‘Ne smemo zaboraviti da život ima i lepe strane’ – tako je govorio Vlada Divljan

O Vladi Divljanu, jednom od najvažnijih predstavnika novog vala, nedavno se puno govorilo u medijima zbog njegova zdravstvenog stanja tj. zbog hospitalizacije u Beču uslijed problema izazvanih preležanom upalom trbušne maramice, kako je i sam izvijestio u priopćenju svima i od čega se uspješno oporavlja. Rolling Stone se pak vodio drugim razlogom. Naime uskoro izlazi posebno izdanje Najboljih 100 albuma 1955-2015 – Diskografija svih država Ex Yu pripremano kako svojevrsni who is who u glazbi na ovim prostorima otkada i postoji termin popularne glazbe u kojem su glazbeni kritičari, novinari i producenti koji su se odazvali načinili listu u kojoj je vrh zauzeo album Idola Odbrana i poslednji dani. Razgovor s Vladom, prvotno samo o albumu, prerastao je u nešto više, a to je njegov osobni pogled na gotovo cjelokupnu karijeru, razmišljanje o glazbi, vremenu i okolnostima njena nastajanja, kao i njenom značenju za njega osobno.

Po mišljenju glazbenih stručnjaka iz regije koji su se odazvali sastavljanju liste najboljih 100 albuma iz regije, Odbrana i poslednji dani Idola proglašena je najboljim u specijalnom izdanju Rolling Stonea Najboljih 100 albuma 1955-2015 – Diskografija svih država Ex Yu. Vjerujemo da vam je drago zbog te časti…

Iskreno, veoma mi je drago, naročito što se ovo dešava 33 godine posle objavljivanja albuma i skoro četvrt veka od raspada bivše nam zajedničke domovine. S druge strane, moram da priznam da sam svestan činjenice koliko je to sve relativno jer je kvalitet muzike, ili bilo koje umetnosti jako teško objektivno izmeriti. No, činjenica da se o toj ploči govori i da se sluša kao i da je „muzički svesna“ omladina ponovo otkriva mi izuzetno prija.

Kad bi Vi morali napraviti vlastiti izbor albuma Idola, koji bi po vama bio najbolji i zašto? Iako je to uvijek nezahvalno pitanje za svakog glazbenika zbog subjektivne vezanosti za svoja glazbena djela.

To bi bila svakako Odbrana i poslednji dani, na kraju krajeva izbor i nije prevelik (smijeh). A zašto? Mislim da je to ploča snimljena kada smo bili na vrhuncu kako kreativnosti tako i prijateljstva, naročito između mene i Srđana Šapera. Takođe, sazreli smo i „oslobodili“ se kao muzičari i što je najvažnije, ušli u sve s puno ambicija, ali bez ikakvih kalkulacija.

Branili smo pravo na različitost, pravo na odmak od socijalističkog kolektivizma, pravo na rušenje tabua.

U kakvom je ozračju teklo snimanje tog albuma, što vam je ostalo najupečatljivije u sjećanju?

Počeli smo da radimo, koliko se sećam sredinom novembra, to je obično neko relativno tmurno i „neinspirišuće“ vreme; u prilično sindikalnim uslovima Radio Beograda i to u studiju XIII i bilo nas je gomila, dakle bend plus Goran Vejvoda, koji je u tom momentu bio neka vrsta stalnog, ali pridruženog člana, zapravo prilično nedefinisanog statusa, zatim Mile Pile Miletić, sa statusom zvaničnog snimatelja, ali praktično bez prethodnog iskustva višekanalnog studijskog snimanja, muzičar, producent i snimatelj Dušan Mihajlović Spira, u ovom slučaju takođe prilično nedefinisanog statusa i Ing. Joca Višković kao tehničko vodstvo. Uskoro su nam takođe došli i ugledna engleska novinarka Viviane Goldmann i francuski fotograf kome sam nažalost zaboravio ime… Naime sredinom decembra trebalo je da idemo na svoju prvu turneju po Poljskoj, a oni su došli da za New Musical Express prave reportažu o tome – Rokenrol iza gvozdene zavese. To nije bila previše obećavajuca situacija, znate kako se kaže; „mnogo babica, kilava deca“, ali se situacija sama od sebe uskoro rešila. Ostali smo samo mi iz benda, Mile Pile i ing. Joca Višković, koji je pazio da se snimanje ne raspadne po šavovima „zbog tehničkih smetnji“.

U kakvom sjećanju vam je ostala društvena klima iz tog perioda, što je za vas obilježilo to vrijeme, točnije ulazak u studio?

Što se društvene klime tiče, već je bilo prošlo godinu i pol dana od kako je Tito umro i na to i na rotaciju predsednika smo se već bili navikli, događaji na Kosovu su već bili dovoljno daleko, živeli smo naviknuti, odnosno navikavajući se, na par-nepar vožnje i razne druge nestašice. Najveći događaj koji pamtim ticao se vojnog udara u Poljskoj (13. Prosinca 1981. op.a.) jer nam je zbog toga otkazana dvonedeljna turneja po Poljskoj koja je trebalo da se dogodi otprilike na polovini snimanja albuma, sa idejom da se snimanje nastavi u januaru. Taj višak vremena, tzv. rupu u snimanju, iskoristio sam da sve što smo do tada snimili presnimim na kasetu i dobro preslušam kod kuće. Na neki način to je bio sudbonosan momenat u nastanku Odbrane  jer sam uvideo razne problemčiće i greške, pre svega u aranžmanima i uspeo da ih ispravim, a rekao bih da su se i neke ideje oko samog koncepta kojim smo se bavili, ako mogu tako da kažem, pročistile i ispolirale. Mislim da je to dosta doprinelo kvalitetu ploče.

Je li to bio veliki pritisak za Vas i ostatak benda? Naime „dobra zezancija“ na prvom albumu vas je vinula u rodonačelnike nečeg potpuno novog na ovim prostorima. Je li i tada postojalo „prokletstvo drugog albuma“?

Za mene kao muzičara, autora na neki način i da i ne. S jedne strane , posle tog prvog uspeha i velike ljubavi od strane novinara, došlo je do laganog „zahlađenja odnosa“ između nas i medija. Nije mi se dopadala ideja da ostanemo zapamćeni kao one hit wonder, ambicije su mi bile daleko veće. S druge strane, pesme na kojima smo radili i ideje koje smo imali bile su dovoljno drugačije i više intuitivno smo osećali da smo na pravom putu. Što se samog „prokletstva drugog albuma“ tiče, to je na neki način večito, pre svega zato što se prvi album u 90 posto slučajeva radi bez velikih kreativnih pretenzija i pritisaka, jednostavno se trudiš da radiš najbolje što znaš i umeš, doduše uz probleme drugačije vrste, ali uglavnom si nepoznat i bez prethodnog uspeha i, samim tim, pritisaka te vrste. S drugim albumom, naravno ako je prvi uspešan, od tebe se nešto očekuje, da se dokažeš, po mogućnosti uradiš nešto barem tako dobro ako ne i bolje, a za mnoge je to početak kraja, jer pretenzija ume da bude „smrtonosna“, što se nama u ovom slučaju nije desilo jer smo imali snage i načina „to reinvent ourselves“.

Figurativno i u stvarnosti; što se branilo?

Branili smo pravo na različitost, pravo na odmak od socijalističkog kolektivizma, pravo na rušenje tabua i pravo na izazov odnosno postavljanje pitanja, kako sebi samima tako i društvu u celini. Na primer cela ta priča sa Pravoslavljem i religijom uopšte za mene je na neki način, osim provokacije bila upravo to – pitanje upućeno i sebi i društvu: A šta ćemo s ovim? Iako nisam religiozan, osećao sam da guranje pod tepih nikako ne može izaći na dobro. Također, to pitanje sa ćirilicom na omotu svakako je govorilo o određenoj šizofrenosti društva, bio je svojevrsni skandal upotrebiti ćirilicu na rock and roll ploči dok je, s druge strane, to bilo prvo pismo koje smo učili u školi.

Je li taj album bio trenutak kad ste se nužno morali osjećati važnima?

Rekao bih da smo bili ponosni jer smo bili svesni da smo napravili nešto drugačije, a što se tiče „važnosti“ ceo život bežim od toga da se osećam „važnim“. Mislim da je ta „važnost“ udobna, samouljuljkujuća ali u isto vreme pogubna i nadovezuje se na ono o čemu sam pričao; vrlo brzo se izgubi humor i preraste u pretencioznost.

Puno godina kasnije je utvrđeno kako je taj album bio prvi koji je metaforički predvidio raspad Jugoslavije (Poslednji dani, Igrale se delije…). Koliko je istine u tome, gledano s vaše strane? Kako ste vi to doživljavali tada, a kako sada)?

Mi, ili bolje da govorim u svoje ime, ja nisam radio tu ploču sa idejom da govorim o Jugoslaviji i da se mnogo bavim politikom, ali rekao bih da je ova ploča neka vrsta predskazanja tog raspada, jer iako mislim da je Jugoslavija imala smisla, shvatao sam i da kao društvo nismo dovoljno zreli i da smo već uveliko krenuli stranputicom.

Je li istina da ste s tim albumom namjerno htjeli staviti na kušnju uši svih onih koji su vas počeli obožavati s prvim albumom? Je li to bio najveći trik koji su Idoli htjeli izvesti?

Ne, ali hteli smo da svoju publiku „spremino na sve“ odnosno da se, posle Mini Lp-ja i Paket Aranžmana koji su veći sami stilski i tematski različiti, pokažemo u još jednoj inkarnaciji. Te promene su pritom dolazile sponatano, intuitvno i dolazile su sa pesmama a ne kao plod prethodnih filozofskih rasprava ili velikih marketinških strategija. U slučaju Odbrane, to su bile pesme, „Maršal je moj Bog“ i „Isus Je naš Maj“ od kojih sam prvu napisao ja, a drugu Šaper, sve ostale ideje su se nadovezale na to i došle su kasnije tokom snimanja albuma.

Jeste li uopće bili zadovoljni albumom kad ste ga snimili?

Da, bio sam veoma zadovoljan, verujem da se i ostatak benda tako osećao. Sećam se da sam ga bezbroj puta preslušao na svom Walkmanu, što se dešavalo samo kad mi se nešto istinski dopada. Na kraju, pored svih nedoumica i tehničkih problema sa kojima smo se suočili kao novopečeni producenti, bili smo, kao bend, prilično u formi. Iz JNA se vratio bubnjar Kokan Popović, s kojim smo Zdenko i ja prethodno godinama svirali u grupi Zvuk ulice i što se kaže, disali kao jedan… Iako se Idoli često pominju kao „nesvirački“ bend ili kao čudo nastalo na tri akorda, istina je daleko od toga. Da Zdenko, Kokan, prethodno Boža, i ja nismo proveli dane i dane probajući u vešernici pretvorenoj u prostoriji za probe i da nije bilo Zvuka ulice, ne bi bilo ni Idola, barem ne ovakvih kakve danas znamo.

Je li bio zadovoljan izdavač?

To bi ste morali njih da pitate. Mislim, odnosno sećam se, da je tadašnji urednik za rokenrol Siniša Škarica, znao da smo napravili nešto posebno i s te strane bio vrlo zadovoljan, na kraju, prihvatili su i ćirilicu i do kraja nas podržali… Jedino su sugerisali, i to smo prihvatili, da izbacimo stih „Maršal je moj bog“ jer bi to, kao najveća blasfemija, verovatno zaustavilo ceo album. S druge strane, verovatno bi bili srećniji da je ploča bila komercijalnija, jer se tiraž u odnosu na „Mini LP“ smanjio nekih pet puta.

Paket aranžman je bio pomalo „neželjeno dete“ da ne kažem nužno zlo, za sva tri benda, na koji smo na neki način morali da pristanemo.

U ovom slučaju još jednom je potvrđeno kako je novi val najsvjetliji moment ovdašnje scene. U kakvom vam je sjećanju ostao Paket aranžman, iz vremena prije nego je objavljen. Ta ideja da se jednim albumom predstave tri nova izvođača?

Paket aranžman je bio pomalo „neželjeno dete“ da ne kažem nužno zlo, za sva tri benda, na koji smo na neki način morali da pristanemo. Naime, svi snimci su nastali u studiju pokojnog Enca Lesića i on je bio njihov vlasnik, tako da je mogao da pravi dogovore s Jugotonom i bez nas. S druge strane, rekao bih da je svakom bendu bilo stalo da se nešto objavi,  pa makar i zajedno. Naravno, danas mi je izuzetno drago što je ta ploča izašla i mislim da su ti snimci među najboljima koje smo napravili, ne naravno po tehničkom kvalitetu, nego pre svega po atmosferi i autentičnosti. Uostalom da Enco nije otvorio svoj studio 1979. i da nije bio takav kakav je bio, s jedne strane poslovan, a s druge veliki entuzijasta, pitanje je kako bi se naše muzičke putešesvije odvijale. Sto se tiče novog talasa kao pravca, kao što sam već u ranijim intervjuima govorio, mi, glavni akteri, bilo smo dovoljno odrasli da budemo svesni situacije i racionalizujemo svoje ideje, a opet dovoljno mladi da se ne bojimo eventualnih posledica. Jer, ne smemo zaboraviti da je mnogo tema, koje je novi talas načeo, bile u to doba politički i društveno škakljive.

Iste godine je snimljen i film redatelja Miše Radivojevića „Dečko koji obećava“ u kojem je također društvo iz Paket aranžmana, koliko je taj film pomogao u etabliranju nove scene, je li on bio znak da novi val ne obuhvaća samo glazbenu scenu, već da ima širi kontekst?

Možda grešim, ali mislim da je taj film dobio na značenju u godinama koje su dolazile. Daleko od toga da sam ga smatrao nevažnim i da mi nije imponovalo što se pojavljujemo u „pravom“ filmu… Neverovatno je i da se glavni lik zove Slobodan Milošević, koga udarac veslom u glavu od strejtaša pravi pankerom, itd. No tada mi se sve to činilo pomalo veštački iskonstruisanim, nije mi se dopadalo što ga je režirao Miša Radivojević, čovek u „srednjim godinama“, niti što glavnu ulogu igra Aca Berček, koga nikako nisam video kao pankera, što je najveći deo ekipe, ako izuzmemo Nebojšu Pajkića, tada urednika spoljnog programa u SKC-u, bio „u drugom filmu“ u odnosu na nas muzičare. Drugim rečima, želeo sam da to radi neko od nas, neko ko je mlađi i pre svega insajder, a u filmu je to jedini bio Koja, kompozitor i jedan od glavnih glumaca… Pitanje je takođe i koliko je novi val imao širi kontekst, koliki je značaj imao van urbane muzičke scene i omladinske štampe. Šire gledano, ako zanemarimo uticaj koji je neosporno imao pa i još uvek ima, na tu, nazovimo je, „urbanu scenu“, sve je ostalo po starom, i dalje su Dugme i Čorba prodavali najviše ploča, narodnjaci nezadrživo nadirali, a sadržaji bliski ruralnom i „srednjem putu“ tj. middle of the road bili daleko najpopularniji.

Je li vas iznenadila i možda pomalo uplašila popularnost koju je postigao Mini LP?

Ne, naprotiv, obradovala nas je… Zapravo iznenadila, ali prijatno, jeste, ali uplašila definitivno ne.

 Jeste li uopće planirali ozbiljno se baviti glazbom kad ste ga snimali?

Ja sam planirao da budem profesionalni muzičar od svoje desete godine, takorekoć oduvek… Nekako sam, duboko u sebi, u to i verovao uprkos upozorenjima roditelja i ostalih „objektivnih“ pokazatelja. Imao sam i tzv. back up, to je bila škola i kasnije studij geologije, ali sam sebe uvek zamišljao kao ovo što jesam. Potpuno su netačne, barem što se mene tiče, razne romantične i budalaste storije, koje još uvek kruže internetom, da sam neposredno pred nastanak Idola „naučio tri akorda na gitari“ da bih mogao da izigravam muzičara. Zapravo, činjenica jest da se Šaper i Krstić prethodno nisu bavili muzikom i da nisu svirali ni jedan od instrumenata, mada se Srđan kasnije, baš na Odbrani, prilično dobro snašao na synthu, bila je veoma privlačna i intrigantna za novinare i oni su je proširili na čitav bend. Na kraju, Idoli su sve svoje ploče odsvirali sami, kako je i potpisano. Uostalom, Zdenko Kolar, Kokan Popović i ja, ekipa koja je snimila i Odbranu smo još 1977. mesecima svirali pod ugovorom svako veče u jednom od tada najprestižnijih klubova u Beogradu.

Idemo na Čokoladu, je li to bila namjerna provokacija u glazbenom smislu, ili vraćanje u komercijalne vode i želja da se postigne uspjeh kao s Mini LP-ijem?

Čokolada je, nažalost, ispala dosta drugačija nego što sam ja to planirao, no za to ne krivim nikoga drugoga do sebe samoga. Na kraju krajeva, za razliku od svih predhodnih, i mojih kasnijih izdanja, ovde smo kalkulisali, baš želeli da napravimo ploču koja će nas vratiti na vrhove mainstream lista i pomoći nam da zaradimo nešto više novca. Muzički gledano, trebalo je da bude mnogo više camp, a mnogo manje middle of the road nego što je ispalo, ali takođe, rad u prestižnom londonskom studiju Eden u kom je sve zvučalo dobro, mi je, ako tako može da se kaže, prilično razmekšao kriterije, a ruku na srce, na toj ploči ima najmanje mojih pesama, osim pesama „Radostan dan“, „Ja sam tu“ i „Vetar i zastave“ uglavnom se pojavljujem kao aranžer i autor nekih od refrena, ili delova teksta. Naime, posle Odbrane sam se bacio na polaganje zaostalih ispita i rad na diplomskom na geologiji, jer je upisivanje post diplomskih studija bilo jedini način da odložim odlazak u JNA. Da se vratim na finansijski momenat, čija se važnost u „romantizovanim“ pričama o rokenrolu često previđa. Daleko od toga da je novac bio presudni momenat ili glavni motiv u mom, a rekao bih i bilo kome članu Idola, bavljenja muzikom, ali je činjenica da su nam se fondovi posle Odbrane u priličnoj meri osušili, da ne kažem presahli jer ne smemo zaboraviti da se prodala pet puta manje nego Mini LP.

O Šest dana juna se obično nekako malo priča, po čemu ga vi držite značajnim?

Šest dana juna je praktično moj prvi samostalni LP, a izašao je pod imenom ‘Idoli’ pre svega zato što je Jugoton, uglavnom iz finansijskih razloga, na tome insistirao. Na snimanju su učestvovali svi dotadašnji članovi Idola osim N. Krstića, s kojim više nisam želeo da radim. Uostalom, to je bilo i fizički nemoguće, jer je on tada bio u JNA i Kokana Popovića, koji je odlučio da se bavi sopstvenim projektima. Bubnjar je, na moje veliko zadovoljstvo, bio Ivan Piko Stančić, koji je prethodno više nego uspešno producirao Mini LP, a gitare je, osim mene, svirao i Dragoslav Gagi Mihailović, koji je par godina kasnije s Milanom Mladenovićem osnovao Katarinu II, preteču EKV-a. To je istovremeno bila i poslednja, proširena i veoma ambiciozno zamišljena, postava Idola koja na žalost nikada nije zaživela, očigledno nam nije bilo suđeno…  Da se podsetimo, LP Šest dana juna je soundtrack iz istoimenog filma čiji je finansijer bio Jugoton i morao sam da ih poslušam, kao što sam morao da s ploče skinem i nekoliko, po meni vrlo dobrih, instrumentalnih tema jer je novi urednik za rokenrol, Vojno Kundić, (Siniša Škarica je u međuvremenu postao glavni urednik) bio mišljenja da će višak instrumentala uplašiti publiku. Na taj kompromis nije trebalo da pristanem, ali sam se, posle snimanja, koje se prilično odužilo, dosta umorio i nije mi bilo do preganjanja s Jugotonom i jedva sam dočekao da „zapalim“ na zasluženi višemesečni boravak u Americi, tako da se tu priča o Idolima kao bendu, definitivno završava. I, da konačno odgovorim na pitanje, držim ga značajnim jer na njemu ima, da budem neskroman, par dobrih pesama („Ona to zna“, „Ljubavi“) a tu je i moj prvi i jedini naručeni narodnjak („Ja je zovem meni da se vrati“), koji je među ljubiteljima narodne muzike doživeo priličan uspeh i razne obrade i dan danas se svira po kafanam i što mi se dopada kako smo celu tu ploču odsvirali.

Filmska glazba oduvijek vas je privlačila. Što ste u njoj vidjeli privlačno, obzirom da je za razliku od sviranja u bendu, toj glazbi namijenjena pozadinska uloga?

Znate kako, ja jednostavno obožavam muziku, od narodne, izvorne naravno, do klasične, od vokalne, preko vokalno-instrumentalne do instrumentalne, da ne nabrajam. Filmsku i uopšte tu tzv. primenjenu muziku volim, između ostalog, i zbog tih raznih ograničenja koja ti se neminovno nameću, od toga da radiš po zadatku, da ti nisi glavni već samo deo, uglavnom veoma bitan, jednog mnogo većeg sistema, preko toga da moraš da misliš o vremenu u kome se radnja dešava, prilagođavaš se čitavom nizu raznih drugih stvari – npr. dijalogu, zvučnim i video efektima, vremenu koje imaš da razviješ muzičku temu – od par sekundi do više minuta, načinu na koji je snimljen, odnosu svetla i tame, pokretu kamere, budžetu… Dakle moraš da uključiš mozak i paziš da sve vreme ostane ne samo uključen, već i veoma dobro „naštiman“ boreći se s raznim „zamkama“. Naravno, veoma je bitno sa kim radiš, kakav je pre svega režiser ali i ostali iz ekipe i kad imaš sreće da radiš s pravim ljudima, a ja sam je, čini mi se, relativno često imao, taj rad je prava milina i zapravo ti ostavlja dosta mogućnosti za kreativnost, eksperiment, pokušaj da deluješ na podsvest gledaoca jer ljudi često nisu ni svesni zvukova koje čuju, postaju svesni tek kada tu muziku iznenada isključiš… Mene sve to jednostavno ispunjava, uzbuđuje i odmara od onoga čime se inače bavim, a to je rad s bendom i sviranje u bendu.

Živeo sam u Sydneyu šest godina, ali sam otišao sa idejom da ostanem mesec dana. Dve stvari su me toliko dugo zadržale: ljubav i rat. Pošto je ljubav prestala, a srećom i rat, vratio sam se.

Kako možete opisati vaš period života u Sydneyu? Što je bilo dobro, a što loše?

Hmm, odakle da krenem? Da sam malo vredniji, bar kada je pisanje u pitanju, verovatno bih o svom životu u Australiji napisao knjigu, jer bilo je, pre svega, drugačije. Nije bilo lako, dapače, morao sam da počnem od nule, da krenem ispočetka. To je bilo i najbolje i najgore, zapravo bilo bi fantastično da sve to vreme nisam morao da zarađujem, dakle borim se za egzistenciju, a to kada si freelancer – kada te ne čeka nikakav koliko-toliko siguran posao, niti poznaješ bilo koga tko bi u tome mogao da ti pomogne, nije nimalo jednostavno. Naravno, imao sam svo to muzičko iskustvo koje niko ne može da ti oduzme, ali ponekad bi mi se učinilo da mi i to iskustvo više odmaže nego pomaže. Možda je najsvetlija tačka moja jednoipogodišnja specijalizacija na veoma prestižnoj Filmskoj Akademiji AFTRS, gde sam završio dizajn zvuka, ali i koponovao muziku za više kratkih filmova. Neki od njih, kao i moj rad na njima su bili zapaženi i višestruko nagrađivani na festivalima u Australiji i šire. Bio sam čak nominovan za AFI Award (ekvivalent Australijskog Oskara) za sound design u Kratkom filmu The Drip (Kapljica) režisera Nicka Tartara.

Što vas je „povuklo“ da se vratite? Primjera radi, Štulića očigledno ništa ne može privući natrag…

Živeo sam u Sydneyu šest godina, ali sam otišao sa idejom da ostanem mesec dana. Dve stvari su me toliko dugo zadržale: ljubav i rat. Pošto je ljubav prestala, a srećom i rat, vratio sam se. Iako veoma volim Australiju i mislim da sam tamo dosta naučio i što se muzike tiče, naročito filmske, mislim da je moje mesto ovde na jugoistoku Evrope.

Zanimljivo je da ste se albumu Odbrana i poslednji dani vratili s Vlada Divljan Old Stars Bandom i da je B92 1996. objavio taj album snimljen uživo, godinu dana prije nego ste se odlučili vratiti iz Australije. Vjerujem da je izvođenje tog albuma 1996. ostavilo na vama snažan emotivni utisak, obzirom na vrijeme i događaje.

Da u pravu ste. To se desilo takoreći spontano i veliku zaslugu nosi i Srđan Gojković Gile koji je u to doba svirao u mom Old Stars Bendu i koji me je praktično nagovorio na sve to. Također su veliki doprinos dala dva klasičara, moj stari prijatelj Saša Šandorov i Boris Bunjac, a ne smemo zaboraviti ni Zdenka Kolara sa kojim sviram praktično ceo život i Marka Milivojevića najpoznatijeg kao poslednjeg bubnjara EKV-a. Izuzetno dobre reakcije kritike i prijem publike me je između ostalog naveo i da razmišljam o nastavku karijere na Balkanu.

Rambo Amadeus je početkom 90-ih snimio „Album za decu“, nedavno je dječji hor Čuperak s Kojom snimio dječju verziju „Neukusu treba reći: Ne“, no čini se da ste vi i Srđan Gojković Gile bili pioniri te ideje da se djeci na edukativan i zanimljiv način prenese misao rokenrola. Snimili ste zajedno Rokenrol za decu i Rokenrol bukvar krajem 80-ih. Otkud ideja i od čega ste krenuli?

Desilo se to spontano, kao i većina dobrih stvari. Ja sam u to doba izdao svoj prvi solo album Tajni život AP Šandorova sa kojem je najveći hit bila pesma „Ona Radi u Rudniku“ izuzetno popularna i među decom, takođe sam jednom nedeljno sam pisao i izvodio songove za decu na tekstove Ljubivoja Ršumovića Ršuma. Kako sam, u to doba svirao sa Giletom jednog dana smo, u dokolici, došli na ideju da napravimo rock’n’ roll ploču za decu. Odneo sam par demosa Ršumu kome se to jako dopalo i zahvaljujući svemu tome nastale su te dve ploče i pozorišna predstava koja se u pozorištu Boško Buha igrala preko dve godine iz nedelje u nedelju. Primetili smo još tada da deca sve više slušaju narodnu muziku i želeli smo da im ponudimo alternativu. Tadašnja deca su danas mladi ljudi i izuzetno mi je zadovoljstvo kada mi kažu da su sa Rock’n’Rolla za decu prešli pravo na Odbranu.

Zajedničku poveznicu ste pronašli i s Maxom Juričićem, za koji mjesec vam izlazi i zajednički live album. Kako je došlo do suradnje Vlade Divljana i Ljetnog kina?

Max i ja smo prijatelji već više od trideset godina i dosada smo već u par navrata sarađivali. Izuzetno mi je prijao rad sa grupom Le Cinema koju su osim njega činili i Piko Stančić (bubanj) i Marino Pelajić (bas) – ritam sekcija grupe Film. Maxu se jako dopala pesma „Najlepša“ (sa albuma Sve laži sveta) i želeo je da napravi letnji hit u Hrvatskoj sa svojim bendom Ljetno Kino. S druge strane, meni se dopalo kako Ljetno Kino zvuči, ta neobična kombinacija intrumenata (ukulele, klarinet, udaraljke). Bez velikih pretenzija, snimili smo Najlepšu a potom u proširenom sastavu Ljetno Kino Big Band, i još tri pesme. Moram priznati da sam veoma zadovoljan tom saradnjom, ja sam doneo pesme, a Max vrsne muzičare. Najdraže mi je što smo primetili, svirajući koncerte, da je EP privukao mlade ljude koji na te nove pesme reaguju uglavnom bolje i glasnije, nego na stare, proverene hitove Idola.

Meni izvrstan vaš posljednji EP s Ljetno kino Big Bandom „4 godišnja doba“, jedan je od najtoplijih i najpozitivnijih uradaka u posljednjih par godina. Odakle izvire taj vaš, nazovimo ga, vječni optimizam?

Pre svega, hvala na komplimentu. Najviše iz ljubavi prema životu i onome čime se bavim, kao i iz činjenice da sam našao svoju ‘drugu polovinu’, o čemu govori „Samo jednu ljubav imam“. To su zapravo pesme nastale u različitim periodima koje su lepo legle kao celina. Sigurno da su za to vrlo zaslužni Max i njegova „rukom birana“ ekipa, ljudi sa kojima radi godinama a to su Vlade (klarinet), Buki (bubanj), Kuzma (harmonika), Marino (bas), Surka (beatbox), Stane (čelo) i Gonzo (udaraljke)– koji je i napravio odlične video klipove za sve četiri pesme. Mislim da ovaj optimizam o kome pričate dolazi do izražaja i zato što se rock ‘n’ roll autori danas uglavnom bave „mračnijim“ temama, što je razumljivo s obzirom kakva su vremena, ali ne smemo zaboraviti da život ima i lepe strane.

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.

Hvala vam.

1.00 €

5.00 €

10.00 €

20.00 €

50.00 €

100.00 €

200.00 €

Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute