Partibrejkersi 19. siječnja hedlajniraju na 3. Brijačnici, prvom ovogodišnjem rock festivalu u Zagrebu koji će se održati u Boćarskom domu. I više nego dobar povod za okrenuti Canetov telefonski broj.
Razgovor je bio dogovoren za jutarnje sate. Prilično rano za sve one koji misle da bi glazbenik poput Caneta to vrijeme provodio u krevetu. Jedine probleme su radile mobilne telekomunikacije, pa smo prekinuli liniju i potom se oslonili na fiksne veze. Ovaj put bez smetnji, pa je razgovor odmah krenuo na temu modernih tehnologija i prije postavljanja prvog pitanja.
Zoran Kostić Cane: Sve je to da čovek ne bi imao kome da se požali. Znači cilj je osposobiti čoveka da bude nesposoban. Sa tom tehnikom oni te osiromaše. Daju ti na vrednosti nekim tehničkim izrazima koji ništa ne pomažu. Znači osiromaše te kao čoveka, a obogate tehničkim izrazima. Kao, misle na tebe. Drže te negde. Naprave ti separaciju. Od tebe, od kolektiva. Izdvoje te iz pripadnosti bilo čemu. Usamljen umreš naočigled svih koji bi, iako želeli da ti pomognu, ne znaju kako.
To je istina da nas tehnologija malo osposobi da budemo nesposobni.
To ti je isto kao majke što čine grešnu svoju decu. Toliko ih zaštite da na kraju ta deca ne mogu da se snađu kasnije u životu.
To je nekako specijalnost ovih naših slavenskih majki. Kad vidim ove zapadne roditelje, oni su prilično okrutni prema svojoj djeci po nekim našim kriterijima.
Cane: Zašto to misliš?
Više ih guraju da budu samostalni od malih nogu. Nekako mislim da je to pametno.
Cane: Znaš, da ti kažem nešto… Bolje mi nešto reci, nego ako nemaš ništa da mi kažeš da me zasipaš nekim poljupcima koji samo stvaraju količinu, a nemaju suštinu. Nema tu ljubavi. To je problem. Onda dobijemo nezrela bića. Dobijemo ljude koji izazivaju ratove, koji nemaju stepen odgovornosti, jer to kod njih ne postoji. Dobijemo ljude koji ne znaju šta čine i onda mi živimo celog života pod ljudima koji nam nešto objašnjavaju, a ni sami ništa ne znaju. Znači sređuju nam svet ljudi koji ne znaju da žive. Ljudi koji nemaju svoj život rukovode tuđim životima. Naše prikazuju kao svoje.
Zato se i može zaključiti da živimo u nezrelim društvima.
Cane: Tako je. Nezrela društva. S obzirom da čovečanstvo celo vreme fura unazad. Svi mi imamo tako svoje mobitele i tehniku, ali u biti smo ispred svojih pećina, svojih zemunica, svojih skrovišta. Kapiraš? Jer čovek sada beži od čoveka. Čovek je čoveku naveći neprijatelj. Umesto da bude brat, suputnik, da bude neko s kim će da napravi novo iskustvo. Čovek se čoveka plaši. To je sve zbog toga jer čoveka jedino što zanima je da vlada drugim čovekom. Znači vlast nad ljudima je jedina rentabilna ekonomija. Jer opet, ako malo prelistamo istoriju u glavi, imamo posla s ljudima koji su rano postali bogati. Materijalno, i bogati nekim saznanjima. Ljudi koji su veoma rano iscrtali premoć u odnosu na ostatak sveta. Kao oni što voze džipove, jebiga. Smatraju da oni koji voze bicikl, ili idu peške, ili voze neka loša kola nemaju prednost u odnosu na njih koji su u svojim džipovima sa zatamljenim staklima, u svojim konjskim snagama. Nemaju ništa u glavi, ali imaju konjsku snagu. I to dugo traje.Traje hiljadama godina. Znaš to pitanje vere i vertikale… Došao je čovek Isus Hrist, božiji čovek koji je otkupio grehe drugih. Znači došao je, pokazao ljudima da mogu živeti tako što će opraštati i voleti jedni druge. Znači izdigao ih je iz horizontale besmislenih pokreta. Stvar je samo u tome da je količina protiv suštine. Laž protiv istine. To je taj veliki problem.
U tom trenutku se začuje moj trogodišnji sin i dođe iz susjedne sobe. Ja ga predstavim kao svog nasljednika, Cane k’o iz topa ispali: „Pa šta ćeš da mu ostaviš?“, a onda je i razgovor automatski krenuo drugim tokom.
Cane: Koje si ti godište?
’71.
Cane: Pa i ti si malo zagazio… to jest, video si neki stari život.
Apsolutno.
To sranje kad je počelo već si bio oformljena ličnost. 20 godina si imao. Tek!
Da i već sam bio u JNA.
Cane: Ja nikad nisam bio u vojsci.
Pametno.
Cane: Znaš, to je bilo tako. Ne propustiti neko dobro i kvalitetno vreme. Ali mnogi su saznali gde žive tako što su otišli u JNA. Videli su sliku u totalu. To ti je isto kao kad napustiš ove škole u kraju gde ti živiš, pa odeš u neke škole koje nisu kvalitetne. Naročito u one u koje dolaze ljudi iz unutrašnjosti i onda vidiš. Tako sam ja otišao ’82. u neku školu u centru. Invalidsku. Kao, da me upiše neki ortak, pa sam video lift, ovaj dizalo… Jel’ znaš šta je lift?
A znam, jebiga, kako ne bih znao.
Cane: A šta ja znam, jebiga!
Ha, ha, ha!
Cane: (Smijeh) Dobro, idemo dalje. Jebiga, svakog dana saznajemo šta postajemo.
Nego, da se prebacimo malo na muziku, može?
Cane: Može. Nema ništa lepše od muzike.
To je jedna od rijetkih dobrih stvari koja nam ostaje i preostaje. Kako je s Partibrejkersima, jeste li imali što novogodišnjih nastupa?
Cane: Bili smo u Kotoru i bilo je super! Bilo je dobro vreme. Pun trg. Neverovatno. Ekipa iz Kotora je napravila doček od dva dana. Svirali su Letu Štuke, Rambo, Brejkersi, Orgazam, Stray Dogg, Veliki prezir, Obojeni program, Let 3, Disciplina kičme… Prvog dana nije bilo kiše. Kad smo mi izašli bilo je super. Došla je ekipa iz Sinja, Splita, Dubrovnika, Leskovca… ono iz mase mesta. Rokenrol kao okupljajuća energija i sila. Stvarno je bila dobra atmosfera. Sve je bilo za pet; momci iz organizacije, publika… Rokenrol koji donosi tračak nade. Znači normalnost kontra druge vrste muzike koja donosi bes, besmisao i razočarenje, znači konstrukcija protiv destrukcije. Znaš, sve je dato na ovom svetu da čovek vidi gde je, ali ako ima ima straha u sebi kojeg dobija svakog dana i hrani ga neprestano, neće videti ništa. Okrenuće glavu na drugu stranu.
Pa mogli bi onda takvu atmosferu očekivati uskoro i na Brijačnici u Zagrebu, za dvadesetak dana.
Cane: Pa trebalo bi. Ali nema dvadeset dana,ima manje. 19. siječnja (posebno je naglasio riječ ‘siječnja’)
Uf, ja sam ostao u 1. siječnju.
Cane: Pa jeste, sve se poremetilo. Više ne znamo u kojim danima živimo.
A i godišnja doba su se poremetila, sve miriše na proljeće.
Cane: Pa nemam pojma šta je to. Sneg više ne dolazi u ove krajeve.
Bome ni ovdje, sve se poremetilo.
Cane: Jebiga, poremećeni ljudi i jednako poremećeno vreme.
Nego, zanima me koliko je osvježenja unijelo u Partibrejkerse to što si se se angažirao u grupi Šktrice, a Anton se, kako vidimo,okrenuo solo projektu s grupom Hevi hipi bejbi?
Cane: Jesi čuo ovo što je Anton objavio?
Samo prvi singl. Album još nije došao do mene.
Cane: Pa kako da ti kažem… Jest malo je čudno to s Partibrejkersima, jer to ti je kao jedan šizofreni spomenar. Tu su stvari koje smo radili kad smo imali 17 godina, pa stvari kad smo imali 21 godinu, pa nadalje. To me situacija kad ti ceo život stane u jedan koncert. Tih dvadeset i kusur stvari koje sviramo to je jako da bi tu intonaciju i inspiraciju pogodio i ušao u to o čemu pevaju te stvari. Mi ustvari s pesmama prolazimo kroz razdoblja i to je šizofreno. Mislim, dobro je to. Ljudima je čak važnije da nas vide, da sa njima te dane provodimo i to je važnije od onoga kako sviramo i bilo čega drugog. To je još jedna stvar do koje je ljudima stalo, a da nije propala. Sve do čega nam je bilo stalo, toga više nema. Ili je propalo, ili promenilo oblik. Tako da što se tiče tih naših promena, to je sve u plusu. To je neki kvalitet sa strane u odnosu na ono što radimo kao Partibrejkersi.
Pa mislim to je uvijek ona nova vrijednost koja osvježi čovjeka i vjerujem da kad se vratiš u matični bend, puno si bolji, kvalitetniji. Jer kad si stalno u jedno te istom filmu, čovjek se počne ponavljati. Izgubi doticaj s realnošću.
Cane: Tako je. Počne da imitira samog sebe. Jer kao što znamo, puno popularnosti smeta u realnosti. Stvar je samo u tome da mora da sagledamo društvo i svet u kome živimo. Našu korisnost i potrebnost ljudima. Znači, nismo samo mi tu važni, da li su naše ličnosti u stvarnosti ispunjene ili nisu, da li smo mi razočarani ili nismo, nego da smo u sklopu nečega. Od tih Partibrejkersa žive još neki ljudi. Znače masi neke publike koja čeka neku hranu za dušu. Da im neko sliku ne obraća više. Jer sve je po principu dužnosti i naređenja. Nema dijaloga, već samo monolog. Čovek se nekome obraća u sveopštoj svojoj usamljenosti. I onda dođu Brejkersi i: Ej gde ste, levo-desno, ‘ajde idemo, dižemo se. Samo da nema pritiska. Samo da se razumemo gitarista i ja, da nema šuma na srcu, kamena u bubregu i peska u bešiki.
Koliko je tebi važna ta izmjena energija?
Cane: To je deo našeg nasleđa. Tako se sve pročišćava. Tako da je sad taj rokenrol nada i ohrabrenje. Razum. Sol za mozak.
U tom smislu je rock ovdje postao puno važniji nego na zapadu, zar ne?
Cane: Pa da. Jer retko gde više možeš čuti da ti neko kaže da razmišljaš svojom glavom, da budeš to što jesi, svoj i poseban.Tamo ćeš čuti: uradi to, imaćeš dvadeset posto popusta, uzmi kredit. Sve ti samo sugeriše da ti prodaju komotne okove. Da ti prodaju nežne lance u kojima ćeš provesti ostatak svog života tako što ćeš se otuđiti od sebe. A kad se otuđiš od sebe, otuđićeš se i od svih ljudi kojima je stalo do tebe. Znači to, otuđiti čoveka, osamiti ga, onda može da radi što god hoće. Vlast nad ljudima. Vraćamo se na početak. Znači, nije važna ni lova. Ljudi imaju puno para. Novac više ne vredi, ali je dobar za bezbednost. Ali vlast na ljudima, nad njihovim potrebama… to je glavno. Čovek se igra Boga. Non-stop ima nedostižan domet i dorađuje ga na svoju štetu. Naše mane seku nam grane.
Jesi li ikad razmišljao da napišeš neku knjigu?
Cane: O čemu?
Pa, ne znam. Pitam. Obično svi pitaju muzičare bi li pisali autobiografije, ali ti svakako imaš više kapaciteta od toga.
Cane: Autobiografiju ću odneti sa sobom u grob. Ne bih je nikad uradio.
Zašto takav stav o autobiografiji?
Cane: Nemam ja tih umetničkih pretenzija. Znaš, ja sam sad na malom raskršću, jer mnogo toga sam rekao, a malo toga mi se dešava. I onda počinjem da objašnjavam. Postaju mi pesme sve šire, umesto da budu sve više. I sad moram samo da pazim da se ne ponavljam. Kapiraš? Ja bi da ćutim, a moram da pevam. O tome se radi. O obraćati se životu. Kad se obratiš životu, obraćaš se i ljudima. A ovako? Ne znam. Planiram da se ne izblamiram. Da se što dostojanstvenije parkiram negde. Da ne učestvujem u ovoj utakmici. Jer gubim. Čovek protiv tehnologije gubi. Čak tu tehnologiju i te mašine je čovek napravio dajući im ljudske sposobnosti.
Pa da, da nas na kraju i zamijene.
Cane: Tako je, ali mogu da ga duvaju. Ne može da se zameni ljudska duša. Ne može. Jebeš ti tu veštačku inteligenciju koja je opet tu nametnuta. Borba je za zdrav razum, borba je za čoveka. I koga bi zanimala moja autobiografija? Najvažnije su te pesme što su ostale. A da buka i bruka nek’ ostanu napolju.
Pa to i mislim, imate iza sebe jedan značajan niz, jednu umjetničku ljepotu i poruku koja je ostavljena ljudima.
Cane: Pa da, ali sam dao gomilu intervja. Sve je objavljeno. Tu sve ima. Pa k’o hoće… Ja sam više narativan tip. Nisam neko k’o sedne i piše. Ja sam više u fazonu; sad nas dvojica sednemo i pričamo. Ja imam svoju priču koja je nekad ovakva, nekad onakva. Nekad sam jednostavan, nekad se iskomplikuje. Zapitaš se nekad svašta. Zapitaš se šta autor hoće da kaže u biografiji. Znaš, ja nisam ni nostalgičan. Sećam se kad sam pravio onu knjigu o Partibrejkersima, kad sam vadio materijal iz ormara, to mi je bio užas. Ono, gledam neke slike kad sam imao 16-17 godina… Nemam ja ništa od toga. Zašto treba da se prisećam nekih stvari koje mi muku stvaraju? Ma jebo bre to. Kao neka reminiscencija, pa će da peremo prošlost, a fleke su sve izraženije i izraženije. Što više trljamo, to više smetaju. Jebeš autobiografiju. Živela muzika! Živeo živ čovek!
Ovo taman dođe kao dobar kraj intervjua.
Cane: Pa dobro onda Stajčiću, ‘ajde da pozdravimo hrvatsko pučanstvo i da ga pozovemo na koncert.
Rokerski dio pučanstva bi trebao doći.
Cane: Može, evo poručujem mu: očekujte puno, da bi puno i dobili. Vidimo se.
Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 €.
Hvala vam.
| 1.00 € | 5.00 € | 10.00 € | 20.00 € | 50.00 € | 100.00 € | 200.00 € |
Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute
