Za razliku od prijašnjih S.A.R.S.-ovih izdanja, ‘Kuća časti’ ne traži da je vrtite ponovno i ponovno.
S.A.R.S. ima šarma na izvoz. Pogotovo onog scenskog. Dva jako dobra albuma su iza njih, hrpa odličnih koncerata i reputacija ska-buntovnika sa zrnom soli u glavi. Jednostavan, pjevan, pamtljiv i skakutav izričaj udarao je sistem iz drugog plana, ali njihovi su aperkati redovito dosezali svoje ciljeve. A usput su bili i ludo zabavni, sami sebi i publici.
Pa što je onda na „Kuća časti“ pošlo po zlu? Ako ćemo površno gledati na stvari – onda ćemo za sve okriviti inspiraciju. Odnosno, njezin izostanak. Možda je negdje i zapisano pravilo da uz zarazni ska i reggae ritam bilo kakva poruka i bilo kakav stih mogu proći. No, na trećem albumu ovog beogradskog benda malo toga prolazi, barem ne na način na koji smo od S.A.R.S.-a naviknuli.
Od legendarnog nedostatka Nutelle na šniti njihova buđavog lepca, preko hitoidnih i vrlo konciznih albuma, bend se danas nudi fanovima naoružan tankim metaforama, nedorađenim muzičkim slikama i stilskim lutanjima. A i duhovitost je iščezla.
„Mitohondrije“, prvi singl s novog albuma, dobro ocrtava sve boljke svježeg materijala – S.A.R.S. kao da je tek od trećeg albuma odlučio potražiti svoj identitet, pa sad nisu sigurni trebaju li biti novi Šarlo ili novi Pipsi. I tu treba tražiti razloge neuvjerljivosti kad srednjoškolski naivno pjevaju o otuđenju („Zimski san“), pokušavaju nastaviti svoju prepoznatljivu angažiranost („Mir u svetu“) ili smišljaju nešto ljubavno („Ti, ti, ti“).
Negdje na polovici albuma, otprilike od bljedunjave pjesme „Lud“, reggae se utapa u neku čudnu verziju šlagerskog izričaja, no ni to nije pomoglo da do kraja ploče čujemo nešto previše uzbudljivo, pamtljivo i drugačije. „Ahilova peta“, „Bojana“ i „Lutka“ su konfekcijske tvorevine, a ni energizirani vokal Saše Antića u „Malo mi je falilo“ nije pomogao ukupnom dojmu. Ako se za nešto ipak trebamo uhvatiti, to je „Praštaj“. U maniri mračnih beogradskih romantičara s kraja osamdesetih, S.A.R.S. je snimio meditativnu, gotovo duhovnu četverominutnu odjavu; snažnu, ali opet, nimalo sarsovsku.
Ako je album „Kuća časti“ zamišljen kao nekakav eksperiment, nije uspio. Ako je ovo samo jedna propala stepenica ka ostvarenju predskazanja da se radi o „sljedećem velikom regionalnom bendu“, rado ćemo je zaboraviti. U svakom slučaju, magija je nestala, nadajmo se – samo privremeno.
Ocjena: 4/10
(Samizdat, 2013.)