Tektonski poremećaj kakav je na rok sceni Srbije izazvao levoruki dvojac Buč Kesidi se u dvadeset prvom veku ne pamti. Ljudi su rasprodali Novi Sad, Kragujevac, pa dva koncerta u Nišu i na kraju rasprodali dve Amerikana dvorane DOB-a (1200 karata ukupno) čak tri nedelje pre nastupa. Čeka ih Zagreb, MENT u Ljubljani, Eurosonic Showcase u Groningenu… ‘Euforija’, naslov albuma koji je pred nama, nije mogao bolje opisati ono što se u ovom trenutku događa!
Kad kažem da se radi o konceptualnom albumu stariji čitaoci bi se mogli uplašiti sećajući se poduhvata koji su nosili tu etiketu sedamdesetih godina prošlog veka. No, nemojte se plašiti. Koncept jeste čvrst, ali su pesme koje ga čine vrlo labavo ako ikako povezane. U stvari, povezane su samo činjenicom da su sve smeštene u vremenski okvir onoga što se nekad zvalo „groznica subotnje večeri“. Ako ste mislili da ćemo pratiti avanture malog Đokice za vreme partijanja subotom uveče prevarili ste se. Autorski tandem Luka Racić (gitara) i Zoran Zarubica (bubnjevi, elektronika) su izabrali mnogo inteligentniji pristup. Subotnji izlazak su opisali iz nekoliko različitih uglova (pre svega muškog i ženskog) i, moram reći, iz svih prostorija kluba i afterpartija (plesna dvorana, hodnik, WC, spavaća soba, autobuska stanica).
Već u otvaranju, u pesmi „Subota“ upoznajemo se sa arhetipom nesigurnog tinejdžera koji prikriva svoju nesigurnost glumeći da je „kul“ (…Ništa nema smisla ako stojiš pored zida i kontempliraš o svojoj nesposobnosti da igraš…). To se nastavlja u sledećoj pesmi „Laž“ (Koga to tražiš? Zašto si ovde? Gužva te tera da se osetiš bolje.). „Đuskanje ne pomaže“ menja ugao gledanja – napuštamo (privremeno?) nesigurnog lika i svet gledamo očima fatalne ženske koja bi nešto da odvoji večeras (Pikirala si lika, sada svašta bi sa njim; Ali devojka mu igra pored; šta ćemo sa tim?). Spremna je na sve, ali, da li je bilo vredno to surfovanje u toaletu? Čini se da nije! Tako bar izgleda ako je suditi po pesmi „Euforija“. Još gledamo iz ugla devojke, ali sada deziluzionisane i, zašto ne reći, očajne. Da li je taj klabing lek koji leči sve? Ili tokom klabinga nesigurnost kod nesigurnih i samopouzdanje kod samouverenih samo hipertrofišu? U tom pravcu ide i „Nema ljubavi u klubu“ koja je o eskapizmu (Jer ona boli, nije laka kao bitovi; Koji imaju za cilj da ti zamagle vid…) i nesigurnosti (I ti misliš da se mrdaš tamo, ali si zaglavljen u blatu nesigurnosti…) zaljubljenog tinejdžera. Ovo je i dalje njihov najveći hit, sa preko 450.000 YouTube pregleda, ali mu je za petama „Đuskanje ne pomaže“ sa 400.000.
„Idemo do hodnika“ i dalje rabi temu tinejdžerske nesigurnosti (Samo sam hteo da ti nasamo kažem da hladnoća nije iskrena…) ali ovoga puta u formi balade, ako se to što čujemo može tako nazvati. Priznajem da mi je to lični favorit. Ta nesigurnost postaje bolna u pesmi „Kasno je“ (A kada budeš bio sam u njenoj sobi tako pametan; Sve znaš ali ovde ipak nikada nisi stigao u mislima, njeno lice se približava…) ali priroda čini svoje u „Tiho“ (Tiho budi se strast; Tiho prija nam mrak; Tiho dok grizem ti vrat; Tiho gubimo dah). Minijatura „Tone grad“ nas vraća u naručje onih usamljenih koji ne znaju šta bi sa sobom a „Nedelja ujutru“ u očima devojke koja se nalazi u raljama nedorečenog odnosa koji lavira između drugarstva i drugarstva sa benefitima ne izgleda naročito prijatno dok se čeka prvi jutarnji autobus.
Zašto je Buč Kesidi sa „Euforijom“ doživeo ovakav, nezapamćen uspeh? Ima više razloga. Prvo, to je album koji je opevao tinejdžersku teskobu (teenangst) bolje nego ijedan drugi album iz Srbije u ovom veku. Klinci su se prepoznali u njemu što se vidi po koncertnim nastupima – na njima vlada prava histerija uporediva sa bitlmanijom (pogledajte njihove priče sa instagrama). Drugo, napravljen je pomak u odnosu na prvenac „Posesivno – ospulsivnihospul“ (ma šta to značilo!). Taj album izdat 2016. je bio standardni indi rok sa malo više storitelinga nego što je to u tom žanru uobičajeno.
Onda su ostali bez basiste (bili su trio) ali su dobili novog, ambicioznog izdavača „Kontru“ (Ivica, Ljubičice, Ana Avramov, Iskaz, Atheist Rap…) i zadržali starog producenta Milana Bjelicu, što se pokazalo kao ključni momenat. Bjelica je praktično treći član benda, on je korektivni faktor. Ne prolazi sve što donesu Luka i Zoran. Bjelica sve to upakuje tako da bude što prijemčivije. Ne znam ovo iz prve ruke, ali to se na albumu čuje. Čuje se produkcija, ako kapirate šta hoću da kažem.
Transformacija benda od prvog do drugog albuma uporediva je sa adekvatnom transformacijom Arctic Monkeys. Dakle, talentovanoj indi rok grupi dodaju se začini kojima hvata široku popularnost. Bitovi i hukovi. I tu se Bjelica pokazao u najboljem svetlu. Milan Bjelica je, treba reći, jedan od stubova nove pančevačke scene koja pored Buč Kesidija između ostalih ima i Ivicu, kantautora modernog izričaja čiji novi album „Jedna druga treća peta“ je takođe producirao, ali u sasvim dugačijem, opet modernom maniru. Centar tih pančevačkih zbivanja je studio „Krokodil“ čiji su vlasnici braća Stevanović, Vuk i Petar, talentovani aranžeri, autori, snimatelji zvuka i pre svega muzičari, čiji je bend „Ljubičice“ vrlo cenjen ne samo među kolegama muzičarima. Kao što znamo iz istorije rokenrola, scenu ne čine samo grupe, već ravnopravno i producenti, studiji pa i gradovi u kojima se određena muzika događa. Poznate su vam zagrebačka, novosadska, beogradska, sarajevska scena… došlo je vreme da i Pančevo dobije svoju.
Treće, moda. Izgleda beznačajno, ali presvlačenje iz košuljica i pantalonica indi roka u trenerke elektropoprok diska izgleda da povlači desetostruko uvećanje publike. Iako trenerke neminovno prizivaju meni mrske devedesete, za mladu generaciju one nemaju tu konotaciju. Pre asociraju na anti intelektualizam koji stremi ka danas poželjnom „džiberizmu“ – (blago rečeno) ležernijem ponašanju i ophođenju, pravcu koji danas suvereno vlada YouTubeom i sličnim platformama.
Četvrto, rok scena u Srbiji je iznenada živnula. Da li je razlog klima u društvu koja je sve napetija, ili šta god, došlo je do prave poplave novih bendova. Najbrojnija su, kako ih ja zovem, Repetitorova deca (Vizelj, Šajzerbiterlemon, Gazorpazorp…) koja su okupljena na Hali Gali kompilaciji i Artan Lilijeva deca od kojih je Buč Kesidi najnaprednije. Ta podela je više vezana za to ko je kome bio suport nego za muzički pravac kojem deca pripadaju, ali ipak ima i određene muzičke bliskosti. Videćemo da li će neko od dece nadmašiti roditelje.
U tom dizanju iz mrtvih srpske rok scene digla se iz mrtvih i publika i to tako što se dogodilo ono što su ljubitelji rok muzike odavno priželjkivali – sasvim nova generacija tinejdžera se primila na rokenrol. Doduše, onaj rokenrol koji je krenuo u susret novim trendovima ali je ipak zadržao esencijalne sastojke – angst, bunt i ikonografiju. Na njihovom koncertu u Beogradu pre godinu dana kad su otvarali za Artan Lili bio sam okružen mladim ljudima kakve odavno nisam sretao na rok koncertima. Gro publike je bilo uzrasta viših razreda osnovne škole i nižih razreda srednje. Čim su Buč Kesidi završili svoj nastup, povukli su se pozadi što mi je bio jasan znak da su došli baš zbog njih. Zato sam tada i napisao ono što sam napisao.
Peto, svakako ne najmanje bitno, je medijska prezentacija. Tim Buč Kesidija savršeno dobro razume principe komunikacije putem savremenih medija s tim što sa razlogom ne zapostavlja ni tradicionalne – novine, radio i televiziju. Kampanja jeste ciljana, ali je cilj vrlo široko postavljen. Kako sami kažu, hoće oni da dopru i do publike Jale i Bube ili Senide. Ja im to ne zameram jer kako kaže parafrazirani Arhimedov zakon, što više inteligencije ubrizgamo u pop mejnstrim toliko će više gluposti iz njega biti istisnuto.
Ne kraju, mora se reći da je ovo jedan od onih bitnih albuma koji predstavljaju kamene međaše po kojima se pamti neko vreme. Čak i da se sa njima ništa veliko ne dogodi u budućnosti, a verujem da će se još dosta toga događati, govoriće se: eh, to je bilo one godine kad su Buč Kesidi izdali „Euforiju“ i rasprodali dva koncerta u Domu Omladine…
Ocjena: 10/10
(Kontra, 2019.)
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
