Deseti studijski album Rolling Stonesa ‘Exile On Main St.’ 12. maja slavi svoj 50. rođendan. Decenije iza njega i dalje ga čini jednim od najvažnijih rock and roll ostvarenja.
Sve u životu ima svoj uspon i pad. I jednom i drugom prethode događaji koji vode u nekom smeru. Gde, tada se to još uvek ne zna i ne može se znati. U kulturi postoje ostvarenja i uobličeni događaji koji se vremenom tako fino zacementiraju da nema pomeranja istih kada dosegnu vrhove u svojim delima koja odolevaju vremenu. To nežno nagrizanje od strane novog doba, u svom okrilju nosi svakodnevna iskušenja, lagano stvarajući neku patinu, koja, kako otkucavaju sati odlazeće epohe, stvara mu neko posebno bogato okruženje. Savršeni dodir sa izrečenim varijacijama u delima uprizorenja jednog vremena i njihov dah moguće je osetiti samo kod pravih umetničkih veličina, jer ono što ih izdvaja od svih drugih nije njihovo bogatstvo i način života, već ono što će godinama posle sklopljenih korica knjiga, spuštene zavese, odslušanog albuma ili koncerta, ostati u svesti običnog prolaznika kroz ovozemaljski život, da pronosi u svom sećanju i nadogradnji sopstvenih osećanja. Živeti za takav način zadovoljstva ljudskog duha zaista vredi.
U rock istoriji počivaju mnoga ostvarenja vrhunskih stvaralaca, koji odavno i nisu među nama, ali koraci njihovi šume kao najsmireniji talasi obogaćujući i dan danas muzičke ukuse onih što znaju da uživaju u istima. Jedno takvo kulturno izobilje 12. maja ove godine navršava pola veka svoga postojanja. Reč je o remek delu Rolling Stonesa iz 1972. godine “Exile on the Main St.” (Izgnantsvo na glavnu ulicu). Tadašnja postava Jagger, Richards, Taylor, Watts i Wyman, ostavili su takvo zaveštanje o svom postojanju kroz dupli album i osamnaest pesama, isprepletane kroz niti bluesa, rocka, akustike, psihodelije i ostalih dostignuća koje je nosila tadašnja popularna muzika, da i u sadašnjim vremenima oslikava neporubljivu snagu njihovog pogleda u svet muzike.
Rane kritike albuma, one koje su ispisivane kroz muzičke časopise, dnevna i povremena izdanja, nisu nagoveštavale koliki artefakt, dijamant, leži na njihovim rukama. Sve se to dešavalo iz prostog razloga što pisati o nekom delu posle samo nekoliko dana od izlaženja, retko je zadatak koji se obavi valjano i uspešno. Uzvišenost istog, ili promašaj, ne može se sagledati trenutačno, neophodan je protek vremena, potrebno je da i samo pregnuće umetnika sazri, odstoji, nešto poput kvalitetnih pića. Razdoblje između izlaska albuma “Exile on the Main St.” i složenog percipiranja muzike s početka sedamdeseth godina prošlog veka, uvek ostavlja mali zazor između klasika tadašnjeg rock and rolla i uspinjanja ka lestvici besmrtnih ostvarenja.
Zanatski album briljira. Još uvek mladi, ali nabrijani stečenim višegodišnjim iskustvom, Jagger i kompanjoni su pronikli u same korene rock and rolla, vešto nadzidavši na temeljima bluesa i soula tračice svoje buduće karijere, pretočivši ih kasnije u pravu bujicu unikatnih scenskih nastupa. Dok su, u međuvremenu, terorisali vlastite živote, bežali od sebe samih, kako u alkohol, tako i u druge opijate, u par godina pre izlaska albuma, počeli su, a nesvesni toga, valjati nešto isuviše krupno, dok je njihova popularnost rasla. Naravno i račun u banci, koji ih je i te kako održavao u njihovim padovima i konstantnim razmiricama između sebe. Sjaj kovanice uvek bi ih naterao da ustuknu u svojim međuoptužbama za sve i svašta, te da nastave svojom sigurnom stazom poslovnog uspeha. No, tenzije između članova benda, nezdrav život na ivici borbe za goli opstanak, stalne spletke raznoraznih piskarala koja su se vrzmala oko članova, doprinele su premoru za nova dostignuća, a grupa se dohvatila numera koje su ranije već imali, ali nisu objavili. Uz mala doterivanja istih, parcijalno snimanje gitare, basa, bubnjeva i vokala, usnimavanje numera se odužilo. Prljavi i reski zvuk roka, prašenje i umirivanje nebeskih talasa kroz efektne deonice klavira, dao je posebnu draž oživotvorenju albuma.
Sredinom maja 1972. godine “Exile on the Main St.” pojavio se u prodavnicama ploča i već punih pedeset godina pleni svojom vitalnošću, kao da je svo vreme sveta sabijeno u tih sedamdesetak minuta blues rocka, specifičnih gitarskih rifova, perfektnog ritma i neobičnosti zvuka prosleđenog kroz vešte bunjarske palice jednog Charlieja Wattsa, a šta tek reći kroz pripitomljeni divlji vapaj vokala što iz sebe ispušta Mick Jagger. Čarobnjak, ne samo na otvorenoj sceni, već kad god ga čujem na bilo kom nosaču zvuka, znam da je nešto duboko unikatno usađeno u jedan tako prepoznatljiv vokal, taj nestvarni pisak iz grla deluje razbudjujuće na dremljive drumske hodače. Mick Taylor još je bio na ritam gitari, a na basu Bill Wyman. Prvu gitaru, Keith Richards, neću ni spomenuti, jer zna se koji dvojac vuče kotrljajuće kamenje uz Sizifovu planinu zvanu rock život.
Album otvara numera “Rock of”, savršena kompozicija klasičnog rock and rolla, veselih boja koja prosto lepršaju iznad dirki klavira. Tu je i prelepi uvod usne harmonike na “Sweet Virgina”, fascinantni mali bluegrass koji iz srca pleni nežnim talasićima okačenih na duše izgubljenih koračnica. Sam album je veoma kompaktan, songovi su izuzetno ujednačeni na jednom zavidnom nivou, članovi benda, ma kako to zvučalo imajući u vidu nastajanje “Exile on the Main St.” i višemesečnu netrpeljivost istih, deluju izuzetno uigrano, odnosno timski, moćno i raskalašno, no sa druge strane, utegnuto, razborito i muzički perfektno.
Imali su Stonesi , i pre i posle albuma “Exile on the Main St.”, hitove koji su bili popularniji od bilo koje numere sa pomenutog albuma, ali uzevši kao celinu, od prve do osamnaeste pesme, nijedan album nije disao tako moćno, okupan nekom večnom lepotom što samo sirovi rock and roll može zahvatiti sa bunarskih izvora najlepših muzičkih nota. I života. Album zatvara “Soul Survior” (Preživela duša). Svakako je neupitno da su sve duše okupljene oko Stonesa sjedinjene u jedan moćni okvir koji nema vremensko trajanje. Dobrih pola veka ulazi u uši svih generacija zadojenih spoznajom rock muzike, a što se tiče istorije, bez obzira na ukuse, “Exile on the Main St.” je čudotvoran eliksir mladosti. Verujte, podmlađuje više no išta.
I na kraju, po mom više no skromnom poznavanju muzike, ali sa neizmernom ljubavi ka istoj, mišljenja sam da je “Exile on the Main St.” nešto najvrednije od Rolling Stonesa što su ostavili u svom bogatom rock zaveštanju. Ne mogu tvrditi da je broj jedan na pijedastalu svih vanvremenskih ostvarenja u rock muzici, ali u prvih deset najboljih ostvarenja, od kako se rock podvodi kao deo sveopšte kulture u savremenoj muzici, svakako da jeste.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
