet sa “Gorskim vijencem” u džepu, ovo je Biblija za sve koji su otišli odavde, i srećno mesto u kojem se osećate nesrećno na poznati način. Za nas koji smo ostali, ovo je poziv na bunt, podstrek da ne odustajemo od sebe i prijatelja, i da verujemo da će ljubav pobediti. Možda smo samo matori hipici, a možda će jednom zaista da bude izvučen naš broj.

“Bunar želja ne postoji” zvuči kao da pobesneli The Cult sviraju Black Sabbath, dok onaj bas kida i kida i uvodi nas u “Zvezdane staze”, klasično predvorje pakla i sveto trojstvo završnice Vranjkovićevih koncerata – “Moraćeš da naučiš da živiš sa tim”, SDSS i “Dan koji nikada nije došao”.

Često ove godine razmišljam o onoj sceni iz života Friedricha Nietzschea u Torinu, kada u pokušaju da spreči da čovek udari konja Nietzsche uplakan grli nesrećnu životinju i doživljava nervni slom i time praktično – za neke ljude – završava svoj filozofski život. Neki drugi ljudi misle da je tada njegov život tek počeo, onaj u kojem su ljudi, priroda i životinje u iskonskoj ravnoteži, a čovek ima obavezu da bude angažovan po svaku cenu. Svako nasilje mora da se spreči, svako gušenje slobode je nedopustivo i svako vreme ima pesnike kakve zaslužuje. Problem je samo u nama.

Ocjena: 10/10

(Multimedia Music, 2020.)

Zadnje od Recenzija

Idi na Vrh
X