Miloš Zubac: Ovo je veliko vreme i mi učestvujemo u njemu, poziva nas da se probudimo

Tvoj prošlogodišnji album „Hazarske” stvarno ima jedinstvenu priču. Riječ je o pjesmama koje si odabrao iz zbirke svog oca Pere Zupca „Hazarske pjesme” koja je početkom devedesetih godina prošlog stoljeća političkom odlukom povučena iz prodaje i javnog opticaja i od koje je ostao samo jedan otisnuti primjerak. Možeš li malo pobliže reći kako se to uopće dogodilo?

Miloš Zubac: Priča jeste jedinstvena mada ćeš nesvakidašnji narativ pronaći u temelju svakog mog muzičkog rada. Uglavnom sam išao stazom koje nema pa je i album na stihove iz očeve jedine zabranjene pesničke zbirke bio za mene vrlo spontan, a za druge sasvim neočekivan stvaralački čin. Pero je bio izrazito voljen pesnik diljem Jugoslavije, ali ove hazarske pesme pripadaju periodu kada se ta naša nekada zajednička zemlja krvnički i sramotno kidala dok su javne ličnosti imale da se opredeljuju, a ako se ne bi određivale, neko drugi je to činio umesto njih. Razvrstavao ih, pa nagrađivao ili nagrđivao, jedno slovo nosilo je razliku. Kako se moj otac uz svoj svagdanji novinarski i književni hleb bavio i političkim radom – doduše ni blizu današnjem razumevanju tog posla – nakon one prelomne jogurtne predstave u Novom Sadu, morao je s drugima da podeli sudbinu smenjenog pokrajinskog rukovodstva optuženog za autonomaštvo. Bio je medijski blaćen i potom bačen u višegodišnju senku, mogao je da hrani porodicu ali ne i da objavljuje. I moj stariji brat Vladimir i ja predobro smo zapamtili to vreme, dojučerašnje drugove koji su najednom prelazili na drugu stranu ulice kada vide ranije slavljenog pesnika, posleponoćne telefonske pozive i pretnje, uhođenja, naručene pamflete u novinama, skretanja pogleda i razna odricanja donedavno zakletih prijatelja. Vreme je pak pokazalo da je naš otac dobro prošao – gledajući interes duše i čist obraz njegove porodice. Pošto je bio u političkoj nemilosti, on nije mogao da duva u Miloševićevu trubu čak i da je hteo. A nije hteo, pa je tako i odbio neke konkretne ponude. Zabranjivanje njegovih pesama bilo je logično.

Ako je bolest velika u smislu dometa i dohvata, znatna je i promena koju ona navešćuje i traži od nas. Naše je da se upoznamo s bolešću, a ne da panično bežimo od nje. Da je čujemo i razumemo šta nam to šapuće ili viče o nama.

Je li ikad došlo obrazloženje zašto se to dogodilo, u smislu da je neka pjesma, ili više njih bila okidač za takvu odluku?

Miloš Zubac: “Hazarske pesme” jesu bile natopljene težinom pesnikovog iskustva, teškim razočaranjem i neopisivo jakim osećanjem napuštenosti, ali nisu u sebi imale ničega subverzivnog. Nikakvog obrazloženja nije bilo, osim sotto voce izvinjenja beogradskog izdavača i hrabrosti štampara koji je doturio jedan primerak zabranjene knjige pesniku. Taj primerak često sam držao u rukama, čitao pesme i pamtio.

Što je pak za tebe bio okidač da se posvetiš „Hazarskim pjesmama”?

Miloš Zubac: Bilo je to dosta lično. Godine o kojima pevaju „Hazarske pesme” podudarile su se s periodom moje prilično tegobne adolescencije. Konkretno, imao sam tada orkanski snažne udare samosažaljenja, ponešto projektovanog zbog empatičnog upijanja porodičnih briga, a ponešto sasvim mog, detinje hipertrofiranog. Srednjoškolsko doba palo mi je naročito teško. Hrvao sam se sa samim sobom, a niti sam bio Jakov, niti je bilo anđela u blizini. Bar mi se tako činilo. Danas drugačije gledam na ove tamne hazarske intervale u odrastanju. Jednom, kada sam uspeo da prevaziđem samosažaljivost , zamerljivost i očekivanja od drugih – otvorila mi se veličanstvenost života u koju, ponekad samo, mogu da stupim i sada.„Hazarske pesme” podsećaju me na tu moju mladalačku borbu iz koje sam izašao kao bolje, celovitije ljudsko biće. Jasno je da su Hazari za mog oca bili crna metafora izgubljenog jugoslovenskog plemena i odbeglih dojučerašnjih drugova. Za mene su bili simbol pionirskog detinjstva koje je odjahalo da se nikada više ne vrati. Kao mladost u onoj besmrtnoj pesmi Lesa Ivanovića „Kari Šabanovi”.

Koliko sličnosti pronalaziš s vremenom iz perioda devedesetih i ovog sad, kad je nevolja globalnog, a ne lokalnog karaktera?

Miloš Zubac: Sličnosti su vidljive poput krsta na krovu crkve. Možda smo se mi zapravo pripremali za kolektivnu zatvorenost još od kraja osamdesetih. Trebalo bi da nas to nelagodno iskustvo učini manje iznenađenim i nesigurnim sada kada je najednom cela planeta postala karantin pun masovne zebnje i usamljenosti. Uostalom, nije prvi put da svetski damari, krize i lomovi budu nagovešteni ili neposredno inicirani u našem ćošku univerzuma.

Po kojem unutrašnjem ključu si radio izbor, vjerujem da nije bilo lako odabrati one pjesme koje ćeš uglazbiti?

Miloš Zubac: Naprotiv, nosio sam taj izbor u pamćenju i nije bilo teško da se opredelim za naslove koji imaju muzički potencijal u svom stihotoku. U tim stvarima, kada valja odabrati pesmu, sve je samo u pogledu i uzvraćanju pogleda, između čoveka i pesme.

Na koncu koliko može biti kompliciran ili jednostavan odnos s ocem kad su „Hazarske” u pitanju, kakva je bila Perina reakcija?

Miloš Zubac: Bio je smiren i srećan – koliko se može biti srećan u njegovoj životnoj dobi, sa svime što je prevalio preko svoje danas indijanski belokose glave. Njemu važna pesnička zbirka kojoj su silom zatvorili svaku stazu da stigne do čitalaca, porušili svaki most koji bi je preveo do ljudi, dobila je neočekivanu drugu priliku za život, trideset godina kasnije, prelivši se svojim delom u sasvim nesvakidašnji album korenskih bluz pesama, koji je snimio jedan od dvojice pesnikovih sinova. Kada se to sagleda ovako, dâ se ponešto naučiti o značenjima krivde, pravde i namirenja. Možeš osiono slomiti neku voćku, ali možda te jednog dana sasvim novo drvo iz preostale semenke – iznenadi.

Veliki posao je napravio Milovan Đuđić. Jeste li znali u početku da „Hazarske” trebaju nositi blues štih, ili je to došlo spontano?

Miloš Zubac: Džimi je – a pod tim imenom poznaju Milovana svi koji nešto znaju o bluzu u Novom Sadu i okolnoj širini – još kao srednjoškolac svirao sa mnom u Prkosu Drumskom. Tada je, u skladu sa svojim uzrastom, bio gitarski pirotehničar, neprevreo i žestok, a beskrajno talentovan, oštar kao žilet i neobuzdan kao razgorena vatra. Onda su prolazile godine, Džimi je muzički i ljudski rastao i zrevao i video dosta sveta, geografski stigao do dalekih morskih i okeanskih obala, ostao pritom nepotkupljivo svoj, ali zanavek odan našim zajedničkim muzičkim iskustvima. Jednom je samo predložio da dođem kod njega i da snimim šta god hoću u njegovoj produkciji. A ja sam imao „Hazarske” u džepu. Nije tu trebalo mnogo pameti – mene postojano vode osećanja, a ovde sam snažno osetio da s Džimijem mogu da načinim delo autentičnog nomadskog bluza na srpskom jeziku.

Dvije pjesme na albumu ne pripadaju opusu tvog oca. „Stiglo je doba” potpisuje hrvatski kantautor Ivan Škrabe, a „Oktobarska” nosi tvoje stihove. Zašto?

Miloš Zubac: Obe odgovaraju motivu putovanja kojim je Džimi hteo da ilustruje ceo album, sasvim u duhu iščezlog plemena iz naslova. Pojedine pesme prati topot konjskih kopita kao zvučna sekvenca – a Ivan Škrabe je čovek koji poznaje taj zvuk iz svog iskustva, u Jastrebarskom je nekada imao malu ergelu i jahao je konje, drugovao s njima. Ivan je, inače, meni važniji od Dilana, on je mali kantautorski bog na zemlji, proveli smo čudesne trenutke skupa i slušao sam nebrojene njegove pesme koje niko čuo nije, jer on ne mari mnogo za snimanje. „Oktobarska” je opet važna, verovatno najsublimnija pesma na tom albumu. U njoj se događa ona magija zbog koje se svi bavimo muzikom. A volim svoje stihove da sjedinjujem s pesmama mojih prijatelja ili mog starog oca. To je kao s kupažom vina, dobiješ bogatiji ukus na kraju.

Osim Škrabe, ne tako davno surađivao si i s Tomislavom Zorićem alias Nevjernim Tomom iz grupe Olovni ples. Zajedno ste snimili osoban i snažno emotivan album „Male pesme za Draganu” posvećen tvojoj majci. Prilično emotivan zadatak za tebe, a vjerujem još više odgovoran za Zorića. Kako je došlo do toga?

Miloš Zubac: Drago mi je što si se setio tog albuma. Svakako je najdelikatniji, neuporediv u odnosu na sve drugo što sam u muzici uradio. I zanimljiv jer sam čovek sasvim nesklon patetičnosti, reći će oni koji me znaju. Kada je majka umrla, moj otac je napisao dirljivu nisku oproštajnih stihova. To je onaj trenutak kada umetnost postaje lek, kada pruža ljudskom biću priliku da samo sebe ozdravi, da odboluje boljku gubitka stvaranjem. Privilegija za one koji neguju svoje umetničke darove. Kada sam pročitao stihove, ruka je sama krenula ka gitari. Osetio sam da pesme mogu biti univerzalno lekovite – ako ocu ili meni pomognu da se ponesemo s gubitkom nekog voljenog, možda će još kome doneti takvog makar delimičnog isceljenja. Dodao sam, kao i docnije na „Hazarskim”, Perinim pesmama jednu moju – ranije napisanu, posvećenu ženi koja umire od raka iako se ona može čitati i u drugačijem ključu, kao ljubavna pesma. Zove se „Dovil” i među najvažnijim je stvarima koje sam napisao i otpevao. Potom sam poslao Tomi moje skice i on je učinio sve ostalo. Zorić je meni kao najrođeniji brat, ne samo što me nije odbio, nego je pružio celoga sebe da dostojno, između Zagreba i Novog Sada, sačuvamo te oproštajne pesme. Moja zahvalnost njemu nemerljiva je. Pogotovo me je nešto poznije, kada je naše izdanje objavljeno i koncertno predstavljeno u Sarajevu, dirnula poruka njegove majke nakon što je poslušala album. „Male pesme za Draganu” postale su s vremenom ono što sam hteo od njih da budu – moguća uteha i smirenje, ruka preko ramena za one koji su nekoga izgubili. A svaki je čovek vazda na gubitku. Osim ako ne nađe utehu u Bogu.

Kako doživljavaš ovo vrijeme korone?

Miloš Zubac: Kao mogućnost za učenje i popravljanje. Mojoj duši su, ako ne i telu u kojem boravim, takve situacije uveliko poznate, bilo ih je i biće ih u kontinuitetu života koji zovemo istorijom. Nijedna bolest nije slučajno među nama, a svaka bolest – upravo svaka bez ostatka – dolazi nam kao strogi učitelj i obavezujući korektiv. Ako je bolest velika u smislu dometa i dohvata, znatna je i promena koju ona navešćuje i traži od nas. Naše je da se upoznamo s bolešću, a ne da panično bežimo od nje. Da je čujemo i razumemo šta nam to šapuće ili viče o nama. Video sam mnogo straha u ljudima. Ja ga razumem iako ga ne delim. Čak i oni koji deklamuju kako se ne boje – imaju unutrašnje sadržaje koji ne odgovaraju njihovim izjavama. Ovo je veliko vreme i mi učestvujemo u njemu. Poziva nas da se probudimo, a ne da ga psujemo i jadikujemo kako nikada gore nije bilo. Jer bilo je, još kako…

 Što vidiš pozitivnim, a što negativnim?

Miloš Zubac: Pre svega drugoga, polove na bateriji. Konstraste između kojih se događa struja života. Bez polarnosti, ne bi bilo energije koja nas pokreće i beskrajno se preoblikuje. Dalje, godina za nama naučila nas je da negativno može da bude željeno, a pozitivno izrazito nepovoljno – recimo, u smislu rezultata testova na prisustvo virusa u organizmu. Na kraju, ta godina koju bi mnogi bez problema odbacili i zaboravili, meni je stvaralački donela mnogo. Albume „Kosovske” i „Hazarske” i neizrecivo vrednu ediciju „Jučerašnji svet”  koju sam otvorio s Nemanjom Nešićem. To će reći da sam bio spreman za stvaralačke odgovore. Nema nas ovde mnogo s takvim refleksom, tačnije s takvim intenzitetom.

Pitam to i iz razloga jer pripremaš još nove glazbe koja ima veze s Vrgorcem i Zagrebom. Možeš li reći nešto o tome, koja je poveznica Vrgorca i Zagreba u tvom slučaju, nama ovdašnjima je to svakako Tin Ujević?

Miloš Zubac: Poveznica su Ivica Begin Stanković i Novi Odmetnici kojima sam posvetio celu jednu knjigu – „Rezervnu kulturu”. Sretali smo se u Kotezima podno Vrgorca, docnije i u Zagrebu i Novom Sadu. Ivica je onda najednom zamakao iza zlatnog horizonta, a mi smo ostali. Ostala je i naša uzajamna ljubav. I njegova porodica koja nas je jednako srdačno, toplo, ljudski dočekivala, primala i ispraćala iz leta u leto, nakon što je Ivica napustio ovu stvarnost. Pre nešto godina, snimio sam dvostruki album na moje stihove. Zove se „Paralele”. Nastajao je u tri države i četiri grada, na njemu su radili moji drugovi i čini se da dolazi vreme u kojem ću ga konačno objaviti. Najavna pesma zove se „Kotezi Revisited”. Ona uvezuje Vrgorac i Zagreb, posveta je mom najdražem bendu Olovnom plesu, čije adrese jesu Zagreb i Dugo Selo, kao i mestu na kojem su oni svirali svoje najvažnije i najbolje koncerte u životu. To jeste bio Tinov grad.

Zagreb volim zbog ljudi. Oni su ti koji čine gradove gradovima, ali gradovi zauzvrat ne čine ljude ljudima. Naprotiv, umeju i da ih obezljude. Ja nikada nisam upoznao takozvanu zagrebačku hladnoću. Samo toplinu jesam.

A Zagreb volim zbog ljudi. Oni su ti koji čine gradove gradovima, ali gradovi zauzvrat ne čine ljude ljudima. Naprotiv, umeju i da ih obezljude. Nameravam ove godine, mimo svega drugoga što će se desiti u mom stvaralačkom sasudu, da snimim jednu zavičajnu hercegovačku pesmu s Ninom Romić, mojom starom odmetničkom prijateljicom, a Nina recimo jeste jedno prelepo lice Zagreba i dosledna umetnička vrednost tvoga grada. Naravno, postoje i drugačija lica i drugačije vrednosti i nevrednosti, kao u svakom drugom gradu što ih ima. Ali ovo jeste Zagreb koji slobodno mogu da zovem svojim. I sasvim prirodno, nedavno, kada se iz dana u dan tektonski razmicala zemlja pod njihovim nogama i kućama, mislio sam na moje zagrebačke i dugoselske prijatelje. A odaslata misao vratila bi mi se u najlepšem vidu – usred tih zemljotresa, oni bi odvajali pažnju i vreme da me pozovu i čestitaju pravoslavnu verziju Božića. Ja nikada nisam upoznao takozvanu zagrebačku hladnoću. Samo toplinu jesam.

I za kraj, što je s Prkosom Drumskim?

Miloš Zubac: I to je jedno lepo pitanje na kojem ti mogu samo biti zahvalan, a koje uvek u meni pobuđuje nežnost i blagost. Prkos Drumski je moja najveća muzička i međuljudska ljubav. Izvorna stvaralačka porodica kojoj se uvek vraćam kao što se jedrenjak vrati u luku nakon dugog putovanja. Ili rasklimana barka na stari dok – sve zavisi od toga koliko su me putovanja potrošila. Jesam li u povratku silan brod ili maleni čun. Mi smo kao družina umnogome ostvarili svoju zajedničku sudbinu. Kome god budu potrebni lepota, nežnost, uteha, smisao i glas koji leči, pronaći će sve to na našim albumima, u ma kojem vremenu. Ne moramo više snimiti nijedan ton, a možemo, ali sretaćemo se uvek iznova. I nekako, kada mislim na duše koje čine ozračje Prkosa Drumskog, tog „najvećeg malog benda na svetu” kako bi rekao Džimi, sasvim sam siguran – iako se ta moja sigurnost ne može potkrepiti ničim drugim do osećajem – da će naših sretanja biti u nekom sada nedohvatnom prostoru i posle ovog čudesnog života koji držimo za jedini.

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.

Hvala vam.

1.00 €

5.00 €

10.00 €

20.00 €

50.00 €

100.00 €

200.00 €

Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute