Kao i sa svim bitnim stvarima u životu, prvi susret sa Brutusom bio je slučajan. Jedno kasno veče, izgovori da se još ne ide na spavanje iako sam već dosta ranije ostao jedini budan u kući, jedan radoznali klik na Youtubeu, nešto malo strpljenja i život mi je bio bespovratno obogaćen.
23. decembar 2022, 12:44 am
Hej,
Može jedna insajderska informacija? Vaš itinerer za turneju kaže da svirate u Atini 29. aprila, ali i da imate dosta praznih dana pre i posle tog datuma. Može li se očekivati da ćete dodati još neku svirku u tom periodu, možda baš tu negde na Balkanu? Deluje malo blesavo da dođete skroz do Atine samo za taj jedan cert, i onda da se vratite istim putem kući…
Pitam jer bih mnogo voleo da vas vidim uživo, nije mi problem da putujem, ali prosto pošto sam iz Srbije, bilo bi mi lakše da se isplaniram kad bih znao da ćete svirati još negde u komšiluku.
23. decembar 2022, 1:33 pm
Ćao! Dolećemo u Atinu samo za taj koncert. Sorry!
23. decembar 2022, 11:03 pm
Oh, OK. Hvala za odgovor, to je baš kul!
Nisam na kraju otišao u Atinu. Razmišljao sam dosta i prvo sam hteo da idem i zato sam nagovarao jednog drugara da idemo zajedno. On bio kilav, meni opet delovalo da je let preskup i nezgodan jer ako Air Serbia dovoljno zakasni i ja ću možda zakasniti na koncert, pa počeo da mislim da mi je žao para, i ništa.
Par meseci kasnije u naletu „bolje žaliti za nečim što si uradio nego za nečim što nisi“ osećanja, shvatio sam da Atina nije jedina opcija, našao jeftinu kartu, odlučio da uzmem dva slobodna dana i u suštini u istom periodu i nepovezanom incidentu se pomirio sa neminovnim gubitkom posla. Ne i sa posledicama istog, jasno.
Kao i sa svim bitnim stvarima u životu, prvi susret sa Brutusom bio je slučajan. Jedno kasno veče, izgovori da se još ne ide na spavanje iako sam već dosta ranije ostao jedini budan u kući, jedan radoznali klik na Youtubeu, nešto malo strpljenja i život mi je bio bespovratno obogaćen.
Ništa pretenciozno, snimak uživo iz nekog studijskog sessiona, neki onako fini momak koji me fizički strašno podseća na Ivana Vezilića razlaže nešto na Les Paulu, i pojavljuje se ona. Stefanie se zove, proverio sam posle. Peva, baš lepo peva. Nulto predznanje mi pomaže, ispostaviće se. To što ona sedi tumačim pretpostavkom da verovatno kasnije u pesmi svira neki sint ili tako nešto. Peva, otvara se pred tobom. I came for help. Did you just really pull my hair? Evo ga i bas pod distorzijom, da podeblja par tonova, ništa preko toga. Ali kadriranje je prepametno: tek na nekih dva minuta shvatiš da će devojka da krene da svira bubnjeve. Kako će da svira bubnjeve. Gitara prvo otvara temu koja dolazi iz neke ozbiljne daljine s namerom da te baš tamo odvede, a onda krljanje, rif koji bi Lima i Nino aminovali za Osmi putnik 2. Ona fina, nežna, ranjiva i fragilna devojka od malopre sad ubija bubanj. Šta je bre ovo? Pesma se onda otvori u svoj poslednji, ali epski deo, za sve pare. Pesma se zove War. I ja sad treba da idem na spavanje?
Brutus su – ’ajde da kažemo post-HC, a u stvari ima tu još raznih stvari – trio iz Leuvena u Belgiji. „Trouble comes in threes“, tako se sami opisuju. Imaš Petera, on svira bas, imaš Stijna, on je onaj meda što svira gitaru, i imaš Stefanie u centru svega, koja nosi Deftones majice, svira bubanj i peva. E sad, to kako ona peva i svira, i to baš bubanj… Nije prva koja to radi, istina. Ali nije da Phil Collins i Don Henley moraju to da rade sličnim intenzitetom, ili pod sličnom emocijom. Pa opet, 2023. je: danas sve može da se ispegla i izedituje; to što meni deluje da su oni baš dobri, to je samo na osnovu sređenih snimaka na netu. Ko zna kakvi su stvarno, kad su na bini. Neobično je kako ću se glupo osetiti zbog takvih misli samo koji mesec kasnije.
Iznenađenje kola svakako je bio podatak da je najjeftinija karta koju sam našao preko Air Serbia. Doduše, ima se šta reći i o kašnjenju od oko dva sata u polasku. Nisam u nekom problemu zbog toga, let je direktan, a ionako me ne bi pustili u hotelsku sobu toliko rano, nego mi žao što sam jutros ustao u pola 5 samo da bih čekao i kljucao na Surčinu.
Divan, sunčan, ranoproletnji dan. U daljini planine pod snegom. Pored jezero i reka koja ističe iz njega, vazduh ima sladak ukus, ali i takav je sigurno bez zaslađivača i sa lekovitim dejstvom. Video sam ovo već, jutros na omotu čokoladica na aerodromu. Slađi im je omot nego one same. Najava ili obećanje sveta i života koji verovatno nikad nećeš imati. Cirih, Švajcarska.
Zašto je Švajcarska toliko bogata? Pa i oni su valjda nekad nekom morali biti na putu, a opet, poslednji put su ratovali novembra 1847, sad sam proverio. I još ispada da je to bio nekakav građanski rat, dok se kantoni još nisu udružili u čvrstu formu države. Bogati su jer su dugo bogati. I jer su prosto takvi kakvi jesu. Imaju dugu tradiciju inovacija, što super zazvuči tek kad prepoznaš kontradiktornost. Već dugo ekonomiju baziraju na lokalno organizovanoj proizvodnji: umesto da uvoze jeftine proizvode, gledaju da što više stvari prave sami, zbog čega je proizvodna cena robe viša, samim tim i prodajna, pa se više para obrće. Svi misle: „čokolade i satovi“, ali paja, glavni profit prave od farmaceutske i hemijske industrije, proizvodnje mašinerije i od dragog kamenja. Dosta tu pomogne neutralnost u svim sukobima, ali ne koliko politička stabilnost i razrađeni bankarski sistem koji privlače investitore, čitaj: bogate strance (nije sad bitno odakle im) da tu parkiraju svoje pare. Švajcarska je self-fulfilling prophecy u državnoj formi, odnosno sindrom para na paru ide, a govno na govno. Nasledstvo oporezuju veoma niskim stopama, zbog čega bogate porodice najčešće ostaju bogate ili postaju još bogatije. I jeste, slon je u sobi: nisu mogli da se iskuliraju i ne pomognu Nemačkoj, pardon, okoriste situacijom u kojoj se ista našla pre osamdesetak godina. Istraga Bergier komisije iz 1997. potvrdila je da se preko tri četvrtine transakcija koje su uključivale zlato Hitlerove Nemačke obavilo u Švajcarskoj, gde je švajcarska narodna banka otkupila zlato u vrednosti od tadašnjih 400 miliona, a danas više milijardi dolara. Ima onih koji u činjenici da Hitler nije krenuo na Švajcarsku (iako je prezirao i smatrao za lažnu tvorevinu, a švajcarske Nemce planirao da ujedini sa svim drugim sunarodnicima u rajhu) vide oportunizam i želju da obezbedi odstupnicu u finansijskom smislu, mada je verovatnije da je na kraju procenjeno da bi vojna operacija u Alpima trajala predugo i bila neisplativa sa strateškog stanovišta.
Da je sve lepo – lepo je. Ali da je skupo i da deru – deru. Istina, višak vremena mi dozvoljava da u radnji koju sam prvi put posetio prošle godine kad sam došao na Nothing dobro razgledam korpe sa polovnim diskovima procenjenim na dva franka; nađe se nešto zanimljivo, na primer The Fragile od Nine Inch Nails i prvi album Stereophonicsa. Opet, dođe sve na svoje: ručao sam kod nekih neuglednih Vijetnamaca u kraju, ništa preterano, ali neka cifre ostanu poslovna tajna.
U šetnji sam naišao i na onu jednu drugu radnju koju sam otkrio prošli put. Gledao neki poklon za Ivu. Prodavačica je baš bila prijatna. Znaš ono kad je neko dovoljno fin i pristojan da krenu da misle da je gej? Mislim da sam napravio pun krug. Barem delimično sam uspeo da se ubedim da mi se ta prodavačica nabacivala. A najverovatnije je samo bila fina. Malko sam u kanalu u poslednje vreme, biće. Prosto sam nepripremljen na mogućnost bilo kakve prijatnosti. A eto, kritikovao sam Velovića što je izgubio sebe u nekom trenutku. Lako se potone.
Teško je ne biti zavidan zbog stvari koje su ljudima u ovoj zemlji dostupne. Dynamo (puno ime Jugendkulturhaus Dynamo Zurich) je kulturni centar koji slično onom Rote Fabriku od prošle godine ima odgovor na sve. Mo’š u njemu organizuješ šta god ti padne na pamet, ima zasebne prostorije za sve od izložbi, tribina i časova plesa, preko malih do srednjih koncerata. I sve kulturiška, hoćeš piće – evo ti izvoli, hoćeš da pušiš – možeš napolju, ali evo ti i odvojeni prostor gore na galeriji, hoćeš šta već hoćeš – ima i to. Ima sve, al’ košta. Kokakola 7,5 franaka (a to je sad više nego 7,5 evra). Kasno je da se predomislim?
Pred… pa nije baš predgrupa, pošto je čovek solo na bini, je izvesni Quentin Sauvé, u daljem tekstu Francuz. Ispred i ispod sebe ima više pedala nego što je ljudi u publici. Ali on će svoje troškove naplatiti. Mašine i individualni ludaci će nas sve zameniti. S tim što mi se ovaj baš i ne sviđa. Cveja je za njega Metallica iz ’91. Malo je… Ne znam. Francuz. A i fali još samo da stavi kapodaster na spolovilo i da sve ode bespovratno niz kurac.
Kad su njih troje izašli na binu, klub je bio skroz pun. Većina koncerata na turneji je rasprodata. Ne vidi se na njima na keca da uživaju u ovome, ono što se prvo vidi je neverica, u fazonu „otkud mi ovde?“ Imponuje im, oduševljava ih, možda učini i malko anksioznim ponekad, ali mislim da duže treba njima da se naviknu na to koliko su dobri, nego nama da se oduševimo time koliko su dobri. A tik su tu ispred tebe, samo emocija, samo energija, samo duša. Liar je prva pesma. Nema u njoj prostora za opipavanje pulsa, idemo odma’ na 100%. „I am the darknеss in your song“, sunce ti. I nema pauze, nema puštanja: drže ispod kragne, gužvaju te, ali nije kao da ti ionako ne bi ostao tu i slušao šta imaju da ti kažu. Ne mogu da skinem oči sa Stefanie. Ne pamtim kad sam poslednji put bio tako zaokupljen nekim, a eto, tek je par pesama prošlo. Ako nisi bio tamo, mislio bi da pričam o nekoj fizičkoj privlačnosti. C. Ne znam šta joj je jača strana, umeće ili duša. Ne znam šta bolje radi, svira ili peva. I jedno i drugo. Prosto ti dođe žao ove druge dvojice, koliko ih ljudi neće primetiti zbog toga što ona toliko jako sija. Mada, šta znam, nisu se oni zbog centra pažnje ni popeli na tu binu.
Zvuk je fantastičan, nisam stručan da kažem da li je do kluba i razglasa, ili do umeća tonca, ali uživam. War je već treća stvar na spisku. Znam da je starija od ovog što se događa u Ukrajini, ali šta vredi kad sam je prvi put u to vreme čuo. Ne znam, ne umem da objasnim koliko je jezivo ljudski osećaj slušati njen glas, taj nivo ranjivosti, ali i nepokorenosti, nesalomivosti. Svega tu ima. Najčovečnija četiri i po minuta u poslednjih… dosta vremena. Devojka peva, sa dušom se rastaje. I ubija bubanj. To bre, daj mi srce, daj mi sve, i ja sam s vama, ’ajmo!
Jebote, što je Victoria draga pesma. Teen-aged, not subtle in my tears. Onaj osećaj pripajanja srca nekoj pesmi o kojoj zapravo ništa ne znaš, nenadano si je i dobio, praktično nabasao na nju, ali do kraja života ostaje tvoja. I work hard hard for my fam / To change this motherland / But some things never change. Ne pravim se da znam o čemu se ovde radi, samo znam kako se osećam otvorenim kad je slušam.
Sviđa mi se i što Miles Away nije intro za cert, nego je postavljena u setlisti negde na sredini. Taman da se udahne vazduh, možda i malo odzumira i sagleda život, gde si, gde sam, šta ćemo sutra. I taman da se spremiš za Brave. Jel’ ono Stijn svira dvanaestožičanu? Ludilo! Onaj orijentalni rif ubija. Strofe zakivaju, mislim da su ih malo usporili, glava ti sama pada. Pa onda onaj refren, opet se neko razotkriva za tebe. Nudi ti se istina, nije sramota uzeti je. I priznati da i ti imaš dana kada ne možeš da se boriš, kada bi se radije pridružio onom što ne podnosiš, ali što je izvesno jače od tebe i kad-tad će te poraziti: I wouldn’t mind just blending in / It would be great to be a part of it. Dosta sam se srozao u poslednjih godinu i nešto dana. Pretpostavljam lošiju opciju, život mi se svodi na ma nema šansi mod. I kad ne znam šta je nešto, verovatno je ništa dobro. Šta je hrabrost u takvom životu? Imam li je? Koliko bih voleo kad bi se ispostavilo da je ipak imam. And I’ve been through your desert / Every silence you break / You’re so brave.
I nema falša kod Stefanie, jednog jedinog. Neviđeno. Bije kad treba, mazi wind chimes kad ne očekuješ, to što ti peva – peva direktno iz duše i ti si potpuno razoružan. For too long I’ve been dying inside. Moram da se maknem iz onog ludila u Beogradu. Ma kakav Cream, kakav Šarlo akrobata, platio bih da gledam ovu ženu, Emmu Ruth Rundle i Maju Cvetković kao trio. (Može i Melissa Auf Der Maur ako Maja ne može da stigne.) Koja je ovo čista emocija… Još Dust i još Sugar Dragon, jedan jin i jedan jang, a opet – isto srce, ista potreba, ista čežnja – i gotovo. Rasplaka se žena na kraju. Kakav koncert!
Sutradan ujutru sam se iz hotelske sobe, tik pre napuštanja iste, prijavio za još dva posla. Zbog bizarne situacije sa štekerima morao sam da improvizujem (objasniću neki drugi put), ali i na kraju za dlaku izbegnem situaciju po kojoj to radim sedeći na zatvorenoj klozetskoj šolji. Bolje je izbeći lošu karmu.
Inače, proverio sam: ona prodavačica mi se nije nabacivala. Imajući dosta vremena koje je trebalo ubiti između izbacivanja iz hotela i odlaska na aerodrom, otišao sam ponovo u tu radnju (možda je teško poverovati u to, ali stvarno sam imao valjan razlog), ali nije se nešto potresla zbog toga. Razotkrio sam taj mit kao kad Scully poklopi Muldera.
Šetao sam pomalo besciljno, samo gledao šta ću da vidim i razmišljao o tome što mi se čini da vidim. Divan, sunčan, ranoprolećni dan. Grad koji ti u jednom dahu putokazima nudi da odeš u mesta sa imenima kao što su Urania ili Rapperswil jeste mesto koje zaslužuje palac na gore. Posle toga sam seo i čini mi se zadremao na klupi pored kanala, maštajući o jadranskoj obali i šljunku sa plaže koji kvasi more, poslovima za koje se prijavljujem i drugim stvarima koje se neće desiti.
Avion je inače i u povratku kasnio. Manje/više što je kasnio, nego kad se jeste pojavio, ispostavilo se da ga je Air Serbia iznajmila od neke privatne kompanije, ispostaviće se, opet, hrvatske. Pilot nam je sve objave u vezi sa visinom leta davao u tisućama, posada nam je želela ugodnu većer, a usput smo saznali i da je kašnjenje bilo prouzrokovano „inspekcijom u Njemačkoj koja je trajala duže nego što je bilo planirano“. Kakva bre inspekcija u Njemačkoj, za avion koji je doleteo iz Beograda? „Srpska posla“ nikad nije zvučalo i više prikladno i diskutabilno u isto vreme.
Za tri dana ćemo potpisati papire kojima kupujemo stan. Za devet dana ću ostati bez posla i bez bilo kakve plate praktično po prvi put u životu. Na leto punim 43 godine. Nikad nisam bio više veliki dečak od ovog. Cirih ti pokaže kako može da bude lepo, ali ti ne obeća da će tako biti. That one is on you.
21. mart 2023, 11:33 pm
Imam da izjavim da sam na kraju morao da odlučim da ne odem i gledam vas u Atini.
Takođe imam da izjavim da sam umesto toga odlučio da dođem i gledam vas u Cirihu. Upravo sam se doteturao nazad do hotela.
Sad, potpuno sam svestan da informacija koju sam vam upravo preneo za vas ima vrlo malu ili nikakvu vrednost, ali to vam je šta vam je. Brutus uživo je sve što sam se nadao/zamišljao da će biti, pa još preko toga. Neopisivo sam zahvalan na tome što sam imao priliku da to iskusim. Pukla mi je glava, prosto. Potpuno zaslužujete sve dobre stvari koje vam se dešavaju i tek će vam se desiti.
Želim vam bezbedan ostatak turneje i nadam se da ćemo se ponovo sresti uskoro. U meni imate velikog poštovaoca, to je sigurno.
21. mart 2023, 11:35 pm
Opa, Lazare, hvala ti na divnim rečima ♥️ Srećan put kući.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
