Kad umre neko drag, prvo krenu slike. Kada bi čovek mogao da snimi redosled tih slika i da ih posle presloži u jednu, bio bi to fatastičan spot, možda čak dostojan onog kojeg je neko napravio za Elvisa kad je umro: moćne slike njegovog kraljevanja spakovane uz ‘My Way’. Kad slike krenu, nije nužno pratiti hronologiju, ona samo pomaže da se lakše podsetimo. Da li je onda ona prva slika u nizu možda najjača i najvažnija?
Moja prva slika vezana za Slađanu Milošević nastala je na bini Hajdučke česme u Beogradu, 28. avgusta 1977. godine. Bila je zgodna, to se videlo iz aviona, pevala je neke blesave šlagere (to čuješ pa čuješ, a ne veruješ šta čuješ) jednom zanimljivom bojom glasa, za koju nisi tad još siguran da li ti se sviđa ili te iritira, ali ta pojava, taj stav, ta njena svest o razlogu boravka na tom mestu u tom trenutku – sve je to kod mene izazvalo uzbuđenje jednako onom koje sam doživeo kada sam prvi put video Josipu Lisac, i koje ću posle doživeti samo još jednom – kad prvi put budem čuo Bebi Dol. Bio sam, moram i to da priznam, neprijatno iznenađen kad su neki ljudi blizu mene skočili i stali da skandiraju: „Skidaj se!“. Mnogo sam naučio o publici na Balkanu tog dana na Hajdučkoj česmi i mnogo sam naučio o ljudskoj hrabrosti. Nije zezanje da izađeš pred neke primitivne ljude, slušaš kako te „skidaju“ i to te se ama baš nimalo ne tiče. Bio joj je to tek prvi nastup pred publikom brojnijom od festivalske, a izgledala je tako iskusno kao da je iza nje bar trideset godina karijere.
Nije mi tada bila nepoznata, mada ću posle utvrditi da je njen prvi singl „Au, au“ (da, strašno!) izašao tek nekoliko dana posle hepeninga kod Hajdučke česme. Verovatno sam znao za nju iz novina, mada se iz novina tog vremena nije moglo mnogo saznati. Svejedno, bio sam zapanjen. Malo desno od mene – još je bio dan pa mi je bilo žao što ne mogu da vidim kako joj stoje svetla – stajala je prava pravcata NAŠA ženska rock zvezda i sijala u sumraku Hajdučke česme. Konačno.
Pokušavao sam posle da se setim kad smo se zvanično upoznali, ali nisam uspeo. To mi se obično događa s ljudima koji kao da su oduvek bili tu, mada naravno da nije tako. Šteta, nedostaje mi ta slika upoznavanja. Tad nije bilo mobilnih telefona pa da me fotografija podseti, a fotografi su bili retki i uglavnom zakucani za šank. To me je pak odvelo u sledeću epizodu: došao sam jedne večeri u garderobu grupe Zana da je „uhvatim“ u isti paparazzo kadar s tadašnjim gitaristom Zane Igorom Jovanovićem (pričalo se da su u ljubavnoj vezi) i rekao joj to, a ona se samo nasmejala i rekla: „Nećeš uspeti.“ Naravno da sam uspeo. To je bilo 1982. godine, i to znači da smo se tada već poznavali.
Zašto me sad to toliko opseda? Zato što bih voleo da znam šta sam joj tada rekao. Umem nekad da se zbunim kad nenadano sretnem nekoga koga duboko poštujem i voleo bih da znam da li sam uspeo da joj prenesem to poštovanje koje sam osećao. Da li sam joj zahvalio za onaj čudesan momenat kad je isticalo vreme žalosti za neumrlim vođom a mi – drhteći od uzbuđenja – čekamo da prođu ponoćne vesti „Studija B“ pa da vidimo da li će se život zaista nastaviti dalje – i taj nastavak stvarno krene onim predobrim rifom „Amsterdama“? Da li sam joj rekao koliko je – ionako velika – porasla u mom mozgu kad je nesrećnog Ipeta Ivandića – raspetog na krst srama – dovela ne samo da joj svira na albumu nego ga je „prošvercovala“ u udarni termin Televizije Beograd?
Da li sam joj ikada sve rekao? Kad neko umre, posle prvih slika obično ide pitanje da li si tom nekom rekao sve što je trebalo da mu kažeš dok je bio živ. Možda još ostaje nekrolog, a možda i ne, jer još ne znamo pouzdano da li umrli čitaju nekrologe. U slučaju Slađane Milošević (mnogo kasnije sam saznao da se u stvari zove Aleksandra) bilo bi dobro da vidi kako i oni koji su pogrdno dobacivali za njom sada dokazuju da su uvek imali o njoj najbolje mišljenje. Kad neko umre, uvek bude disproporcija između onog što ga je pratilo za života i onog što ga isprati posle smrti, a ta disproporcija biće naročito velika kod A.S.M. Ali, nećemo sada o ružnim stvarima. Mada bi možda trebalo. Možda niko nije bio vređan i ponižavan kao ona, naročito kad je dobila nacionalnu penziju. Koliko god da ne držiš do neukog sveta, neke rane ipak ostanu. Njene rane su bile duboke. Balkan ne prašta ako si svoj. I drugi ljudi bi voleli da budu svoji, ali nemaju hrabrosti pa zato mrze one koji je imaju. Ne bih voleo da sam bio u njenoj koži.
Dalje se slike ređaju nekim svojim (meni neuhvatljivim) redosledom, mada sam siguran da taj redosled nije slučajno takav. Bila je jedinstvena, takva se više neće roditi nikad. U sedamdesetim godinama dvadesetog veka u okviru Jugoslavije bila je revolucionarna pojava. Učinila je za emancipaciju žena više nego osmi mart. Rodila se i živela na pogrešnom mestu. Bila je ekscentrična, to joj je sasvim pristajalo. Skroz razmažena, baš onako kako zamišljamo skroz razmažene princeze, i to joj je isto pristajalo. Preosetljiva, to joj nije bilo neophodno, ali jedno bez drugog valjda ne ide. Nije imala decu pa je svoje majčinske instinkte vezala za kućne ljubimce. Bila je buntovnica s razlogom. Ne znam da li to ima veze s tim što je bila kćer oficira JNA.
Bila je široko obrazovana. Svirala je sasvim dobro više instrumenata, violinu, gitaru i klavir. Čitala je i slušala. Možda je previše slušala, a začas bi povodljivo krenula za nečim u čemu bi prepoznala neku od svojih često rasutih emocija. Mada se često činila hladnom, bila je neobično topla osoba i čak je i u toj toplini bila svoja. Nepravdu je primala teško, zato je jako vodila računa da sama ne bude nepravedna. Volela je ljude i borila se za njih, čak i ako su joj nekad učinili nešto nažao. U borbi je bila odlučna i beskompromisna, makar posle toga sedela sama i plakala danima. Bila je nekad neodoljivo naivna, a ponekad zastrašujuće mudra. Katkad se činilo da je sastavljena od bezbroj suprotnosti. Ali, zar nisu sve velike umetnice takve?
Smrću Slađane Milošević označen je kraj jedne epohe, isto kao što je smrt Bate Kovača bila kraj jedne epohe, isto kao što je i smrt Margite Stefanović bila kraj jedne epohe. Nikada više neće biti takve ikone stila. Njena smrt je ozbiljan gubitak za scenu. Ona je čuvala draž glamura „starih dobrih vremena“ naspram ove ludnice danas. „Stara dobra vremena“ otišla su 26. marta konačno u istoriju. Kraj.
Svako će reći da je morala i mogla da ostavi iza sebe više muzike, ali – da je mogla, ostavila bi. Šta ju je sprečilo? Bila je često raspeta, rasuta i neodlučna. Nedostajao je neko ko bi je vodio kroz život i karijeru, kome bi bezuslovno verovala, a da on ne bude kreten. Ko bi umeo da bude i gospodar i sluga, ko bi tačno znao kad je vreme za jedno a kad za drugo, i nikada nije smeo da pogreši. Neko ko bi bio i vodič i inspiracija. Ko bi je držao za ruku kad ne vidi i ko bi umeo da joj pusti ruku kad se magla podigne. Koji će biti jak kad je ona jaka i koji će patiti s njom kad je vreme da se pati. Čovek u kojem će ona u svakom trenutku prepoznati svoju emociju. Svi vrlo dobro znamo da je takva definicija muškarca duboko u sferi nemogućeg. Koliko god bila sastavljena od superiornih osobina, bila je – to je sad već milion puta ispričana priča – samo žena željna ljubavi, pažnje i poštovanja. Koja je možda slušala previše muzike pa nekad nije mogla da odluči gde je zapravo njena muzika. Ili se to menjalo iz sata u sat? Ili je zapravo to umetnost: da snimaš kad ti se snima i šta ti se snima i baš te briga za karijeru?
Mnogo je kontrovezi, dakle, živelo s njom gotovo šezdeset devet godina i tek će se pojavljivati nove. Ko god se danas dičio da ju je razumeo (a vidim da je trka za zauzimanje mesta već počela), ja se ponosim time što znam da sam obično bio na dobrom putu, s tim da je sve uvek bio savršeno relativno i podložno promenama koje bi se neretko menjale u toku jedne rečenice. Moja misija u njenom životu bila je, čini mi se, da je ubedim da pristane da uradi nešto što je u prvi mah odbila iz ma kojih razloga, kod nje je to svejedno, a što sam ja smatrao da je korisno za nju. To je neobično težak zadatak, na prvi pogled neizvodiv. A ja bih uvek uspeo. Mada je ponekad bila nepodnošljivo teška, mada je uvek tražila maksimum koncentracije, mada je slušala i merila svaku reč i tražila grešku, mada je uvek imala argument više, na kraju mi je očito verovala. Mislim da mi je pomoglo to što sam je jednom pitao kako je izdržala rad s Darkom Kraljićem, znajući i njega i nju, a ona priznala da obično njega pitaju kako je on izdržao s njom. Imali smo i neke zajedničke bolne trenutke. Više puta mi je ponovila da prati moj rad i davala mu komplimente koji su imponovali. Htela je da joj obećam da ću, kad umre, napraviti film o njoj. Kako da joj obećam kad ništa u mom životu ne zavisi od mene? Ali, ponosan sam i počašćen. Sedim, pišem ovo i plačem. Šta ću drugo.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
