Nakon par odlaganja svog jubilarnog koncerta zbog sveprisutnosti pošasti ničim izazvane, YU grupa je konačno obeležila svoje višedecenijsko postojanje na način na koji zaslužuje onaj šareniš od auditorijuma po godinama koji se iskupio na Tašmajdanskom stadionu malih sportova da prisustvuje labudovoj pesmi benda, uz koji su mnogi od nas, odrastali i uživali
Svaki tekst završavam kao da je poslednji, da ispod istog neće više nikada stajati moj potpis, da je sklopljena rečenica izgubila putokaz ka novim smislenim obraćanjima onima koji imaju strpljenje da pročitaju tekst od početka do kraja. Ali, kada se prihvatim tastature (kako je nekada bilo lepo reći – pera) i reči počnu gotovo same da se otiskuju na ekran, imam taj ugođaj kao da mi je prvi put da nešto javno pišem. Slatka ustrepeljivost prostruji kroz vene i očas se probude svi nemiri u meni. Reči, kao tonovi u nizu melodije se nižu, bespogovorno slušajući vlasnika istih što ih ugrađuje u jednu celinu, formirajući priču o nekom događaju, iskazanoj prilici u jednom vremenu, kao i o samoj ličnosti ili grupi ljudi koji su bili organizovani oko nekog projekta.
U već poodmakloj životnoj dobi, braća Žika i Dragi Jelić, Kraljevčani po rođenju, Zemunci po odrastanju i doživotni rokeri po opredeljenju, svojom mirnoćom i upornošću već više od pola veka praše rokenrol scenom ovog našeg Regiona. I uvek su imali šta da kažu, uvek je to bilo na drugačiji način, imali su priču, imali su štos, ali i tvrdu veru u same sebe i ono što rade. U istoriju je već poodavno otišla zajednica po kojoj je nazvan bend, međutim, oni su i pre nestanka iste postali deo istorijskog miljea roka sa ovih prostora.
Nakon par odlaganja svog jubilarnog koncerta zbog sveprisutnosti pošasti ničim izazvane, YU grupa je konačno obeležila svoje višedecenijsko postojanje na način na koji zaslužuje onaj šareniš od auditorijuma po godinama koji se iskupio na Tašmajdanskom stadionu malih sportova da prisustvuje labudovoj pesmi benda, uz koji su mnogi od nas, odrastali i uživali. Nema tog gitariste prapočetnika koji na sklepanoj akustičnoj gitari prve tonove, nevešto, a i kako bi drugačije, nije odsvirao uz “Crnog Leptira”. Nema tog početnika na električnoj gitari, a ljubitelja rokenrola, da na svojoj prvoj ljubimici nije zasvirao “Čudnu Šumu”. Znam, ima YU Grupa na svom, više nego bogatom, repertoaru mnogo bolje numere, jače, odsviranije i bogatije muzikom, ali ova dva navedena songa je prvo što mi se lepi za bend i ne skida se. Decenijama već. Nema tog otrova koji bi iščilio ove pesme iz mene.
U prodavnicama gramofonskih ploča ne prodaju se više singlice po kojima su i te kako bili poznati članovi YU grupe. “Sama”, “Nona”, “Ideš mi na nerve”, “Opasno te volim”, samo su deo prebogatog niza diskografskih izdanja kojim su nas obasipali i učinili da se barem malo oplemenimo muzikom. Što se tiče etno motiva, pre tačno 50 godina izdali su singlicu “Kosovski Božuri”, te se mogu smatrati kao bend koji, ako nije prvi, među prvima je uveo navedeni melos u rok okruženje. Tek kasnije je stigao Bregović i pastirski rok. Možda nekome ne izgleda mnogo da se za 52 godine muzičkog stvaralaštva izda samo 12 studijskih albuma, ali je nesporno da je bend uvek tražio, ali i nudio, kvalitet, da, ako nije imao šta za reći, je ćutao, ali kada bi muzički progovorio, imalo je smisla i ostavljalo je dubinu u prostoru i vremenu.
10. septembar, leta Gospodnjeg 2022., ostaće pribeležen u istoriji muzike, kako naše tako i svetske. Ne, svakako da YU Grupa nisu ni Stounsi ni Bitlsi, ali su jedan postojan cvet koji se stalno obnavljao i širio. Ta širina se i te večeri mogla, ne samo videti i osetiti, nego i omirisati, na onaj način kako samo večeri pobednika mirišu dok uranjaju u suton istorijskog pamćenja. A bend je odavno nadvisio i sebe samog. Godine postojanja govore više od bilo kakvog zapisa. Jer, šta je zapis, no skup reči koje govore o nekakvom dešavanju u jednom vremenu. Ali, kada se oseti onaj trenutak razmene energije između benda na sceni i publike pred njima, rađa se jedan neopisivi trenutak koji se urezbari u sećanje i traje dok samo biće postoji. Individualni osećaj je nešto najlepše što se u čoveku može izroditi. A onda je i vaseljena mala. I njima i nama.
Naravno da je koncert odeven u svečarsko ruho, da i bend ima leptiriće u stomaku, da nikome nije svejedno, a svima je jasno da prisustvuju jednoj istorijskoj niti koja će biti protkana u rolerkoster naših sudbina. Vremensko sazvežđe ljudske kulture te večeri utkano je u samo dve reči: YU Grupa. I dok lagano veče odmiče uz najomiljenije songove benda, nižu se čestitke za jubilej od mnogobrojnih gostiju koji su bili na sceni sa braćom Jelić, dok ukus nostalgije tiho para noć nad velikim gradom. Mnogo nežnosti, stihova i sećanja prosipa se po širokim ulicama…
Na licima braće Jelić otisnute su godine rada, putovanja i nastupa, od manjih mesta pa sve do koncerta u prestonici. Svoj trijumfalni nastup i obeležavanje jubileja postojanosti ne kriju, oko njih su prijatelji i muzičari sa kojima su decenijama delili i dobro i zlo. Ne, ne doživljavaju ih kao goste na sceni, svi su oni domaći, deo jedne celine koja je desetlećima kaljena na rok sceni, svi su oni dragulji na svoj način, veliki umetnici i, zašto ne reći, veliki ljudi. Nešto što se radi sa mnogo ljubavi, ne može ne dati rezultat. Tokom cele svečarske manifestacije i publika je osetila u vazduhu lebdeću energiju i taj dah zajedništva i prisnosti. Kao da su svi prisutni deo jedne velike porodice koja proslavljava kako prošlo vreme, tako i sadašnjost. Granice ne postoje. Muzika i ljubav ih ne poznaju, nikada i nisu.
Dok se tiho noć prelama kroz predvorje novog jutra, ostaje duboko u svima nama koji smo prisustvovali jednom belegu trenutka sreće, razlivene emocije pomešana sa setom, detinjstvom, mladošću i svemu onome što život čini baš onakvim kakav je. Nema lakog življenja, ni koraka po lepršavim snovima. Bajke su davno ugasnule na tvrdim koracima odrastanja. Baš zbog toga neizmerno hvala, pre svega Dragom i Žiki Jeliću, ali i svima onima koji su prodefilovali kroz YU Grupu i ostavili traga, pre svega Bati Kostiću, Raši Đelmašu, Dragoljubu Đuričiću. Bend je odavno ostavio nemerljiv uticaj na mladje rok muzičare, ali i svoje savremenike, koji to nikada nisu ni krili. Hvala svima koji su večeras ostavili i glasa i traga na sceni, ali i mnogobrojnoj publici koja je ispunila tašmajdanski stadion.
Na kraju, ne sumnjam i da je onaj crni leptir preživeo svetlost ulične svetiljke svih ovih godina, naših i njihovih, te da je dočekao svetlost jutra. Za to jutro, svetlost i sve ono što na krilima doneše, hvala braći Jelić i YU Grupi.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
