Generacije prethodno najčešće kolektivno obeležavane kao apatične i apolitične sada vode najznačajniji talas nezadovoljstva životom u Srbiji u poslednjih 12 godina.
Aleksandar Vučić je u trinaestoj godini vladavine Srbijom. Prethodno istaknuti nacionalista i perjanica Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, 2008. godine zajedno sa Tomislavom Nikolićem okreće leđa svom mentoru i osniva Srpsku naprednu stranku (SNS). Uz novi list menja se i retorika: svi tragovi izrazitog anti-EU i rusofilskog Vučića naprasno nestaju, a ovaj novi sebe prikazuje kao umerenog, te svoju poziciju tada gradi na ideji da je Srbiji mesto u Evropi i da je na putu ka EU. Ipak, osobenost srpske političke scene je ta da izrečena misao sve trpi, te da reperkusije za izrečeno pa kasnije porečeno ne postoje, uočićemo kasnije, kada je Vučić svoje stavove menjao po dnevnopolitičkoj potrebi.
Sredinom 2012. godine, na talasu neartikulisanog ali prisutnog nezadovoljstva reformama i tranzicijom, te usled otvorene kampanje dojučerašnjih pristalica mahom iz redova intelektualaca okupljenih oko platforme „beli listići“ (kojim se glasači pozivaju da izađu na izbore, ali demonstrativno pokažu da ga ne podržavaju više), Boris Tadić i Demokratska stranka gube predsedničke izbore od Tomislava Nikolića. SNS po prvi put odnosi bitnu izbornu pobedu. Pobeda Nikolića takođe usmerava dojučerašnje koalicione partnere demokrata da se okrenu ka SNS i sa njima formiraju novu vladu, kao rezultat parlamentarnih izbora koji su održani u isto vreme.
Kontrola rada medija, kontrola rada parlementa, vojske, policije, apsolutno ne postoji. Tužilaštvo se neće baviti istragama koje vode ka vladajućoj stranci, ili su posledice delanja iste. Sudovi donose presude koje oslikavaju krajnje selektivnu pravdu.
Dvanaest godina koliko naprednjaci vladaju zemljom najduži je period bez promene vlasti u skorijoj istoriji Srbije. U tih dvanaest godina Srbiju su potresale afere, tragedije i katastrofe, ali je Vučić bio pobednik svih izbora na kojima je učestvovao. A trudio se da učestvuje. Osnovna doktrina vladavine Aleksandra Vučića je da je on sve. Sve što se desi njegova je zasluga, njega i njegovog napornog rada (čovek nema dan radnog staža van politike). Izborne liste njegove stranke nose njegovo ime i pre imena stranke, bez obzira o kakvom se izbornom nivou radi, te da li uopšte sam Vučić na tim izborima ima pravo da učestvuje. Verovatno je neupućenima teško da poveruju do kojih granica se izgradio kult ličnosti jednog prilično traljavog političara na kraju 2024. godine, tu, na samo sat i po drumom od Bajakova. Ali ništa se nije slučajno desilo, na ovome se dugo radilo.
Partijsko zapošljavanje cveta na svim nivoima. I naravno, nije partijsko zapošljavanje nešto što je SNS uveo u Srbiju, ali je svakako podigao na teško zamisliv nivo.
Prva poluga koja Vučića održava na vlasti je uspelo višegodišnje obesmišljavanje politike. Većinski stav u Srba je da su „svi oni isti“ i da je ulazak u bavljenje politikom za nijansu manje atraktivan od ulaska u blato prosečnog svinjca. Individue koje ordiniraju na srpskoj političkoj sceni bez problema bi inspirisale Davida Lyncha da ekspresno pripremi novu sezonu „Twin Peaksa“, dok bi se tim materijalom ništa manje okoristili Fellini, Almodóvar, ili Harmony Korine. Lokalna politika stravično trpi: sve se događa po diktatu iz centrale stranke i koalicije u opštinskim skupštinama, u ogromnoj većini slučajeva formiraju se tako da kopiraju one sastavljene na nacionalnom nivou, dok se živi u sistemu koji prosečnog stanovnika manjeg mesta u Srbiji odvraća od ideje da je najpozvaniji da se bavi lokalnim razvojem, neki lokalni grassroots-bazirani pokret, već je jedini siguran put napredovanja učlanjenje u SNS.
Partijsko zapošljavanje cveta na svim nivoima. I naravno, nije partijsko zapošljavanje nešto što je SNS uveo u Srbiju, ali je svakako podigao na teško zamisliv nivo. SNS je stranka sa daleko najmasovnijim članstvom u Srbiji, ali je do tog statusa došla odustajanjem od bilo kakve probirljivosti (što je i razumljivo, uzimajući u obzir da je stvorena u već izgrađenom političkom spektru gde je trebalo brzo i snažno privući nezadovoljne svih profila i predubeđenja). Stoga je meritokratija bila planski zaobiđena, a kao osnovna vrednost postavljena je lojalnost i kapacitet za ulizivanje vođi. Izlivi podrške kako mlađih i nižerangiranih, tako i danas istaknutijih članova stranke i gubitak svake ljudskosti i integriteta tih podanika verovatno bi i mnogim autokratama i diktatorima starog kova bio degutantan. U svakom slučaju, kada je na istaknuta mesta u novoj vlasti trebalo postaviti kadrove, Vučić je bio vođen isključivo lojalnošću istih, nikako realnim sposobnostima. Mnogi dojučerašnji vozači, telohranitelji, keramičari, vlasnici pečenjara i slični, istaknuti po tome što su bili među prvim finansijerima stranke, dosta su brzo postali ministri, komandujući u bezbednosnim strukturama, ambasadori, ili direktori u državnim preduzećima. I pre bilo koje dužnosti, osnovni zadatak im je da veličaju Vučića i održavaju njegov imidž svemogućeg i sveznajućeg.
Treća ključna poluga za očuvanje ovakvog nakaradnog sistema je obesmišljavanje institucija. Brojna u teoriji nezavisna tela sve su samo ne to. Kontrola rada medija, kontrola rada parlementa, vojske, policije, apsolutno ne postoji. Tužilaštvo se neće baviti istragama koje vode ka vladajućoj stranci, ili su posledice delanja iste. Sudovi donose presude koje oslikavaju krajnje selektivnu pravdu. Afere koje prouzrokuju predstavnici vladajuće stranke dođu i prođu bez ikakvih posledica, a državni i stranci bliski mediji to ili neće ispratiti, ili će raditi sa otvoreno navijačkim stavom. Ali pravi problem je ovo: velika većina ljudi u Srbiji je apsolutno naviknuta na sve to. Prosečan Srbin od sistema ništa više ne očekuje. Ali kad zagusti, zna kome da se obrati i gde da se učlani, ako to već nije uradio. SNS, a za njom i Srbija i njene institucije posluju kao firma (i to prilično neuspešna, da budemo blagi u oceni).
Vučić takođe svoju vladavinu bazira na iznuđivanju permanentnog osećaja krize kod prosečnog gledaoca centralnih TV vesti na nekom od podobnih kanala sa nacionalnom frekvencijom. Neprijatelji su stalno tu i stalno žele Vučićevu glavu. Strane službe vršljaju po Srbiji (fun fact: glavni spoljnopolitički partneri Vučićeve Srbije su visoki predstavnici EU zemalja, često baš onih koje će on označiti kao izvore zavera protiv njega, doduše samo za unutrašnju upotrebu). Svuda samo problemi, svi samo žele zlo Srbiji jer smo mali i ponosni i smetamo im da ostvare svoje podle ciljeve, ali sva sreća tu je on da nas spašava. I u političkom životu ključna osovina je održavanje stalne krize: iako uživa apsolutnu većinu u parlamentu već više izbornih ciklusa, prevremeni izbori se raspisuju redovno: permanentna atmosfera predizborne kampanje je ono što mu produžava život. U stvarnosti, posledice vladavine Vučićeve Srpske napredne stranke su katastrofalne. Stopa smrtnosti za vreme COVID19 pandemije, korupcija, zagađenost životne sredine i katastrofalan kvalitet vazduha, stalna poskupljenja u svim sektorima, siromaštvo, opadanje kvaliteta života, izlivi ksenofobije, homofobije i brojni drugi vidovi ispoljavanja retrogradnosti – to je srpska svakodnevica. Pa iako deluje krajnje logično da će narod kome toliko loše ide ustati i svrgnuti takvu vlast, to se ne događa: utemeljen je sistem gde previše njih veruje da je i za to malo što imaju zaslužan samo jedan čovek. A nekolicina onih koji su stekli puno i previše, zahvaljujući bliskosti sa njegovim režimom radiće sve što mogu da te svoje privilegije održe.
Opozicija je beznadežno razjedinjena i nije u stanju da biračkom telu koje je u takvo kakvo jeste, pruži utisak da mogu doneti potrebne promene. Ulica je (možda) nešto drugo. Protesti protiv režima bivaju održavani povremeno do često, ali je do sada Vučić nalazio način da ih preživi, bilo nasiljem (julski protesti iz 2020. posle prvog talasa pandemije bili su zaustavljeni reakcijom policije na nasilje kojem su pribegavali infiltrirani članovi beogradskih navijačkih grupa, instruirani od strane državnih bezbednosnih struktura), bilo sposobnošću da ih jednostavno nadživi (dozvoljavajući okupljanja i protestne šetnje desetina hiljada u Beogradu, ali ultimativno ih umarajući i okrećući pažnju javnosti drugim pitanjima, aferama i tragedijama, realnim ili fabrikovanim; protesti „Srbija protiv nasilja“ koji su se održavali posle masovnih ubistava u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ 3. maja 2023. i u selima Dubona i Malo Orašje 4. maja 2023. završeni su protokom vremena i objavom sledećeg seta izbora).
Niko u ovom trenutku ne može da prognozira koji su krajnji dometi talasa protesta u Srbiji.
U petak, 1. novembra 2024. godine u 11:52 u Novom Sadu masivna betonska nadstrešnica nedavno rekonstruisane železničke stanice pada i usmrćuje 15 ljudi. Ista železnička stanica je u proteklom periodu prošla kroz dve ceremonije svečanog otvaranja za potrebe predizbornih ili srodnih kampanja. Prva reakcija medija bliskih Vučiću bilo je da se negira da je nadstrešnica bila deo rekonstrukcije i da se navede da se radi o staroj zgradi i konstrukciji. Vrlo brzo je dokazano upravo suprotno – da je predmetni deo objekta svakako bio deo izvedenih radova i da je očigledno da je jedna ili više karika u lancu građevinskih radova direktno odgovorna za smrt 15 ljudi. U Novom Sadu, a potom i u Beogradu održavaju se protesti i poziva se na odgovornost i kažnjavanje svih odgovornih za tragediju koja je svakako mogla biti sprečena. Traži se objavljivanje sve tehničke dokumentacije i ugovora kojim se identifikuju fizička i pravna lica angažovana u projektovanju, izvođenju i nadzoru nad spornim radovima. Traži se reakcija tužilaštva, brza i oštra, kao dokaz da Vučić, pardon, država neće još jednom zaštititi samu sebe od svog naroda. Umesto toga, dolazi do prvih hapšenja, zatvaranja i ekspresnih presuda demonstrantima. Sve do čega se izveštavanjem ne-državnih medija dolazi ukazuje na tešku korupciju i nemar, posledicu dve ustaljene prakse: pranje novca kroz angažovanje podobnih i režimu bliskih firmi za infrastrukturne i građevinske radove, te prilike da se raznorazni radovi iskoriste za javne događaje u predizbornim kampanjama.
U proteste u narednim novembarskim nedeljama ulaze i studenti, najpre u Novom Sadu i Beogradu, tako što simbolično blokiraju saobraćaj ispred svojih fakulteta od 11:52 i u trajanju od 15 minuta. Kao odgovor, Vučić šalje nasilnike među kojima javnost prepoznaje opštinske i gradske funkcionere. U više incidenata studenti bivaju fizički napadani, posle čega njihovi protesti postaju sve masovniji i odlučniji. Vučić zatim objavljuje kako im je sve zahteve ispunio (što ne samo da apsolutno nije slučaj, već to i ne može biti, jer po ustavu i brojnim zakonima na odluke, tobože ustupke, a zapravo mešanje u ingerencije drugih institucija, istih onih koje je urušio i obesmislio, nema ni pravo). Studentima se u protestima pridružuju i srednjoškolci, takođe simboličnim kratkotrajnim blokadama saobraćaja u blizini svojih škola. Generacije prethodno najčešće kolektivno obeležavane kao apatične i apolitične sada vode najznačajniji talas nezadovoljstva životom u Srbiji u poslednjih 12 godina. Posle masovnog protesta održanog u nedelju 22. decembra 2024, kada je po svemu sudeći na beogradskom Trgu Slavija i njenoj okolini bilo prisutno preko 100,000 ljudi, više niko ne može da se pravi da se ništa ne događa. Vučić svojim medijskim istupima pokušava da i ove proteste obesmisli, ali protiv sebe ima protivnika sa kojim deluje da ne zna šta će. Protivnika potpuno imunog na Vučićev go-to metod odbrane pozivanjem na pljačke i afere „prethodne vlasti“ i samim tim krivicu za sve što ne valja u Srbiji: po prvi put protiv sebe ima ljude koji praktično ne znaju za život u kom je na vlasti bilo ko drugi do Vučić. I to mora da ga plaši.
Niko u ovom trenutku ne može da prognozira koji su krajnji dometi talasa protesta u Srbiji. U štrajku su i poljoprivrednici. U štrajku su i prosvetni radnici, i pored krajnje očajničkog pokušaja Ministarstva prosvete da prvo polugodište u školama u centralnoj Srbiji skrati za nedelju dana i tako sakrije štrajk (brojne škole su tokom današnjeg dana odlučile da odbiju iznenadnim dekretom u prošli petak donetu spornu odluku, koja je trebalo da važi već od danas; nastaviće nastavu, ali uz skraćene časove, zbog štrajka). Po prvi put u više od 12 godina na vlasti, Vučićeva vladavina se suočava sa problemima preko kojih ne može samo da se prelepi flaster. A negde usput sve se češće pominje i generalni štrajk. Korisno je setiti se još nečega. U opštem nepoštovanju ili nepoverenju u institucije, ulični protesti u Srbiji imaju relativno dugu tradiciju. Treba se setiti šta je za početak višestranačja u Srbiji značio 9. mart 1990. godine i dva izgubljena života na ulicama Beograda. Nije loše setiti se i višemesečnih studentskih i opozicionih protesta na jesen i zimu 1996/1997, nastalih pošto Milošević nije želeo da prizna poraz svoje stranke na lokalnim izborima. Konačno, kraj Miloševićeve vladavine došao je revolucijom 5. oktobra 2000. nastalom zbog činjenice da je odbijao da prizna izborni poraz. Možda, samo možda će se nešto dobro po Srbiju desiti i ovog puta. U naivnoj nadi da je to poslednji put da će se do bolje budućnosti doći na ulici.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
