Eksplozivni beogradski rock trojac zasvirat će večeras u sklopu Reflektor festivala koji se održava u Tvornici kulture, a povodom toga smo razmijenili par riječi za Ravno do dna.
Prosečna dvocevka je prvobitno korišćena za lov na vukove. Njeni efekti su spektakularni – stoji kao metaforičko objašnjenje o kakvoj glazbi je riječ na Bandcamp stranici beogradske rock grupe Straight Mickey And The Boyz. Dakle, obzirom da taj trio voli takav pomaknuti leksikografski način objašnjavanja, nije bilo nimalo čudno što je ovaj dopisni-mail intervju krenuo od početka u tom tonu. No stvari su se ipak, i na sreću, razvile u drugom smjeru, a o grupi je pričao onaj koji je u njoj zadužen u “pogonskoj strrukturi” – bubnjar Danilo Luković.
Ovo značenja vašeg imena ispredaju se već mnoge urbane legende, koje je pravo značenje, kako je došlo do njega? Zašto je Mickey ‘straight’ i u čemu je ‘straight’?
Danilo Luković: “Not crooked or bent; having a constant direction throughout its length“, je značenje reči strejt. Što bi značilo da je neiskvaren, ne da se pokolebati, ima jasan cilj i ide ravno ka njemu, npr. Ako je dno cilj, išao bi ravno do dna (smijeh), takođe znači da pogled nije zamagljen, da nema krivudanja, da znaš tačno gde si pošao i kako se tamo stiže.
Kako je oformljen Straight Mickey And The Boyz?
Danilo Luković: Ideja ide nazad u srednju školu, gde smo se Miki i ja upoznali, delili akustičnu gitaru i prvi album Black Sabbatha na kaseti, još tada smo zamišljali ovo što sada radimo. Svašta se u međuvremenu dogodilo, čak smo snimili jedan album u drugoj postavi koji nije objavljen. Jedno vreme smo Miki i ja sami odlazili u studio, džemovali, smišljali pesme, tražili pravog čoveka da kompletiramo bend. Boško je delio studio sa nama, ali je svirao gitaru u drugom bendu. Jedno veče nakon koncerta tog benda prilazi nama i predloži da svira bas, na naše pitanje kako to zamišlja ide odgovor: „Svirao bih onako, prljavo, malo dist i žica, malo prstima, kao basista Black Sabbatha“, i šta čovek na to da odgovori?
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=cr2fLfK1FRg[/youtube]
Kad smo već kod Black Sabbatha, u zvuku ste bazični, a opet stilski šaroliki. Koji su glazbenici najviše utjecali na vas?
Danilo Luković: Ukusi u bendu su toliko slični, a opet različiti da ne bih znao odakle da krenem, nabrajanje ne dolazi u obzir jer bi morao da navodim koji bend je koga od nas na koji način inspirisao… Neka ostane Captain Beefheart.
Vi ste definitivno bend koji treba doživjeti uživo, no objasnite kako je snimljen album?
Danilo Luković: Jednostavno, postavili instrumente, Zec postavio mikrofone, dva dana nameštali zvuk, tri dana svirali. Sve pesme odsvirali na 1,2,3 i na to pevali, dosnimili neke gitare, dajre, zvečke, klepove, šumove, smeh, čak je za “Fantastične Misli” Miki napao klavijaturu, Boško glasom pravio zvukove koje je Zec efektima tretirao u momentu snimanja, ima snimak na Youtubeu baš tog trenutka. Mislim da je tako bilo.
Poput vaših kolega, grupe Stray Dogg i vi ste snimali album kod Mateja Zeca u Rijeci, što je bilo presudnu za tu odluku?
Danilo Luković: Prvo je bila preporuka od Koleta iz Velikog Prezira, onda su Miki i Boško slušali šta je do sada radio Zec, koju opremu koristi i to nam se svidelo. Rijeka je prelep grad, a bitna stvar je bila izolacija, hteli smo da budemo negde samo tome posvećeni, bez da mislimo i radimo bilo šta drugo za vreme snimanja. Mada smo Boško i ja ispratili maraton horor filma na HRT-u, svako veče je bio po jedan i to smo morali da gledamo gotovo bez tona jer je Miki pokušavao da spava. To se oseti negde na albumu, sigurno.
Je li veliki problem energiju koncerta prenijeti i u studijske uvjete?
Danilo Luković: Nisam siguran koliko treba pokušavati tako nešto. Energiju benda treba svakako uhvatiti, preneti koliko je to moguće na snimak, ali će studijska varijanta uvek biti nešto drugačija i to ne mislim u negativnom smislu. Album ima svoje čari kao što i live nastup ima svoje, u oba slučaja je bitna sloboda izvođača i razumevanje snimatelja tj. producenta za istu. Ukoliko su ovi uslovi ispunjeni uspeh je zagarantovan.
Pobornici ste kratkog boravka u studiju. Zašto?
Danilo Luković: U studio ulazimo spremni, tejk-dva i paljba. Svašta čoveku pada na pamet u toku snimanja, ne treba se previše opuštati, lutati, bar ne još. Sutra, ko zna… možda provedemo par meseci, zavisi od toga sa čim želimo da izađemo.
Niste previše pričljivi u intervjuima, biografije su vam šture, mislite li da muzika može dovoljno glasno govoriti u vaše ime?
Danilo Luković: Muzika može i mora govoriti o nama. Dosta toga smo rekli i napisali o sebi, dosta toga tek treba da se dogodi, kaže, napiše, ali smo jednostavno najmanje vremena tome posvetili. Za sada je bitna suština, a ona je obično kratke forme. Tako sam mislio i ovaj intervju da odgovorim u par rečenica dok nisam došao do ovog pitanja, onda sam se vratio na ostala i proširio odgovore (smijeh).
Što je rock and roll za vas?
Danilo Luković: Život, muzika, ljubav, glad, seks, mir, nemir, sloboda, radost, žica, med, burbon, pogled, kičma, meso…
U jednom intervjuu ste izjavili da se za pet godina vidite i dalje na sceni, ali s pet albuma iza sebe. Znači li to da ćete se držati one stare izdavačke prakse iz 1960-70ih kad su bendovi svake godine objavljivali album?
Danilo Luković: Album godišnje je jedna od ideja, mi smo opet temeljni po pitanju izdanja što nije osnovni, ali svakako jedan od razloga zašto se prvenac spremao tako dugo. U svakom slučaju ćemo dosta toga u narednom periodu uraditi, izbaciti, trudit ćemo se još više da ubrzamo i taj tempo da zadržimo.
Za razliku od Terrano festivala gdje ste svirali rano jer ste se tek predstavljali hrvatskoj publici, na skorašnjem Reflektor festivalu imate puno bolji termin. Napredak se dakle osjeća. Jeste li zadovoljni time kako se stvari razvijaju? Ili je i to možda presporo?
Danilo Luković: Stvari idu na bolje svakako, možda ne brzo koliko bi želeli, ali to samo znači da se treba truditi još više, ozbiljno se pozabaviti i drugim aspektima, marketingom npr. Jer, u jednom trenutku shvatiš da to što bend zvuči dobro, što ostavlja dobar utisak i pozitivne kritike nije dovoljno. Ljudi su pretrpani informacijama, a opet ih neke stvari koje bi im možda bile interesantne zaobiđu.