Daniela Čačiju imali smo već priliku čuti u džeziranom omažu velikom imenu hrvatske popularne muzike Ivi Robiću koji je snimio sa zagrebačkim HGM orkestrom i za koji je usledila nagrada Porin za najbolji džez album 2014.godine. Nagoveštaj, koji je tada dao, da je pred nama buduća velika pevačka zvezda, počeo je ispunjavati objavivši ovogodišnji debi album ‘Lifeline’. Muzički materijal iako govori modernim vokabularom, duboko je utemeljen u pevačkoj tradiciji. Koje su to nepisane i pisane uzanse za kojim je posegao Čačija?
Od vremena „Blind“ Lemon Jeffersona do Lonnie Johnsona i Jimmy Rushinga, potom „ružnog“ glasa Louis Armstronga, „treće ruke“ Fats Wallera, od vokaliste bapa Billy Eckstina pa sve do današnjih značajnijih svetskih predstavnika ovog muzičkog izraza, vokalizam se uglavnom kretao u okvirima tradicije. Značajnih eksperimentisanja i revolucija, poput onih u instrumentaln om džezu, nije bilo a savremeni muzički vokalni rečnik je, iako redifinisan, skoro nepromenjen od vremena kada se poetsko utemeljenje iznalazilo u bluzu, a komercijalno skliznuće izbegavalo pribegavanjem scat tehnici i uvođenjem glasa kao još jednog instrumenta u orkestru (bop vocals). Svi ovi gradivni elementi doveli su do toga da vokalna džez ekspozicija bude jedna od malobrojnih, poput operskih arija, koja uspeva da izbegne patetiku ljubavnih stihova kojima je ispunjen najveći broj pesama. Ovo je na neki način polazište i put kojim se kreće senzuualna i senzitivna “Lifline”.
Na CD-u je zabeleženo 12 numera na kojima se Čačija pojavljuje delom i u ulozi aranžera. Ovo je i te kako bitno naznačiti obzirom da je sav materijal napravljen poput unisone aranžerske kolektivne improvizacije i sa ciljem da se strogo ostane u okvirima džez idioma i bez koketiranja sa popularnim. To je jasno još od uvodne numere “No Church In The Wild” američkog hip-hopera Kanye Westa. Danielov sonorni bariton je sa lakoćom „hip“ pretvorio u „scat“. Ishod je džez koji se dostojno nosi sa američkim standardima kojim dalje nastavlja muzičku priču. Svoju životnu liniju Čačija peva praćen instrumentalistima koji su daleko od ‘satelitskih’ pratilaca. Vrsni muzičari koji se pojavljuju su itekako prisutni i čujni na ovom materijalu (Pol Omedes, truba, fligelhorna; Matyas Bartha, klavir (1-8); Renato Chicco, klavir (10); Tuomo Uusitalo, klavir (11,12); Ivar Križić, kontrabas (1-9); Martin Gjakonovski, kontrabas (10); Norbert Farkas, kontrabas (11,12); Oleg Markov, bubnjevi).
Energiju sa kojom je otvorio prvenac, nastavlja i na Mingusovoj “Strollin”`. Nadalje se nižu džez standardi, brodvejska muzika, ali i balkanska folk numera “Erghan Diado”. Zadnje tri kompozicije su snimci uživo u koje je uvršćena i Strayhornova balada “Lush Life”. Čačija je izvanredan u baladama, ali se esencija njegove senzualnosti kao pevača pronalazi u tradicionalu iz Međumurja “Ružica si bila (Rožica sem bila)” kao u toj meri uspešnoj transformaciji folka u džez baladu da dobija vlastiti identitet.
Na kraju slušanja dolazi se do neumitnog pitanja: Koliko ima Kurt Ellinga u Čačijinom pevanju? Isto koliko i Mark Murphyja ili Joa Williamsa. Muzički izraz sa kojim Daniel izlazi na svetlo vokalnog džeza je najpre topli i liričan, ali nadasve snažan bariton koji kao da se smestio u preseku izraza svih važnijih vokalista džeza. Sve je tu, savršeno poređano i obećavajuće bilo da klizi po muzici ili podiže stihove do kojeg od odsviranog instrumentalnog pasaža. Bogat, lep i kontrolisan vibrato, precizna intonacija i fleksibilni raspon je pseudonim Daniela Čačije, a Lifeline je vrhunski vokalni evropski džez obučen u elegantno ruho.
Ocjena: 9/10
(Mons Records, 2015.)