Ako postoji neki gitarski bend koji trenutno gde god da se pojavi napravi veću histeriju i havariju, recite. Sačekaću.
Pre nekoliko godina sam odlučio da je Turnstile bend koji mi se jednostavno neće dopasti. Koliko sam samo bio glup i naivan.
To je otprilike ovako izgledalo. Bila je 2021. godina i izašao je “Glow On”, što u moru drugih albuma koji su se u to rano post-covid vreme pojavili ne bih ni konstatovao, da nije počelo da me žulja što su hvalospevi o njima počeli da iskaču na svakom ćošku. Ranije sam imao utisak da su oni jedna od onih nekonsekventnih pojava – niti smetaju niti su dobri – i kako sad da mislim išta dobro o njima kada Pitchfork priča da su fenomenalan HC bend?
Pa sam preslušao album i bio solidno iznerviran svim tim koketiranjem sa osamdesetima, glupavim efektima i sampleovima. Pa sam gledao onaj Tiny Desk snimak i nisam mogao da verujem koja je to količina hipsterizma. I ne znam šta sve još ne, dok konačno nisam smogao snage da priznam da mi se sve to zapravo mnogo sviđa. Prvi put sam ih gledao uživo juna 2022., ostao raspamećen i od onda maštao o tome da ih ponovo negde gledam. Kad su pre nekog vremena objavili da će ih na evropskoj turneji u novembru pratiti High Vis, došlo mi je da zapalim tompus i čašćavam ljude oko sebe.
I da se razumemo, nisam ni blizu da budem među prvima koji su se zalepili za High Vis. To mi se desilo u najboljem slučaju prošle godine. U teoriji, sadržali su previše elemenata koji bi u normalnim okolnostima učinili da ih ne zavolim: geografski i sonično su Englezi, a ja muzički mnogo više volim Ameriku; više su derivat punka, a ja sam odrastao na metalu i odatle zavoleo HC; i tako dalje.
Odluka da se krene i uhvati ovaj spektakl u najavi, dakle, bila je izuzetno lako predvidiva. Ostalo je samo da se ukrste termini, raspoloživi resursi (finansijski i oni koji se tiču slobodnih dana), i moguće avio karte, i da se zaključi da je Pariz 16. novembra optimalno rešenje.
Slučajno, Turnstile sam i prvi put u životu gledao u Parizu. Tada su svirali i na glavu preturili Élysée Montmartre, čuveni klub koji prima oko 1.500 ljudi, što mi je dalo za pravo da ništa manje ne očekujem i ovog puta. Ovog puta Turnstile dolazi u Zénith, u koji staje nas oko 10.000, iako bi bez problema mogli da napune i veći prostor. U proteklih nekoliko godina su baš puno porasli.
Zénith je jedno prelepo mesto – ’ajde, u Parizu smo, estetika je ovde oduvek bila pažena i mažena – ali je i jedno neverovatno funkcionalno mesto (upravo je funkcionalnost u ovim krajevima često umela da bude žrtva estetike). Južni deo la Villette parka je posvećen muzici, tu su filharmonija, Muzej muzike i još nekoliko nešto manjih aktivnih klubova. Zénith je dvorana koja je projektovana i izgrađena početkom osamdesetih sa muzičkim događajima kao svojom primarnom namenom. Tako da akustika neće biti problem, raspored i dostupnost tribina i podijuma još manje. I ne samo to: raspored štandova na kojima se prodaje roba bendova koji večeras sviraju je pametan. Neće biti ni gužve na garderobi, sve je organizovano kroz online self-service, gde na web siteu (čak ne mora ni na aplikaciji) platiš 3 eura, tapneš, i locker po želji se otvori pred tobom. E sad, to što smo Jovo i ja u maleni locker koji se zbog toga verovatno zakašljao od šoka uspeli da ubacimo dve jakne, dva duksa, dve majice i verovatno još nešto, te nekako zatvorimo vrata bez da propišti neki alarm, to ćemo pripisati balkanskom šarmu. Ulazimo u parter, Trst je naš.
High Vis su prvi i kreću u 19:30. Skupilo se dosta ljudi i još bitnije, ti ljudi su tu s namerom: znaju se tekstovi (veliki kompliment u okviru francuskog govornog područja), a atmosfera je zapaljena još od kombinacije feedbacka iz gitarskih pojačala i Grahama Sayla koji nas u token “Stone Island” jakni pozdravlja sa: „Fock’s up, Paris?“, i time uvodi u “Drop Me Out”.
High Vis je odličan bend jer naizgled bez napora (barem bez onog po kom nešto što rade ne izgleda prirodno) blenduju stilove, epohe i teme za koje današnji mainstream slabo poznaje. Zvuče engleski, ali tako što ćeš u njima prepoznati najbolje tragove Stone Rosesa, Happy Mondaysa, Oasisa, svakojakog ostrvskog punka i post-punka, samo uz neviđeno moćnu nadogradnju. Graham ne peva tamo neke stihove, on otvara dušu pred tobom.
“Out Cold” posvećuje svima koji su otišli ili nekog izgubili od suicida, a ono što ti ne kaže je da je on lično koliko u martu ove godine preživeo jedan pokušaj (koji mu po svemu sudeći nije bio prvi). To o čemu peva jasno rezonira, bilo da se radi o opštem – pričama o klasnim razlikama, ili posebnom – začaranom krugu u kojem se nađeš kad nemaš dovoljno, a bilo šta ti treba. I sve je povezano: kod “Mind’s a Lie” osećaš neku hibridnu nelagodu, kombinaciju udarca u stomak i psihičke teskobe dok viče na tebe: „Face to face with all I’ve known, but I can’t call these thoughts my own.” Pesma konkretno govori o onima kojima treba psihološka podrška, a koji su se u dodatnim problemima našli kada je usled budžetskih rezova došlo do zatvaranja brojnih psihijatrijskih praksi u okviru državnog zdravstvenog sistema Ujedinjenog Kraljevstva; ko ima da plati, može da se leči, a ko nema, pa taj završi u ovoj pesmi i fenomenalnom spotu koji je za nju napravljen.
Kraj, ovaj, opšta katarza je došla uz “Trauma Bonds”. Lako se međusobno prepoznaju oni koji zbog sličnih stvari pate. A ja stvarno nikad pre nisam doživeo da me neko za samo pola sata ovako preore, ili pre će biti preplavi nekakvom bujicom čiste vode, što je kontradiktorno, ali nemam bolji opis. Graham i kompanija su jedan ozbiljan i ozbiljno dobar bend koji ima puno toga da kaže, neprijatnog, sigurno, ali izuzetno korisnog.
Već u 20:30 na bini su bili The Garden, ali ne mogu da kažem da su me oduševili. Razumem šta pokušavaju i čemu služe, ali nije to za mene.
Turnstile su, sa druge strane, bili spremni oko 21:45, pošto su nam pre toga sa razglasa pustili Bowievu “Let’s Dance”. Počinje sint koji najavljuje “Never Enough”, Brendan Yates malo peva, malo pušta nas, koliko god nam to opšte komešanje dozvoljava. Imao sam tu neku ideju da budem na nekom relativno mirnom mestu, možda malo i slikam, ali svakako upijam sve što se događa, i mogu ti reći da sam brzo shvatio koliko to neće ići. Čim se digla gitara u razglasu i u pesmu ušao ceo bend, bilo je očigledno da u Zénithu ne postoji mirna tačka.
Doživeo sam ih jednom (i po subjektivnom osećaju nikad se nisam više oznojio na jednom koncertu od tog njihovog), video razne snimke iz proteklih godina, ali ništa od toga ne može da se uporedi sa pravom stvari. Konkretno, predao sam se posle tri-čet’ri minuta. Daniel Fang startuje sempl, druga pesma je “T.L.C.”, i ćao pameti, drž’te se novčanici i mobilni telefoni po džepovima, nećemo stati dok se ne završi.
Ne, stvarno, bukvalno nije bilo bitno gde se u sali nalaziš, sve je jedna masa, jedan pit, jedna centrifuga koja te izbaci na random mestu, pa se nekako vratiš gde bi želeo, uredno pazeći na glavu jer crowdsurferi ne mogu da je paze umesto tebe. A ne bi čovek nužno pomislio da će biti tako, kada je na ulazu skenirao ostale posetioce, odnosno njihovu šarenolikost po uzrastu, stilu oblačenja i ostalim vidljivim parametrima. Turnstile to sve objedini, konsoliduje, ali ojača na više nego što bi fabričke specifikacije navele.
Koliko god da su prethodna dva albuma (plavi i roze) prepuni hitova, na repertoaru su pravedno zastupljena i starija izdanja, a pesme iz tih epoha (“Real Thing” sa “Time & Space”, “Drop” sa meni posebno dragog “Nonstop Feeling”, ali i “7” i još par presama sa bar jednog od inicijalnih EP-eva) prave ništa manju stihiju. Izrazi lica na ljudima oko mene, povremeno i preko mene (sutradan ću osetiti upalu mišića kakve se ne sećam, treba imati snage u rukama za sve to) i sumanuta energija i pažnja jednih za druge, ono je stvarno prelepo. Kadrovi na velikom ekranu – backdropu bine, nasmejana lica i izlivi energije, baš lepo inspiriše sve to.
U jednom trenutku shvatam da ti kadrovi nastaju tako što snimatelj nosi kameru kroz masu, pa ako je pit oko njega – tim bolje. Lepo je i njemu, sledeći put kad sam ga video među ljudima, video sam kako ga nose na rukama, jeste da se smejao svemu tome, ali kamera mu je još uvek radila u podignutoj desnoj ruci. Ako postoji neki gitarski bend koji trenutno gde god da se pojavi napravi veću histeriju i havariju, recite. Sačekaću.
Ono što Turnstile drži tako visoko je njihovo umeće da povežu u koherentnu celinu sve te uticaje na kojima su odrasli. To muziku koju prave čini tako lako prihvatljivom, a opet svežom i baziranom na integritetu. Pomešaj takav talenat i veliku ljubav prema tome što rade, dobićeš ovakvo veče kad pozitivno ludilo ide i ne staje. Svako ima svoju ulogu u bendu, i nijedna uloga nije premala. Danny je neverovatno dobar bubnjar. Pat čuva tvrđavu i pošteno krlja rifove, sa ritam gitare promovisan na prvu gitaru posle Bradyevog izlaska iz benda pre tri godine pod, eh, nerazjašnjenim ali očigledno komplikovanim okolnostima. Franz na basu bukvalno pokriva sve baze, od esencijalno cool momenata do hajpovanja kao da je učio zanat od Flavor Flava lično. Meg je na gitari već neko vreme, od skora i kao zvanična članica benda, i ima i znanje i pojavu u tolikoj meri da te odmah uveri u to da joj je mesto baš tu gde jeste, da prosto ne može da pogreši. A video sam nedavno da je Brendana neko pametniji od mene označio sa „David Byrne of hardcore“, i time je sve rečeno. Jer kad se na “Seein’ Stars” uključi disko kugla i napravi onakva atmosfera, stvarno više nisi siguran kako bi ikom u jednoj rečenici mogao da objasniš kakva je to muzika i šta to sve od emocija u tebi izaziva. Genre-bending, što bi rekli Amerikanci.
Nema stajanja ni kad je stajanje, pa tako kad se iz “Look Out for Me” u pauzu pred bis izađe sa onim elektro outrom, baš lepo što si zamišljao da ćeš imati vremena i prostora da malo predahneš – jok, svi đuskaju kao da se ništa nije desilo. I toliko je krcato da hteo/ne hteo i ti skačeš sa svima, bukvalno te ponesu. Ne, stvarno, čak i kada bi imao nameru da padneš na pod od umora, to fizički nije moguće, kolika je srećna gužva na podijumu.
Bis počinje uz sample koji otvara “Mystery” i jedini razlog što još uvek nisu zvali hitnu zbog mene i moje iščezavajuće fizičke spreme je što i pored prigodnih “I’m too old for this shit“ citata Dannya Glovera (ali i srodnih momenata iz bar nekoliko Stalloneovih filmova), nekako shvatam da je sad trenutak da se izvuku poslednji atomi snage i luduje do kraja, a posle neka boli. I stvarno, još “Blackout”, i onda kreću “Birds”. Tu se već sve opklade brišu, uz “Finally I can see it, these birds not meant to fly alone“ stage je otvoren za sve i brzo napunjen koliko je fizički moguće, u toj meri da su preljubazni ali fizički impozantni redari kod barikade koji su celo veče imali (bukvalno) pune ruke posla u hvatanju i bezbednom prizemljavanju crowdsurfera, počeli da odvraćaju armiju mahom devojaka od ideje da preskaču ogradu: stvarno je dosta. I ja nemam više ništa da kažem, osim da se zahvaljujem svima na svemu. Ovo je bilo predivno, voleo bih ponovo, što pre. Odande odakle dolazim to verovatno spada u domen naučne fantastike jer je Turnstile van domašaja onoga što promoteri žele (mogu?) da plate, ali INmusic, na primer, gledam u vas.
Skoro dve nedelje kasnije, ja sam dobrim delom još uvek u toj večeri u Zénithu. High Vis i Turnstile: dva benda dovoljno međusobno različita, a opet apsolutno ima smisla i mesta za njih pod jednim krovom. Drugačija boja tona ili emocija, drugi ukus, drugi senzibilitet, ali jednako snažan vapaj za životom, za nečim više u situaciji kad se toliko njih milom ili silom zadovolji sa manje. Ja bih da živim, ne samo postojim. Na kraju 2025. koja iskreno i nije bila nešto, hoću nešto od života. Posle ovakvog koncerta potpuno mi je jasno šta je to.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
