Marčelo: Ove okolnosti u kojima živimo neće se nikad promeniti budemo li se svi povukli i čekali

Album „Nojeva varka“ objavljen je 21.12.2021. a svega nekoliko dana kasnije bilo je jasno da je „JBG“ regionalni singl godine. Iskreno sam očekivao da će 2022. biti doslovce u znaku Marčela, ali vidim da je i beogradska publika morala čekati točno godinu dana za veliki promotivni koncert. U želji da ne ispadnem kao neki lik iz tvoje pjesme „Nigde“, ipak sam primoran pitati zbog čega se sve odužilo, uzimajući u obzir i da je prvi dio 2021. još uvijek bio u znaku koncertnih restrikcija.

Marčelo: Pa, mislim da nam Konstraktino iskustvo najbolje ilustruje do koje mere se, i na kom terenu, mora pobediti da bi nešto zaista obeležilo godinu u očima šire javnosti. To je bilo hrabro i u svakom smislu izuzetno, pride umetnički dosledno: Ana je ostala svoja i besprekorno izgurala priču. S nama je pak bila drugačija situacija, to je celi jedan album vrlo povezanih pesama u eri kad vladaju singlovi i mnogo manje ljudi sluša albume – a mi smo igrali na utisak koji tvori celina; tu onda dođu i objektivne restrikcije koje pominješ, te činjenica da je taj koncert trebalo pomno konceptualno „režirati“ koliko i album, a ja nisam nešto poznat po brzini, brzo izgovaranje teksta je jedino što umem brzo (smijeh).

Mene je rep fascinirao kao ritmička veština i svojevrsna savremena poezija, tako sam to doživeo, i otud je i dalje tu kao moj vokalni izraz, kao alatka.

Dosta nas usporava i žalosna činjenica da niko u kolektivu ne živi od ovoga, na svima je u svakom trenutku da obave još toliko toga i na autorskom i na privatnom planu. Ali sve na stranu, poenta je nešto drugo: da se koncert desio mnogo ranije, desio bi se i to je to, nije kao da bi se zemlja tresla koliko god se mi polomili; mi smo i bez toga svirali celu letnju sezonu. Definitivno nas čeka da naučimo kako se rade „agresivnije“ kampanje, no veruj, ja sam i ovu jedva izdržao. Stepen opšte pažnje u trenutku kad izađe „JBG“ zaista nije nešto što želim kao svakodnevicu – to ti je danonoćno kucanje intervjua i vukljanje po medijima, ništa drugo ne stižeš ni da radiš ni da živiš, i to prihvatam jedino kao period, ne kao mesto stalnog boravka. Verujem da bi ti i Ana kazala kako je onaj stepen hajpa lepa ekskurzija iz koje se ipak rado vratiš kući, publici kojoj ne treba opšte ludilo da bi uopšte primetila postojanje tvoje muzike.

„Nojeva varka“ je u produkcijskom smislu izuzetno zahtjevno djelo. Vjerujem da izvođenje uživo u punom sjaju zahtijeva nemali angažman glazbenike i suradnika. Uskoro ćemo te moći vidjeti i čuti u Domu sportova u sklopu festivala Antivalentinovo, stoga me zanima hoće li to produkcijski biti u istom rangu kao i koncert u beogradskom MTS-u?

Marčelo: Da, dugo nas nije bilo kod vas i radujemo se povratku. Što se samog nastupa tiče, na bini neće biti vanbendovskih gostiju kao na beogradskom koncertu – ali biće nas iz benda u punom sastavu, a to ti je već desetoro ljudi, što sasvim zbrinjava zvučnu sliku i vrlo verno prenosi album, jer i onamo zapravo nema tako mnogo ljudi „sa strane“, svega nekoliko naših sjajnih prijatelja plus mnogoljudni mi. Recimo to ovako: na bini će biti svi glavni vokali i praktično svi instrumenti korišćeni na „Varci“; biće to poštena svirka iz sve snage, što bi moglo da otvori mogućnost nekog našeg solističkog celovečernjeg koncerta u dogledno vreme. Produkcija tu nije pod našom kontrolom, ali ne sumnjamo u organizatore, sve će biti kako treba, a pride sviramo sa sjajnim kolegama to veče.

Malo je umjetnika za koje mogu reći da im je cijela karijera vodila do jednog kapitalnog djela, a upravo mi je to osjećaj s tvojim albumom „Nojeva varka“, koji je djelo koje probija žanrovske okvire i koje potpuno zaokuplja pažnju. Naravno da si neprikosnoveni reper u svojoj srži, izvan toga i književnik, ali naći zlatni rez između ta dva svijeta i uvući u svoju priču i izuzetne suradnike, posebno jednu Nensi, nešto je što je rijetkima pošlo za rukom. Koliko je trajao rad na albumu i koliko je tu zapreka bilo na putu dok se sve nije iskristaliziralo?

Marčelo: Heh, moje je da se ipak nadam kako se uvek može još dalje i „kapitalnije“ – mada je dragocen taj utisak da je sve prethodno vodilo u tačku na kojoj si sada: svako ko je konceptualista otprilike tako gradi priču, svi se koraci važu na nivou opusa. Tu, međutim, valja ponešto reći onako u zagradi: nemali broj komplimenata koje smo dobili bazira se, nažalost, na diskontinuitetu, kao da su ljudi čuli prvi album pa ovaj šesti i ostali zatečeni nekakvim naglim skokom; u realnosti, i kritika i publika registrovali su (i to prilično glasno) probijanje žanrovskog okvira još na drugom albumu – pre 18 godina. Još od tada na bini je bend, Nensi je tu od prvog albuma, Raid od drugog, teren je slobodan i vrlo eksperimentalan, ali se evo celo jedno punoletstvo „probijanje okvira“ uzima kao vest pri svakom albumu. Ovi naši krajevi malo su kao reklamni slogan „Plazma: ne da ti da odrasteš“ (smijeh). Naravno, ljudi nisu nipošto dužni da uprate sve što radimo, pride prvi utisak čini svoje: ako si im u pažnju ušao kao „neprikosnoveni reper u srži“ – a prvi album zaista tako zvuči – nije lako objasniti im da nisi, da tvoja srž zapravo nikad nije ni bila to, te da je ono što im se učinilo pobočnim (književnost i bavljenje pisanjem kao takvo) zapravo glavno, a muzika samo jedan od izdanaka toga. Mene je rep fascinirao kao ritmička veština i svojevrsna savremena poezija, tako sam to doživeo, i otud je i dalje tu kao moj vokalni izraz, kao alatka. Ali mi smo kao kolektiv zainteresovani za slobodnu muziku i dobar tekst, a ne za ikakve žanrovske religioznosti; sad samo treba jedno tri života da provedemo u tome da bi se, u tom smislu, više važilo gde se stiglo no odakle se pošlo – no, mi smo strpljivi ljudi.

Nojeva barka/Noina arka zapravo nije racionalno rešenje – naprotiv, bez nebeske garancije koju je Noje imao, plan da pretovaren brod preživi opšti potop nema nikakve šanse da uspe.

Rad na albumu aktivno je trajao oko godinu i po, ne računajući moje prethodno mapiranje šta se od priče hoće; prepreka bude uvek, ali lepe su i nužne, uživamo da ih kreativno napadnemo zajedno kad se u procesu pojave – koliko god ja bio štreber-planer, volim da ponešto iskrsne usput. Svako delo je živa stvar koja traži osluškivanje tokom rada.

U kojem trenutku si znao da će to biti konceptualni album i koliko je to olakšavalo ili možda otežavalo cijelu stvar?

Marčelo: To je bila namera od starta. Činilo mi se kao naš logičan sledeći izazov: neke od možda najpoznatijih pesama koje smo tokom godina napravili upravo su te storytell pesme, minijaturne muzičke „radio-drame“ – pa sam pomislio: kako bi bilo napraviti album koji se čitav dramaturški postavlja tako da pesme funkcionišu kao poglavlja? U tome je pomoglo iskustvo saradnje sa svetom teatra, imali smo tu čast i priliku u više navrata (poslednji put radeći Šekspira s rediteljem Kokanom Mladenovićem, tik pred album); pomoglo je i to što sam u pauzi između dva albuma objavio dva romana i, nadam se, napredovao u samoj organizaciji priče na planu strukture. S nadahnutim i prekaljenim muzičarima oko sebe, znao sam da će nam takvo igralište biti veoma zanimljivo. I eto, jednog dana izložio sam ekipi skicu: koliko pesama, o čemu je koja, kakav štimung svaka od njih okvirno može da ima, ukratko isto ono što radim kada pišem prozu – samo što se onamo igraš sam, a ovde s prijateljima, fenomenalnim koautorima koji se daju do kraja i sve to doživljavaju svojim koliko i mojim. I tako se dobije ovo nešto naše, iza čega svi stojimo i kao autori i kao osobe.

Noj, tj. rašireno vjerovanje, koje nema previše doticaja s istinom, da zabija glavu u pijesak kad osjeti opasnost simbolizira ljudski strah od suočavanja s problemima. Obzirom da nisam ornitolog, neuk sam po pitanju određenog ponašanja ptica, općenito. „Nojeva varka“ je odlična igra riječi koja pobuđuje pomisao na Noinu arku koja simbolizira racionalno rješenje spasa. Suma sumarum je da još uvijek ne mogu prokljuviti kakva varka ti je bila na pameti i tko je noj u cijeloj priči, pa koristim ovu priliku da to i pitam.

Marčelo: Stvar je u sledećem: Nojeva barka/Noina arka zapravo nije racionalno rešenje – naprotiv, bez nebeske garancije koju je Noje imao, plan da pretovaren brod preživi opšti potop nema nikakve šanse da uspe. I otud me ta metafora privukla: ljudi u ovim našim zemljama sve se više povlače (sa svime što im je milo i drago) u svoje mikrokosmose, male blindirane barke dok bura ne prođe – avaj, ove okolnosti u kojima živimo neće se nikad promeniti budemo li se svi povukli i čekali: nama, za razliku od junaka biblijske priče, nikakva viša instanca nije obećala da će potop proći. Neće bez nas. Naš je posao da nekako izvučemo zapušač, potisnemo vodu i potom isteramo vlagu iz kuća, ako ćemo tu živeti i ako nam je zaista stalo. U tom smislu, barke su varka, jalova uteha, taktika delotvorna koliko i to što radi ptica (nema veze radi li zaista, posredi je svakako svima poznata fraza). Album je roman u stihu, gotovo dnevničko hvatanje jednog parčeta života u kojem sam, prezasićen koječim, odlučio da postanem ravnodušan – u tom smislu, reč je o priči koja putuje prema sopstvenom naslovu, prema zaključku da ne možeš postati flegma ako već nisi, te da ove zemlje, kakve god bile, ipak zaslužuju borbu za famozno bolje sutra.

I nije tu samo reč o međunacionalnoj mržnji, ne: pogledaj samo mreže, ljudi mrze bilo koga zbog bilo čega, vrlo sočno i strasno.

U „Ostrvu mržnje“ i „JBG“ si opisao horor onoga što bi se moglo opisati kao ‘mainstream ludilo’ ovih prostora koje je živo i aktivno obzirom da puno toga kreće iz mržnje kao početne točke. Rezultat je bijeda na svim nivoima, a posebno je teško iskorjenjiva ona u mentalnoj sferi. Jesi li razmišljao o nekoj krajnjoj točki gdje, da tako kažem, mora ‘nestati goriva’ za stalno podgrijavanu mržnju i kad se mora dogoditi neki reset, ne toliko zbog nekog civilizacijskog nivoa, koliko zbog ljudske prirode koja ipak teži nekoj harmoniji, a ne toksičnosti?

Marčelo: Znaš kako, ako stalno dolivaš u nju – čaša nikad nije prazna. Mržnja spada u najniže aktivnosti duha, ona jeste vrlo ljudska, prirođena čoveku, ali potiče iz najsirovijih delova nas, iz totalnog odsustva želje ili sposobnosti da se ego suspregne i unedri neki smisleniji koncept. A mi ovde već decenijama imamo političke elite koje daju sve od sebe da narode održe na tom nivou neizbrušenosti: tu se praktično danonoćno dosipa gorivo koje spominješ, „mi smo super ali drugi nam rade o glavi, a znamo tačno i koji su“ – i to besprekorno funkcioniše. Kod Hakslija u „Vrlom novom svetu“ imaš onu drogu po imenu soma, ona niveliše ljude i deli se svima na kraju radnog vremena; u ovim našim zemljama tome služi mržnja, a dele je propagandne mašinerije. Opiješ njome ljude, i onda vladaš do mile volje. I nije tu samo reč o međunacionalnoj mržnji, ne: pogledaj samo mreže, ljudi mrze bilo koga zbog bilo čega, vrlo sočno i strasno.

Rambo Amadeus je rekao: „Nacionalizam je tema za one do 300 evra prihoda mesečno. Njima se servira ta priča. Kada plata pređe 500 evra, onda počinje razgovor o garderobi i kafićima…“, no da ne citiram dalje platne razrede koje je naveo, koliko se slažeš s tom tvrdnjom. Naime, nacionalizam je uvijek dobar izgovor vlasti za vlastite neuspjehe, ali on automatski generira i nove neuspjehe. Što ako je siromaštvo tu da bi i ostalo?

Marčelo: Ta Rambova ocena dosta se citirala, i ja sam je citirao jer je zvučala ubedljivo, ali činjenica da desne politike bujaju po celoj planeti, dakle i tamo gde siromaštvo nije glavna odlika, demantuje tu logiku. Pre bih rekao da je nacionalizam tema koja se javlja kad se zaboravi da patriotizam postoji i bez nacionalizma. On patriotizmu nije sinonim, nego njegova radikalna, obavezno toksična zamena. Patriotizam je pitoma, topla emocija; nacionalizam je zapaljiva supstanca koja prirodno teži požaru. On se pojavljuje tamo gde ima osećaja pojedinačne ili kolektivne ugroženosti, stvarne ili umišljene (o čemu govori i Danilo Kiš u svom eseju čije se parče citira na kraju „JBG“). Otud bi možda bilo logično da opada s porastom standarda, ali kažem, stvarnost demantuje takvo tvrđenje. Siromaštvo, bojim se, jeste tu da ostane, jer zemlje koje nisu bogate ne obogaćuju se preko noći – a ako se dave u korupciji i kriminalu, onda se zemlje ne obogate nikad, nego samo pojedinci u njima. A nacionalizam onda – i eto dela gde mogu da se složim – dođe kao zgodan opijat.

Jedan stariji reper, kojeg neću imenovati jer se radilo o privatnoj konverzaciji, rekao mi je da se osjećao kao djed nakon što je odveo kćerku na jedan trap koncert uz komentar: „Sumnjam da je itko od te djece tamo uopće čuo za mene.“ Kako ti gledaš na trap, to jest ovaj popularni krak koji se ‘uvezao’ s folkom, je li to samo generacijska stvar ili ima i neka druga pozadina? Ili možda, osjećaš li se u tome kao prvoborac ili su stvari neočekivano otišle u sasvim drugom smjeru?

Marčelo: Kako gledam? Ne gledam (smjeh). Taj pravac ne komunicira sa mnom ni muzički, ni tekstualno, ni vokalno – ali to mi ne daje prava da ga mrzim i osporavam, meni se samo ne dopada i to je sve (što je, uostalom, verovatno vrlo obostrano). Ni van toga ne razumem čudnu ostrašćenost koja je zavladala ljudima, nemanje granice između „meni se ne sviđa“ i „mrzim iz petnih žila“ u bilo čemu, nema potrebe za tim. Što se pak tiče pitanja da li smo svojim radom utabali stazu novom pravcu – ja bogme nisam, jer s turbofolkom i rijalitijima nikad nisam koketirao. To je na tragu ovoga što ti je neimenovani kolega kazao: ako smo po rodoslovu i hronologiji nekome đed, ne znači da smo učestvovali u vaspitanju i oblikovanju. Novi izraz, novi teren, nova publika, svakom nek’ je sa srećom, svi su tamo gde žele da budu i to je sasvim u redu.

Znam da ono što mi je od talenta dato bar nisam prokurvao jureći za pomodarijama.

Ako pogledaš unatrag, što je ono što je tebe definiralo? Što je dovelo do toga da kažeš sebi da nećeš dozvoliti da te voda nosi kao i većinu, već da moraš progovoriti o svijetu oko sebe na način koji smatraš ispravnim, pa što bude?

Marčelo: Ne bih da zvučim preterano, ali strahopoštovanje prema umetnosti sigurno je jedan od sastojaka te jednačine. Ne znam jesam li je dosegnuo, ali znam da ono što mi je od talenta dato bar nisam prokurvao jureći za pomodarijama. Uostalom, učio sam od ljudi koji su verovali u nekakav kodeks dostojanstva kada je o tome reč, što je svakako uticalo. Ali mene i bez toga crveni tepisi svakako nikad nisu zanimali, moji su roditelji radnička klasa i ja u tom sveopštem aktuelnom šljaštu ne vidim ništa osim stravične praznine i primitivne potrebe za mangupiranjem.

Pitao sam to iz niza razloga koje si naveo u pjesmi „Dvadeset“. Nema ih puno koji nisu prošli ta obilježavanja mature i gdje upravo u prvi plan izbija pogubnost okretanja glave u drugu stranu pred problemima, kad ima više žrtava životnih kompromisa na vlastitu štetu, nego onih koji su se stvarno uhvatili u koštac s nemani zvanom život. Je li u stvari kukavičluk najveći neprijatelj ljudi na ovim prostorima?

Marčelo: A ko će ga znati, ima sigurno i toga, ali postoji neki opor osećaj kolektivne promašenosti u vazduhu – i to je nešto čega ljudi postaju svesni kad prekorače tridesetu, a na pragu četrdesete naročito. Poznajem mnoge za koje nikad ne bih rekao da su kukavice, a nisu ni neuspešni, imaju živote i karijere – pa ćeš svejedno i njima videti u očima ovo o čemu pričamo, ono na šta Marko Tomaš misli kada napiše stih „gledam prijatelje podivljale od tuge“. Jednostavno nam je toliko toga oduzeto, toliko godina nismo bili deo sveta, i užasno je gledati kako novi klinci glorifikuju najgore godine naših života i zaljubljuju se u tu krimi-turbo-folk estetiku – a nisu krivi. Ako nostalgično gledaju u prošlost, koja em što ne valja em čak nije ni njihova prošlost, to znači da im ove zemlje ne nude pogled u budućnost. Znači da im ništa naročito dobro ne ostavljamo. ALI: još smo tu, ima nas. Ta borba ne sme prestati, ma kako beznadežno izgledalo.

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.

Hvala vam.

1.00 €

5.00 €

10.00 €

20.00 €

50.00 €

100.00 €

200.00 €

Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute