Marčelo: Hip hop danas nije društveno kritičan, on je izvorište industrije zabave

Klince se danas indotkrinira kroz obrazovni sustav u koji se petlja crkva, pere im se mozak imbecilnim medijskim sadržajima, uči ih se mržnji, ili makar strahu prema drugačijosti, kao i tome da budu dobri potrošači, pa su kozekventno tome ili potpuno apolitični, ili pak radikalno pogrešno ideološki nabrijani. Frustrira li te to?

Marčelo: Ne još – jer nisam roditelj. Zasad me samo razočarava i čini nervoznim kad o tome mislim. A istina je da stvari stoje tačno tako kako kažeš. U mojoj zemlji, recimo, aktuelni politički meni zaista je teško svarljiva hrana, to je da ti se utroba centrifugalno izokreće do povraćanja, što čini da čak i vrlo pametni novi klinci izjave kako su apolitični – misleći na to kako u toj ponudi nema ničega za njih. To razumem i sa time saosećam, ali mi politička neopredeljenost nije isto što i apolitičnost, apolitičnost mi zvuči kao potpuna nezainteresovanost za političku realnost sopstvenog društva, a čini mi se da novi klinci mnogo više na to misle kad izjave da su apolitični. Na drugoj su strani pak radikalne opredeljenosti – pri čemu, da se razumemo, svaka “ideološka nabrijanost” postaje pogrešna kad postane radikalna: nikad nisam video osobu koja sebe smatra radikalnom u nečemu, a da joj oči nisu postajale neprijatno iskolačene kad o tome priča; budala u njima zauzme toliko prostora da istiskuje oči. I to je to, jedne ne zanima ništa u vezi s ovim, drugi nalaze sebe u krajnostima, a konzumerizam je objedinilac i sve ih okuplja.

Svjedočimo tome kako emancipatorski diskurz, onaj dakle koji je proizašao iz dugotrajne borbe za ljudska prava i slobode, lukavo preotimaju upravo te retrogradne struje koje pokušavaju rekreirati neke anakrone i opasne ideje koje su odbačene kao necivilizirane. Često čujemo da su oni koji primjerice pokušavaju ukinuti pravo na pobačaj ‘ZA život’, ‘ZA obitelj’, a svi ostali su posljedično tobože ‘PROTIV’, i kao takvi su društveni destabilizatori. Kako doskočiti tom problemu?

Marčelo: Ne vidim nikakvu prečicu, to je ozbiljan okršaj stavova oko ozbiljnih pitanja, takvih da će uvek izazivati vatrenu i ostrašćenu polemiku. Ta konstatacija na stranu, ako mene pitaš, svako ko mi agresivno popuje o porodičnim vrednostima to radi zato što ga nešto žulja u sopstvenoj porodici, a to nešto neće se popraviti deklarativnim promovisanjem porodičnih vrednosti niti budalašenjem kao što su oni porodični protesti protiv Parade ponosa: umesto da nakon naporne radne nedelje provedu kvalitetno vreme s porodicom, izveli decu na protest, iskolačili oči (spomenih malopre čega je to simptom) i onako baš toplo i porodično mrze nekoga, jer ih, što kažeš, taj neko tobože destabilizuje. Porodica za mene ima mnoge definicije: moji roditelji i ja, moji prijatelji i ja, moja devojka i ja – i ništa od toga ne može mi biti ugroženo spolja, već samo iznutra, a to se onda iznutra i brani, iznutra i rešava. U tome šta su nekome porodične vrednosti ili pak šta neko misli o abortusu ili eutanaziji ne vidim nikakvo pravo da to nameće ostalima, bez obzira je li to stav za ili protiv. Čini mi se da je baš tu razlika: postoje grupe (ljudi i stavova) koje se naprosto bore za pravo da uopšte postoje – i postoje ljudi koji tuđe pravo na postojanje samo po sebi doživljavaju kao nametanje, nesvesni da su oni ti koji nameću. Većina uvek misli da drži monopol nad definicijom normalnosti, naročito onda kad u to ime čini prilično nenormalne stvari.

Napisao si roman koji je adaptiran u kazališnu predstavu. Ima li umjetnost danas uopće pravo na luksuz da se ne bavi društvenom kritikom? Hip-hopu je to inherentno, ali je li književnost uopće književnost ako nije angažirana, smije li kazalište biti išta drugo osim Brechtovog političkog teatra?

Marčelo: Ne bih da se ponavljam, ali već rekoh: današnjem hip-hopu to uopšte nije imanentno, on je izvorište industrije zabave. Književnost i pozorište takođe mogu i imaju legitimno pravo biti mnogo toga – ali jednim svojim delom mogu i imaju legitimnu dužnost biti i angažovani. O epidemičnom kukavičluku današnjeg srpskog teatra mnogo bi vam detaljnije govorio moj prijatelj, reditelj Kokan Mladenović – o tome i o šikaniranju onih koji se tome odlučno (i odlično) opiru. Od književnosti se takođe očekuje da progovori o društvenim pitanjima; još jedan moj dragi prijatelj, verovatno najveći živi srpski pisac David Albahari, svoj literarni put počeo je namerno nezainteresovan za izjašnjavanje o društvenim lomovima, ali je s vremenom ipak obišao i tu obalu. U kojoj je fazi bio bolji? To je samo pitanje senzibiliteta konkretnog čitaoca; David je uvek pisao onako kako je osećao da treba, i to se jedino istinski važi.

Pročitala sam negdje da su te srpski mediji proglasili jednim od najutjecajnih Srba. Kako doživljavaš tu ‘titulu’, je li ti to smiješno, ili ipak osjećaš nekakvu odgovornost zbog toga?

Marčelo: To je bila alternativna lista časopisa Nedeljnik, ozbiljna taman koliko treba da bude – otuda mi nije smešno, pošto je stvarno bila zanimljiva i dobronamerna, ali nije ni da mi stvara odgovornost, ne veću od one koju inače osećam u meri kakvu smatram zdravom. A koja je to mera? Pa, ne gubim iz vida uticaj popularne kulture, naročito na mlade ljude, ali nikad ne treba smetnuti s uma da vaš omiljeni autor nije ni vaš razredni starešina, ni vaša dadilja, ni vaš roditelj. A ima i drugih pogrešnih shvatanja odgovornosti, onih kada se se za loš uticaj na omladinu optuži jedna jezovita pesma ili jedan horor strip, a ne, recimo, govori aktuelnog patrijarha: lako je optužiti nekoga da iza njegovih dela stoji đavo, ali društvo se teže usuđuje da se zapita da li iza nečijeg huškačkog buncanja uistinu stoji Bog.

Danas muzički kreativci sami stvaraju i objavljuju na internetu svoju muziku, ne trebaju im više izdavači. Ipak, zbog toga vlada nepisano pravilo da se ta muzika uglavnom ne može čuti po mainstream medijima, kao da je u pitanju svojevrsni reket, pa tako ni doći do šire publike. Je li to namjerno i sistematsko zatiranje kreativnosti i kakve posljedice to može ostaviti na kulturu?

Marčelo: Ne vidim nekakav master plan u tome: iza mnogo čega što nam izgleda kao zavera krije se najobičnija tržišna inercija. Bilo bi, međutim, dobro da i ono što nije namenjeno širim masama ima više prostora u medijima ili pak svoje specijalizovane medije, takve da ne budu baš na rubu postojanja i potpuno skrajnuti. To je dobro za opštu sliku; na mikroplanu, stvari danas, zahvaljujući procvatu interneta, opstaju i bez podrške velikih medija, što je svakako prednost ovog vremena. A mana je što je gužva prevelika, pa taj opstanak ponekad ozbiljno zaliči na temu za Animal planet.

Jesi li copyright ili copyleft persona?

Marčelo: Misliš na autorska prava? Teško mi je da se svrstam, oba stanovišta imaju se čime braniti, i to žestoko. Rekao bih da je redosled takav da prvo dolaze prava, pa tek onda pitanja njihovog kršenja ili “kršenja” – a živim u zemlji gde prava do današnjeg dana nisu ni izbliza regulisana, dočim se već priča o njihovom legitimitetu: tip mi piše na kanalu na tube-u kako se navodno zalažem za slobode, a ovamo stavljam upozorenje da ne kače moju muziku na svoje kanale; dakle, on je pokupio belosvetsku foru o slobodnoj muzici, nastaloj kao kontra multimilijarderskoj industriji, i nije svestan da to primenjuje na maleno tržište gde za milion pregleda dobiješ smešno sitan novac, naročito ako ste devetočlani kolektiv kao moj bend. I sad je, tobože, socijalna pravda da nam se i to zakine – a da njemu gazda ne plati za ono što osam sati dnevno radi, još kako bi mu milu majku psovao. U srži svega, bojim se, stoji raširena nesvest da je kreativni rad u svakom smislu – rad, a tu je i nejednak položaj autora: šire mase robinhudovski misle da je pravedno besplatno konzumirati delo nekoga ko je postao milioner (a nije ni tad, osim ako autor sam na to ne pristaje) i onda jednako tretiraju nekog kompozitora koji jedva skrpi za kiriju. Ako autor ne može da živi od svoje kreativnosti, mora da radi nešto drugo za hleb i da stvara podbuo od umora – kako onda od njega očekivati vrhunsko delo? Ima i opciju da stvara praveći tržišne kompromise – i opet, kako onda od njega očekivati vrhunsko delo? Nevolja je, dakle, u tome što se iza ideje o slobodnoj muzici pomalo krije i ono nadmeno, štamebrigaško kraljevsko “ludo, zabavi me” oterano u ekstrem: ludu bar hrane na dvoru.

Na čemu sve trenutno radiš, što sve pišeš, čemu se možemo radovati?

Marčelo: Na novom romanu, svim snagama: reč je o drugoj knjizi prozne trilogije “Malterego”. Negde tokom godine bend i ja počećemo ozbiljnije da promišljamo i novu ploču. A nedavno sam završio jednu lepu avanturu: prevod i adaptaciju kompletnog strip serijala “Lokot i ključ” u šest tomova, sjanu priču Džoa Hila i fenomenalnog crtača Gabija Rodrigeza. Pravo štivo za one koji su sumnjičavi prema snazi devete umetnosti.

Ponovo sviraš u Zagrebu, s Elementalom, godinu dana nakon solo svirke u Vintageu. Kako doživljavaš zagrebačku publiku, jesmo li te dostojno primili?

Marčelo: Uvek smo bili lepo primljeni, a odgovorno tvrdim, ovoga puta vraćamo se snažniji no ikad: jedva čekamo da se zagrebačkoj publici predstavimo u punom sastavu. Želimo da nam ovo bude najbolji nastup kod vas do sada i daćemo sve od sebe da to ne ostane tek želja.

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.

Hvala vam.

1.00 €

5.00 €

10.00 €

20.00 €

50.00 €

100.00 €

200.00 €

Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute