Noć užasa u Ljubljani – prisjećanje na kobni koncert Motörheada

Motörhead je zadnji put u Ljubljani svirao prije 23 godine. 27. i 28. travnja 1989., održali su dva koncerta, a nakon posljednjeg je zbog incidenta otkazana tadašnja cijela europska turneja grupe. Na mjestu događaja tada je bila novinarka Jadranka Janković koja je pisala za list Ćao.

  • 4
    Shares
Reportaža Jadranke Janković u magazinu Ćao, svibanj 1989. godine

Svi oni rođeni u 70-ima koji su u vrijeme svoje mladosti bili inficirani rockom i posebice heavy metalom dobro znaju da je i Jadranka Janković kao potpuno predana novinarka sceni koju je pokušavala približiti tadašnjoj publici bila jedna od rijetkih osoba iz medija koja je imala gotovo kultni status kod svoje čitalačke publike, gotovo kao i bendovi koji su se tada slušali. A opet Jadranka je bila više od običnog novinara, ona je bila i dio tog rock cirkusa izvan naših tadašnjih granica, dakle među samim glazbenicima, stoga je i vjerojatno bila jedna od rijetkih koja je mogla biti svjedokom Lemmyjeve drame koja se te večeri dogodila u Ljubljani u sumrak Jugoslavije, u kojoj još nije bilo rata, ali je rastući huliganizam dovoljno govorio u prilog onome što se spremalo.

Jedna od žrtava tog huliganizma bio je i Lemmy Kilmister. Trebalo je proći 23 godine kako bi Motorhead opet zasvirao u glavnom gradu Slovenije. Koncert je zakazan za večeras. Mi vjerujemo da će sve proći u najboljem redu, a zahvaljujući ljubaznosti Jadranke Janković koja nam je za ovu priliku ustupila svoju reportažu, stariji će se prisjetiti, a mlađi saznati što se dogodilo te kobne večeri 28. travnja 1989. u Hali Tivoli. Donosimo originalni tekst u cjelosti.

Zoran Stajčić

Noć užasa u Ljubljani

Najdraži moji,

sedim već satima za pisaćom mašinom i uzalud pokušavam da napišem nešto što bi svaki “pravi” novinar napisao. Nikada nisam volela skandale i nikada nisam volela da pišem prikaze tih skandala, pogotovo ako se radilo o meni bliskim i dragim ljudima. Mislim, oduvek me je bolelo uvo šta drugi misle i šta će drugi reći, ali sad mi je pomalo mučno da slušam sve te “fine” ljude koji tvrde da smo mi heavy metalci – idioti i divljaci. Još mučnija mi je činjenica da sam ja bila ta koja je zvala strane bendove u Jugu i tvrdila da nije publika kriva što promoter nema para, a sad je neko iz te publike isekao Lemmyjevu ruku žiletom i odgodio Motörheadovu evropsku turneju za tri meseca. Da, da, dobro ste pročitali – žiletom… I zato vas molim da mi dok čitate naredne redove, oprostite ako sam previše lična, cinična i melanholična. Lemmy mi je oduvek bio drugi ćale – nabavljao ulaznice za koncerte, upoznavao me sa slavnim bendovima, pozajmljivao mi lovu… Žao mi je što se sve to desilo baš njemu i baš u mojoj zemlji. Matori je bukvalno prolio krv za rock’n’roll… Jebi ga…

A dan je tako lepo počeo…

…I taj dan se zvao sreda, 26. april 1989. godine. Tanja (Urošević, op. a.)  i ja se jedva probudismo za avion u šest ujutro, koji je, naravno, poleteo tek u deset sati, jer se pilot nije pojavio. Lemmy, Phil, Würzel i Philthy i ostala Motörheadova svita spavala je blaženim snom pravednika dok se tour-bus polako primicao italijansko/jugoslovenskoj granici. Tanja je razbila flašu loze, ja sam napunila walkman čajem, a zajedno smo se smrzle i pokisle. Lemmy, Phil, Würzel i Philthy su pokazali pasoše i ušli u lijepu, našu domovinu. Sreli smo se na recepciji hotela…

“Dobro jutro Jugoslavijo!” povikao je Lemmy i naručio lozu. “Zadnji put smo ovde bili 1984. godine, zar ne? Mislim, oduvek sam volio Jugoslaviju zato što smo se dobro provodili i zato što je publika na kocertima bila ne-ve-ro-vatna! Doduše do sada smo bili samo u Beogradu i Zagrebu i ovo mi je prvi put u Ljubljani, ali verujem da ćemo se sjajno provesti!” Zašto samo Ljubljana?

“Pitajte našeg menadžera i vašeg promotera – i ja bih volio da se prošetam Kalemegdanom i “zaglavim” u zagrebačkim noćnim klubovima! Hoće li ljudi iz ostalih krajeva Juge doći u Sloveniju? Hoće?! E baš mi je drago!”

Phil, Würzel i Philthy se odvukoše u sobe na spavanje, a njegovo veličanstvo Killmister krenuo je u šetnju Ljubljanom i delio autograme oduševljenim fanovima. Pogled mi se zaustavio na Motörheadovoj ekipi roudija i tehničara i imala sam šta da vidim: za Philthyjeve bubnjeve brine se niko drugi do Johnny Allen, legendarni stage manager grupa kao što su Uriah Heep, Deep Purple, Guns N’ Roses i Slayer. “Zar nisi na turneji s Gunsima?” pitam. “Nisam, jer Slash i W. Axl Rose pišu stvari za novi album” odgovara Johnny. “A Slayer?” “Slayer se odmara na Floridi…” “A ti je možeš da sediš kod kuće, pa si se pridružio Motrörheadu?” “Baš tako, draga moja!”

Motörheadov tour menadžer je nitko drugi nego Pette Wiliams, brat i menadžer Terryja Willimsa, bubnjara grupe Dire Straits. Šta on radi s Motörheadom? “Straitsi pripremaju novi album, pa…” Shvatam! Tko bi sedeo kod kuće, kad može da putuje svetom i da se zeza?! Tom logikom razmišljaju i vozač John (omiljeni šofer grupe The Mission) gitarski roudi Steve (zadužen za gitare grupa Girlschool i Belle Stars), tehničar svjetla Papi (Coverdaleov dežurni svitac) i Mike, Obz, Alan, Andy, George, Skipy i sam Bog zna ‘ko još… Svi su oni puni sjajnih priča o velikim i malim bendovima, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom. I svi oni se slažu u jednoj stvari – da je Motörhead jedan od najblojih, najuvježbanijih i najiskrenijih bendova na svetu. “Mislim da je naše ponašanje prema njima uslovilo ovakvo mišljenje roudija” objašnjava Lemmy. “Ni ja, ni Motörhead nikada nismo bili kopilad koja tretira svoje roudije kao nižu vrstu. Šta ja jedem – jedu i oni; gdje ja spavam – spavaju i oni; kad sam ja ekstra plaćen – plaćeni su i oni… Vjerujem u teoriju “velike sretne familije” iz prostog razloga što ne bi mogao da dam bas u ruke čoveku kojem ne verujem i kojeg ne poštujem… E da, jel’ znaš da mi je stari bas umro? Onaj sa “Born to Lose…” natpisom, šesnaest godina me je verno služio, a onda mu se vrat totalno iskrivio i nisam više mogao da sviram na njemu. Ovaj novi je dosta dobar, iako je također stari tip “Rickenbecker” basa… “Washburn” i  “Charvell”?! Nek’ ih svira ko hoće – ja na njima ne bih ni vežbao.”

Ostatak večeri proveli smo u ogovaranju muzičara, degustiranju lokalnih pića, gledanju filmova u tour-busu i duhovnoj pripremi za sutrašnji koncert. I taj dan se brzo završio… Dalje>>

  • 4
    Shares

Zadnje od Reportaža

Idi na Vrh