Ususret velikoj zagrebačkoj koncertnoj promociji novog albuma ‘Gde ćeš’ koja će se održati u 2. prosinca u Tvornici kulture, porazgovarali smo s Borisom Vlastelicom iz grupe Repetitor.
U gustom koncertnom rasporedu, beogradski bend Repetitor prošlog petka uspio je promovirati treći studijski album ‘Gde ćeš’, tj. njegovo vinilno izdanje (Moonlee Records) u sve popularnijem zagrebačkom okupljalištu Pločnik. Bila je to ujedno i prilika za popričati s Borisom Vlastelicom, pjevačem i gitaristom ove grupe čija rokerska predanost i pravovjernost odavno osvaja i publiku izvan granica regije. „Gde ćeš“ je objavljen četiri godine nakon albuma „Dobrodošli na okean“ i predstavlja kreativni vrhunac Repetitora – ploča koja na univerzalni način progovara o ovim prostorima bez zadrške, ploča nakon koje se može nedvojbeno zaključiti kako je trio u sastavu Ana-Marija Cupin, Milena Milutinović i Boris Vlastelica postao jedan od najvažnijih rock bendova u periodu nakon raspada Jugoslavije.
Obično se glazbenici zasite vlastitog albuma u trenutku objavljivanja, kakva je situacija kod tebe?
Boris Vlastelica: Pa baš takva. Uvek jedva čekam da ga objavim na kraju da mogu da prestanem da ga slušam. Moja poslednja ocena je kad ga pošaljem u štampu. Odnoso bolje da to kažem u množini, dakle kada ga pošaljemo na štampu jer svi ravnopravno odlučujemo u bendu.
Kako to općenito funkcionira u Repetitoru, bendu u kojem dvije djevojke drže ritam sekciju? Kako je to izgledalo na samim počecima?
Boris Vlastelica: Nikada nije postojao plan da budu dve cure u bendu, nego smo Milena i ja svirali pre toga s nekim ljudima nekih pola godine. I kad se to raspalo razmišljali smo: „Šta ćemo sada?“ i odlučili da moramo naći nekog drugog. Svirali smo neke obrade Ramonesa, među kojima i par naših pesama od kojih je „10 puta nedeljno“ ostala jedina preživela. Ana Mariju smo upoznali na nekoj žurci nakon čega nam se priključila. Moj jedini uslov za novog člana bio je da mora biti na sličnom nivou neznanja kao i mi. Dakle, neko ko ne zna da svira, a želi da svira. Sve se odigralo slučajno. Mora da imaš malo sreće kad se formira bend. Sreća je tu veliki faktor. Moje mišljenje je kada osnivaš bend, treba tražiti nekog ko nije etablirani muzičar, ko nije u nekom drugom bendu, pa ga zoveš zbog onoga što on zna i što jest, već moraš naći nekog da bi video šta bi taj neko mogao tek da bude. Tako nastaju pravi bendovi i prave dugotrajne veze, kada se zajedno uči i radi.
Četiri godine je postao već standardni razmak u objavljivanju vaših albumu. Može li biti kraće?
Boris Vlastelica: Pa album „Gde ćeš“ je trebao biti objavljen ranije, ali smo s prvim snimanjem bili nezadovoljni. Pobacali smo gotovo sve napravljeno, ostale su dve pesma od kojih je jedna „Beskraj“. I onda smo ponovo krenuli od nje. Neke tadašnje nove pesme smo čak i svirali na koncertima. Mi ne volimo da smo u konfort zoni. Hteli smo da snimimo album na način kako do sada nismo snimali, da samo uđemo u studio bez ikakvog planiranja i da taj album nastane od nekog kostura pesama koje imamo i koje sviramo uživo. Da ih snimimo uživo bez ikakvog poliranja. Pošto to nije uspelo iz prve, morali smo da zakažemo novi termin. To nam je produžilo objavljivanje albuma još za godinu dana. Mi mislimo da bi idealna pauza bila tri godine i uvek se trudimo da bude tako, ali, evo, ispadnu četiri godine. Možda bi trebalo da jurimo da bude nakon dve, pa će onda ispasti tri. Dalje>>