Bila je biser na dlanu, suza u oku i blagi drhtaj tela pod udarom vetra tišine, bez zvukova, bez mirisa, utihnulih svih osećanja na ugaslom kormilu života jedne male zvezdice uronjene u vlastito sazvežđe tuge i bola. Mala reč za veliku damu, taj posiveli oreol nadanja iznad nje, odslikala je tumornim bojama jedno vreme ljubavi i bezbrižnosti.
Dana 19. januara, sada već daleke 1943. godine rođen je jedan, ako ne najbolji, a ono svakako najinteresantniji ženski vokal što ga je iznedrio rock blues. Blago hrapavi, topao i moćan glas razara sazvežđe tuge i bola i sjedinjuje se sa prkosom protiv moći uštogljenih figura njenog vremena, na trenutak ledi krv u venama, a zatim nenametljivom Bogomdanom toplinom opušta misli i seče najtvrdokorniji metal, kao dijamant, što je ona uistinu i bila. U dve reči: Janis Joplin.
Lako ćete pronaći na internetu podatke o ovoj, sve, samo ne srećnoj devojci, na Youtubeu odslušati sve numere u njenoj kratkotrajnoj, ali bogatoj diskografskoj produkciji, no to nije tema ovog teksta. Svakako je bilo mnogo prijemčivljivijih blues ženskih vokala, ali teško da je ijedna žena iz sebe takve tonove ispuštala, pravo iz srca u druga srca. Svaki ton je poezija za sebe, svaki zvuk njenog glasa kao nebeski dodir para srce, pravo iz duše ka večnosti… Više nego lako razumljivo, a da ne morate znati ni reč engleskog, muzika njenog glasa vas sama vodi kroz sve neistražene tihe i mračne dubine ljudskog postojanja.
Daleko od toga da je bila lepa, još dalje da je bila neporočna… Zamislite sve poroke koje možete zamisliti i Janis je u njima, ali taj glas koji na krckavom vinilu budi sve strasti ovog sveta, on odzvanja poput praporaca u dugim snežnim zimskim noćima. Taj kratki opus što ga je ostavila duboko je urezan u poetici svakodnevne percepcije svakog ljudskog bića koje želi hodati kao čovek. Jednostavno, bila je dopadljiva u svom svom nesavršenstvu, mala i neugledna, ali divlja, sama i neshvaćena od većine, no njen glas…
Obeležio je jednu epohu praćenu sa svim tegobama tzv. modernog društva, tog istog miljea oslikanog krvavim ratovima svakodnevnice kroz sjaj tamnih dukata i prodatih duša za nekoliko srebrnjaka. Bila je mala, ali moćna, kratko je trajala, kao fleš, ali je urezala dubok trag u ljudskoj kulturi, u baštini muzike, i kao što njen poslednji album nosi naziv Biser, to je i postala, ne sačekavši da ispuni ni treću deceniju svog postojanja pod svodovima kojim, manje više bez ostavljenog traga, koračamo mi smrtnici. Besmrtan glas je bio njena vodilja kroz predele ljudske osame i pohlepe, koji je bistrio mutnu vodu, kao zvonki ton nadanja u neko bolje nedosanjano jutro koje njoj nikada svanuti neće.
Janis je bila vatra, gorela je jako i moćno, daleko je dobacivala svetlost njenog glasa u tmini njenog življenja. Ipak, mrak je bio jači, brži i gušći, suroviji i nekako uvek leden u svom nastojanju da ugasi plamen… Ali žiška uvek tinja u oku vesele devojčice što u kutku tamnog oka suza nalazi svoj put… Ta nežna patnja provlači se svo vreme kroz njen glas, pokret i tihi vrisak. To je njen testament…
Dana 4. oktobra 1970. godine i poslednji komad njenog srca (piece of my heart) utišao je vetar, sveća dogorela i anđeli se poklonili iskonskoj divi kroz sive oblake ponosa odlazećeg života.
P. S. Ovaj tekst nije namenjen poklonicima Janis Joplin, niti onima koji preferiraju ka bluesu, već je želja da svim mladim naraštajima posluži kao poziv da, makar na tren, ostave svoj mobilni telefon, tablet ili laptop… Pokušaju da uzmu neku dragu knjigu i puste Janis Joplin. Može i preko Youtube. Osetiće blaženstvo u čulima… Deco, probajte, što da ne… Nemate šta izgubiti što već imali niste… Salute.