Studenti redari na Slaviji skidaju žute prsluke. Preko svih glasila objavljuju da je skidanje prsluka znak da je studentski protest završen pre vremena, te da oni više ne odgovaraju za događaje na ulici. Zgledamo se ipak, šta sad to sve znači? Jel’ počinje pičvajz?
– Prošetaj psa.
– Spakuj u ranac dovoljno vode, može i nešto slatko; hirurške maske; maramice; kako beše, fiziološki rastvor pomaže kod ispiranja očiju od suzavca? Samo je bitno ne trljati oči, koliko se sećam.
– Odvedi sa suprugom sedmogodišnjeg sina kod njene mame na čuvanje; daj joj rezervne ključeve od stana, da može da dođe po psa, ukoliko ti i supruga budete sprečeni.
– Pošalji prijatelju šaljivu poruku da statistički postoje gotovo jednake šanse da sledeće nedelje budeš mrtav, u zatvoru, ili u Nemačkoj na koncertu za koji imaš kartu.
– Idi u grad na protest.
Četiri i po meseca posle tragedije u kojoj je u Novom Sadu usled urušavanja nadstrešnice renovirane železničke stanice poginulo 15 ljudi, ujedno i četiri i po meseca po započinjanju svakodnevnih protesta koji se održavaju širom Srbije i u kojima se zahteva odgovornost (lična i institucionalna), u Beogradu je u subotu 15. marta održan najveći protesni skup u istoriji ovog grada. Po podacima Ministarstva unutrašnjih poslova (jasno, uvek sklonom friziranju informacija kako bi odgovarale režimskom narativu), skupu je prisustvovalo 107.000 ljudi. Nezavisne procene navode da je na ulicama bilo između 270.000 i 325.000 ljudi. To je baš mnogo ljudi.
Mikro nervni slomovi na dnevnoj bazi, dizanje agresivnosti kad pročitam neku vest, pa napad suza kad pogledam neki video, pa onda brisanje suza, kao, ništa se nije desilo. Nisam siguran da znam koliko dugo psiha može izdržati takve nagle promene pravca.
To je mnogo ljudi kada se uzme u obzir da su još dan ranije sistematski otkazivani autobuski polasci ka Beogradu iz drugih gradova u Srbiji, da je unutrašnji železnički saobraćaj u celoj zemlji trajno prekinut u petak ujutru zbog navodne pretnje terorističkim napadom, da su prigradske linije javnog saobraćaja u Beogradu takođe prekinute na dan protesta, da su privatne kompanije koje opslužuju oko 100 linija javnog saobraćaja u gradu (a koje su taj posao dobile zahvaljujući bliskosti sa vladajućom strankom Aleksandra Vučića) u subotu ujutru samo odlučile da ne rade, a da su vozači GSP Beograd na preostalim linijama prevoza dobili nalog od policije da u 11:00 časova hitno vrate vozila u garaže i praktično zaustave sav preostali javni prevoz na celoj teritoriji grada). Belorusijo, ti li si?
Nestrpljivi među onima od nas koji učestvuju u protestima žele da konačno vide kraj vladavine Aleksandra Vučića. Postoji sigurno mnogo stvari o kojima se ne bismo slagali, tipa ko sledeći treba da dođe, zašto ovi a ne oni, Evropa, Rusija, Amerika, Kuba ili Burundi, Zvezda ili Partizan, levo ili desno, država blagostanja ili tržište koje se samo reguliše, ali Vučić mora da ide. Sasvim slučajno, taj zahtev nije jedan od četiri ključna zahteva koje su studenti koji vode ovu višemesečnu borbu postavili. Ono što oni traže je da institucije ove zemlje rade ono zbog čega su osnovane. Ništa više od toga. Ujedno, u uspostavljenoj konstelaciji Vučićeve Srbije ne postoji veći i kompleksniji zahtev koji se ispred tih institucija i celog sistema može postaviti. Kako mislite: „da služimo narodu“?
Studenti su odlično organizovani. Sve ono što srpska opozicija već godinama nije bila u stanju da uspostavi i održi (gde ostaje otvoreno pitanje ko je istinska opozicija, a ko su Vučiću „korisni idioti“, studenti univerziteta postigli su u izuzetno kratkom roku i praktično od nule. Protesti koje vode su apsolutno nenasilni (ako se izuzmu pokušaji napada na njih od strane pojedinih Vučićevih simpatizera).
Istovremeno, protesti koje vode su bukvalno digli Srbiju iz sna i na noge. Pre mesec i po dana marširali su od Beograda do Novog Sada, pre mesec dana marširali su na Kragujevac, pre 15 dana kolone studenata iz svih krajeva Srbije hodale su ka Nišu, išli su i budili zemlju. Scene njihovih dočeka na krajnjim destinacijama, ali i usputne minijature u kojima ih ljudi bodre, grle, dele im hranu i plaču sa njima više puta su bile malo previše i za nekog ko sebe smatra malo do umereno ciničnim. To je, ispostaviće se, i bila njihova strategija: ovo nije 110 sa preponama, ovo čak nije ni maraton; ovo će trajati, ali mora da traje ako hoćemo da se uradi kako treba. Da bi se stiglo do odredišta, moramo tamo svi zajedno da stignemo. Moramo da probudimo svest u ljudima da od njih zavisi. Da ne moraju da ćute i rade kako im se kaže, u strahu od bilo čega ili koga. Da je nas puno više od njih. Ako se se svako od nas ponaša razumno i odgovorno, takvo će nam biti društvo, na kraju i institucije. Ili, da parafraziram misao od pre više godina jednog istaknutog jedriličara i kantautora iz Kumbora kod Herceg Novog: „Ako svako pazi gde baca đubre i ne pljuje na ulici, može i moja baba da bude predsednik, ništa nam neće faliti.“ S te strane, nikakvo nasilje i nasilna promena vlasti neće Srbiju dugoročno poboljšati. Tja, nekad je baš teško svariti neku tešku ali istinitu misao.
Ovo je Srbija koje je konačno zagledana u sebe i svoje stvarne probleme.
Studenti iz svih ostalih krajeva Srbije su u Beograd počeli da pristižu veče pred veliki skup. Na Terazijama im je bio priređen doček. Opet, neverovatni izlivi emocija, osmesi, suze, zagrljaji. Dijana Hrka, majka koja je izgubila sina 1. novembra prošle godine u Novom Sadu im prilazi i govori im šta joj to sve znači. Kaže i da je razgovarala sa policijom i molila ih da sutradan budu uz svoj narod i ne tuku studente. Studenti će prespavati mahom po beogradskim fakultetima i srednjim školama.
Postoji razlog zbog kog gospođa Hrka i mnogi drugi strahuju da će u subotu doći do nasilja velikih razmera u Beogradu. Na najavu velikog studentskog protesta, Vučić je organizovao kontra skup navodnih studenata koji žele da se blokade prekinu i omogući im se da se vrate na nastavu. Jedini problem je što je takvih studenata vrlo malo, a što su u njihov kamp koji je (baš neverovatnom slučajnošću) postavljen u parku prekoputa Skupštine, ujedno mesta na kom je bilo najavljeno da će se održati protest 15. marta, dan ili dva pre događaja počeli da pristižu ljudi koji su sve samo ne studenti, bilo da za određeni honorar pristaju da glume podršku Vučićevim studentima (o čemu postoji više medijskih izveštaja), bilo da se radi o prepoznatljivim huliganima i batinašima koje Vučićev režim često koristi za potrebe nasilja.
Probamo jednom ulicom, pa drugom, ne vredi. Probamo nazad, da budemo blizu Slavije, ni to ne prolazi. Ulice su preplavljene ljudima. Ne umem da opišem kolika je gužva, oko i mozak jednog Beograđanina ne može da shvati kolika je masa u pitanju.
Iako postoje indicije da podrška eventualnim represivnim merama protiv studenata u protestu praktično ne postoji u redovima uniformisanih pripadnika policije, oni bi svakako bili primorani da reaguju u slučaju napada na sebe. Upravo takav scenario se desio na protestima održanim u leto 2020., kada je Vučić najavio povratak policijskom času i lockdownu posle kratkog perioda otvaranja za potrebe održavanja izbora: masa koja se okupila ispred skupštine je bila nezadovoljna ali mirna, dok se nisu pojavile grupe ljudi koje su prilično koordinisano napale policiju, koja je zatim uzvratila punim intenzitetom. Ako to nije dovoljan razlog za brigu, u park su u podršku kontra-studentima stigli i penzionisani pripadnici bivše Jedinice za specijalne operacije, osnovane u Miloševićevo vreme brakom između države i Arkanove paravojske, sa iskustvom učešća u ratovima u Hrvatskoj i Bosni, a rasfomiranoj zbog učešća njenih članova u ubistvu premijera Đinđića 2003. godine. Mašta nikad ne stvori veću ironiju od one koju realnost donese, ako se uzme u obzir da je glavni slogan protesta „Ruke su vam krvave“.
U subotu od ranog jutra u kolonama u Beograd pristižu demonstranti iz bukvalno svih krajeva zemlje. Dosta je kreativnosti i solidarnosti bilo potrebno da se u opisanim uslovima stigne u grad. Ima tu puno priča o tome ko je kome i kako pomogao i možda je baš to najbolji indikator potencijala ovih protesta da izazovu trajne pozitivne promene. Plan je da u samom gradu kolone krenu u 13:00 sati iz više pravaca da bi se do 16:00 sati okupile ispred Skupštine. Studenti objavljuju da će jedna binu biti podignuta tu, dok je druga (glavna) postavljena na Slaviji (oko kilometar dalje), i odakle će se obratiti okupljenima. Policija je postavljena po obodu parka, da spreči kontakt između dve grupe u protestu i „protestu“. Studentima čiji su redari u žutim prslucima do sada već postali neverovatno efikasno i gotovo profesionalno obezbeđenje protesta, u pomoć dolaze dve grupe koje bi u normalnim okolnostima bile nespojive sa ovakvom situacijom: bajkeri i vojni veterani 63. padobranske brigade. I jedni i drugi naglašavaju da su tu da brane mladost Srbije.
Prva svedočenja pominju nekakav zvuk, neki talas koji je bukvalno prozujao kroz Kralja Milana ka Slaviji i bukvalno oborio veliku količinu ljudi na pod. Neko priča o utisku da na njega velikom brzinom nailazi kamion, svi su prestravljeni ali potpuno zbunjeni. Pojavljuju se prvi snimci, deluje jezivo.
Kako se ja osećam dok se sa suprugom penjem iz Dorćola u grad? Dan ranije sam se osećao tupo i prazno, jer mi se činilo da nam se pod jedan smeši nasilje i tučnjava isprovocirani od strane Vučićevih batinaša (a za koji novac je isplativo biti spreman to raditi drugim ljudskim bićima, svojim sunarodnicima, stvarno ne umem da kažem) i da pod dva ništa ne možemo da promenimo. Onda sam sinoć gledao scene dočeka studenata, jutros video koliko ljudi stiže u grad, pa se nekako ohrabrio: toliko pozitivne energije ne može biti poraženo. Pa opet, koja su mi očekivanja? S jedne strane, samo da sve prođe mirno.
Vučić bi nasilje dobro naplatio, eto prilike da se uvede vanredno stanje i obavi još nešto što mu je makar malo otežano u svakodnevnim, čuj mene normalnim okolnostima. S druge strane, teško svima ako se iz tako pažljivo pripremanog događaja ništa konkretno ne izrodi: gde ćeš dalje? I svaki, ama baš svaki dan mi je takav. Red defetističkih misli, red umereno opreznih očekivanja, red brige o stvarima za koje sam uveren da ne mogu da promenim, pa red nerviranja zbog toga što sam sebi dozvolio da mislim da nešto što i jeste do mene ne mogu da promenim. Mikro nervni slomovi na dnevnoj bazi, dizanje agresivnosti kad pročitam neku vest, pa napad suza kad pogledam neki video, pa onda brisanje suza, kao, ništa se nije desilo. Nisam siguran da znam koliko dugo psiha može izdržati takve nagle promene pravca.
Kad pokušam da neku pouku izvučem iz ranijih iskustava, shvatim da iako živim u Srbiji već evo uskoro 45 godina, ništa slično nisam prolazio. Sigurno, bilo je protesta, imali smo i revoluciju, ali okolnosti su bile bitno drugačije. Kada su protekla dva puta ulični protesti doveli do promena (zima i proleće 1996./1997. u vezi sa porazom na lokalnim izborima koji Milošević nije hteo da prizna, te revolucija 5. oktobra 2000.), oba puta se radilo o naporima da se izborna pobeda odbrani i volja naroda poštuje. Rezultat tih procesa morao je biti binaran.
Ovog puta ne radi se o izborima. Vučićev premijer je već podneo ostavku (doduše samo u medijima, pošto ratifikovanje njegove odluke još uvek nije stiglo na red u parlamentu), a Vučić lično izbegava da objavi šta će biti sledeće, nova Vlada zasnovana na istoj parlamentarnoj većini (koja bi bila krajnje nelogična, kada se uzme u obzir da je ostavka premijera bila iznuđena tragedijom koja se ne bi desila da nije bilo rasprostranjene korupcije u kojoj je vlast, a ne tek jedan od njenih nosilaca direktno učestvovala), ili izbori (u uslovima koje on apsolutno kontroliše i na čije nepravilnosti opozicija uporno upozorava, ali ne može da ih odstrani).
Uspeh studentskih protesta ne može se jasno kvantifikovati, oni traže da institucije rade svoj posao i da se odgovorni kazne. Opozicija od koje se studenti redovno distanciraju traži formiranje prelazne vlade koja bi bila oročena i čiji bi jedini zadatak bio priprema uslova za fer izbore. Vučić je više puta ponovio da prelazne vlade neće biti dok je on živ. Ne bi ni Milošević svojevremeno popustio opoziciji i narodnoj većini, ali na strani opozicije tada je bio i bitni spoljni faktor. Podrška njegovom rušenju, i politička i finansijska došla je sa zapada. Ko će da plati i zašto novu revoluciju u Srbiji? Nismo bitni. U zapadnim agencijskim vestima protesti u Srbiji – koliko god mnogoljudni i emotivni – su fusnota. U svetu u kojem se događaju mnogo veća sranja nego ovo naše, gde Evropa nije sigurna da zna kako da nadomesti katastrofalno skretanje s kursa Trampove spoljne politike, izgleda da ćemo morati sami da se vadimo. Što možda, samo možda i nije toliko loša stvar. Jer ovi protesti, ova Srbija, posle puno vremena ovo nije Srbija koja viče nešto u vezi sa Kosovom, Hrvatskom, Rusijom, Amerikom ili bilo čime na šta imamo uticaj koliko i hrčak koji isprazni gasove iz svojih creva ima uticaja na brzinu revolucije planete oko sunca. Ovo je Srbija koje je konačno zagledana u sebe i svoje stvarne probleme.
Studenti koji ovako staloženo i uporno vode proteste praktično ne pamte vreme u kojem Vučić nije vladao Srbijom. O nekom Miloševiću su nešto čuli. Verovatno im je neko pričao da je nekad postojala neka Jugoslavija. Jeste, bili su tu neki ratovi i ima razloga zašto ćeš nekog naljutiti kad pokažeš tri prsta, a ta neka šahovnica ili dvoglavi crni orao valjda izazivaju nešto loše u tebi, šta li, ali svejedno, te stare priče, neka se time neko drugi bavi. Ovde se radi o Srbiji: kako da mi sami sebi budemo dobri. Ako time doprinesemo širem dobru – tim bolje, ali daj da jednom u životu ne napravimo sebi neko sranje.
Stižemo do Trga republike i nekako se probijamo pored jedne od kolona koja ide na odredište. Idemo sporednim ulicama da bismo nekako dospeli do mesta na kojem se nalazimo sa prijateljima. Tamo je puno ljudi, svi nekako too cool for school, kao „koja nam je ovo po redu revolucija?“ Neko komentariše kako su mu studenski redari nešto ranije strogo naredili da ne izlazi iz koridora kojim se kolona kretala, kaže: „Bog te, kako su strogi, kako ćemo tek njih da skinemo s vlasti?“ Smejemo se, ali nešto se mislim, isto kao i ove što ne skidamo. Ako je Miloševićeva era odraz poraza generacije mojih roditelja, ovo što se mom sinu smeši ništa je drugo do poraz mene i mojih vršnjaka. Eto, to ti je slika progresa: porazi i njihove posledice su sve katastrofičniji.
Pokušavamo da prođemo donekle, sigurno ne do skupštine, ali makar tamo do crkve Svetog Marka, da budemo u masi. Probamo jednom ulicom, pa drugom, ne vredi. Probamo nazad, da budemo blizu Slavije, ni to ne prolazi. Ulice su preplavljene ljudima. Ne umem da opišem kolika je gužva, oko i mozak jednog Beograđanina ne može da shvati kolika je masa u pitanju. Podseća me na imrpesije kada sam kao mali prvi put bio na vrhu Ajfelove kule: dok se penješ vidiš da je pogled spektakularan, ali kad dođeš na tih 300 metara visine, izgubiš percepciju da si na nekoj građevini, jer tu vizuru znaš samo kad gledaš kroz prozor aviona koji sleće, pa mozak ne može da ti poveruje gde si zapravo. Tako i ovo, koliko je ljudi napolju, šta kažu, više od 300.000? Potpuno apstraktno mi je sve to, kao oni neki sumanuti AI generisani klipovi puni preterivanja ali realistično renderovani. Među svim tim ulicama jedna je nenametljivo izopštena i proglašena tihom zonom. Redari drže ograđen deo ulice Kralja Milutina u visini škole Vladislav Ribnikar. Tu se galama neće praviti. Iz pijeteta prema desetoro ubijenih pre skoro dve godine. Sve je povezano. Institucije nisu radile svoj posao.
Skrasili smo se u parku Manjež, psihološki dovoljno blizu Slaviji da kažemo da smo tu. Nažalost, fizički je nemoguće sa te daljine čuti bilo šta sa bine. Interneta jedva da ima, pa sporadično čitamo šta govornici imaju da kažu. Objavljena je satnica za ostatak dana. Pošto smo napolju već više sati, a sve će ovo potrajati, idemo kod prijatelja da se malo ugrejemo i osvežimo. Tamo na televiziji gledamo prenos događaja sa više tačaka u gradu. Nema incidenata kod skupštine, to je dobro. Redari polako prazne taj prostor i usmeravaju sve ka Slaviji. Na redu je 15 minuta tišine. Mrak je pao, ljudima na ulicama su uključeni telefoni, prizor je veličanstven.
I onda se nešto desi, vidimo neko komešanje, panika, ljudi padaju levo i desno. Niko ne može da kaže šta se desilo, ali prekinuta je tišina. Prva svedočenja pominju nekakav zvuk, neki talas koji je bukvalno prozujao kroz Kralja Milana ka Slaviji i bukvalno oborio veliku količinu ljudi na pod. Neko priča o utisku da na njega velikom brzinom nailazi kamion, svi su prestravljeni ali potpuno zbunjeni. Pojavljuju se prvi snimci, deluje jezivo.
U tom trenutku iz pravca Pionirskog parka kod skupštine ka preostalim okupljenim demonstrantima poleću kamenice i flaše. Studenti redari na Slaviji skidaju žute prsluke. Preko svih glasila objavljuju da je skidanje prsluka znak da je studentski protest završen pre vremena, te da oni više ne odgovaraju za događaje na ulici. I stvarno, svaka njima čast na tom nivou organizacije, potpuno sam impresioniran stavom i ponašanjem. Zgledamo se ipak, šta sad to sve znači? Jel’ počinje pičvajz? Kod skupštine tu i tamo neka upaljena baklja. Ajmo da bez panike ali i bez prolaska kroz masu odemo po sina i odvedemo ga kući. Tako je i bilo, iako je u međuvremenu žandarmerija izašla na ulice i neko vreme su stvari delovale napeto. Jedna stvar jeste bila ohrabrujuća: kada je reporter ispred Pravnog fakulteta rekao da je policijski komandir u razgovoru sa studentima koji su se do tada povukli u svoj fakultet rekao da ništa ne brinu, jer su oni tu da ih štite. Duboko sam udahnuo i ugasio televizor.
Posle sam ga upalio još jednom, kada su supruga i sin zaspali, čisto da proverim da nije u međuvremenu počeo građanski rat.
Bilo bi lepo biti pametan i dan posle svega ovoga pustiti Morgana Freemana da bude narator epiloga, ali jednostavno nema spremnog teksta za jadnog Morgana. Još uvek se ne zna šta je sledeći korak studenata. Neki neutralni tu i tamo objavljuju po mrežama da mora doći do sinergije političkog nezadovoljstva i onoga što su studenti postigli, te da su ti procesi mogući kao paralelni, jer u njima nijedna od te dve struje – opozicije i studenata – ne mora niti treba da bude kompromitovana. Ipak, mnogo veća i strašnija pojava je onaj neobjašnjivi incident koji je proizveo onakvu paniku.
Sa sve više mesta se čuje da se radilo o dejstvu zvučnog topa, uređaja čija upotreba nije dozvoljena zakonom, a koji je Ministarstvo unutrašnjih poslova planiralo da kupi i novim Zakonom o policiji (koji je 2022. ipak povučen iz procedure usvajanja) stavi u upotrebu u suzbijanju nasilnih demonstracija. Prvo i osnovno, za korišćenje bilo kakvog sredstva prinude od strane policije neophodno je postojanje nasilne konfrontacije, te da su druga sredstva iscrpljena. Ovde se incident dogodio za vreme održavanja petnaestominutne tišine, ukazivanja poštovanja poginulima. Drugo, koji je mozak, ko je taj čovek ko je u stanju da nešto tako gnusno naredi i uradi ljudima?
Tokom dana sve je više vesti o ljudima koji su zatražili pomoć u Urgentnom centru, pominju se srčane tegobe, ometene funkcije srčanih uređaja, ali i drugi problemi. Ipak, hrabri ministar zdravlja izlazi sa podatkom da ništa od toga nije istina, pa i Urgentni centar sa saopštenjem da navedene tegobe apsolutno nisu zabeležene kod pacijenata koje su pregledali. Odmah nakon toga Više javno tužilaštvo „naložilo je Prvom osnovnom javnom tužilaštvu da formira predmet i naloži identifikovanje lica koja su takve, neistinite informacije širila u javnosti“. Očekivali jesmo istragu, ali ne baš takvu.
MUP i vojska su na novinarska pitanja odgovorili da nikakav zvučni top nisu koristili, dok Bezbednosno-informativna agencija do nedelje uveče nije odgovorila na to pitanje. Ipak, u nastavku večeri Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu jeste saopštilo da se „na studentskom protestu prilikom 15 minuta tišine začuo jak i neobičan zvuk koji je izazvao paniku, trčanje, guranje i padanje okupljenih građana u Ulici kralja Milana“, te da je „formiralo predmet i naložilo MUP RS da utvrdi šta se tačno dogodilo, odnosno da li je upotrebljeno pirotehničko sredstvo, oružje ili drugo opšteopasno sredstvo koje je moglo da dovede u opasnost život i telo okupljenih građana“. Nije ovo ni blizu gotovog, ali barem sam eliminisao dve od tri mogućnosti iz one poruke sa početka teksta. Za sada.
Nedelja veče.
– Izbaci sve što ti je od subote ostalo u rancu.
– Spakuj stvari za posao.
Saznajte više:
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
