Kako je Dimitrije Simović ‘sreo’ Dimitrija Dimitrijevića

Kantautor koji je pred sam kraj prošle godine objavio debitantski solo album ‘Čar-pitanje’, danas će isti predstaviti uživo online na pozornici zagrebačke Močvare, gdje će nastupiti u sklopu programa Začarana Močvara. Taj trenutak već se trebao odviti 29. prosinca, dana kad se dogodio razorni potres, nakon čega se iz razumljivih razloga odustalo od promocije. O tome dakako ima riječi u intervjuu ispod, u kojem je ipak glavna nit vodilja bila odgovoriti na pitanje: ‘Tko je Dimitrije Dimitrijević?’ ili možda bolje: ‘Kako je Dimitrije Simović ‘sreo’ Dimitrija Dimitrijevića’.

Dimitrije Simović (Foto: Marina Uzelac)

Za početak čestitke na dobrom plasmanu na našoj godišnjoj listi albuma, obzirom da je album izašao u posljednjem trenu pred kraj prošle godine.

Dimitrije Simović: Hvala puno i na čestitkama, a i vašoj sjajnoj redakciji na odabiru “Čar-pitanja” kao jednog od albuma koji zavređuju pažnju. Ja sam na početku 2020. ljudima čestitao novu godinu (ni ne sluteći globalnu šizu) na svojoj Fb stranici i tom prilikom sam napisao da će “Čar-pitanje” izaći iz mene te godine. Da album nije izašao, osećao bih se jako loše, i uhvatili smo zadnji voz. Plasman nisam očekivao jer nisam bio siguran hoće li biti vremena da dopre do ušiju, ali eto – ne samo da je dobio plasman, već i sjajnu recenziju.

Zamisli, jedan član vaše redakcije bio je prisutan kada sam snimio prvi ton na basu, koristeći rakijsku čašicu kao slajd.

Hajmo za početak raščlaniti neke stvari, a to je kad je Dimitrije Simović postao Dimitrije Dimitrijević?

Dimitrije Simović: Dimitrije Simović nije postao Dimitrije Dimitrijević – on ga je u sebi čuvao dugo dugo, samo nije znao da se ovaj tako zove. Imena ima i previše, pa ono – hajmo naglasiti ovo Dimitrije, i učvrstiti zvučnu asocijaciju koju to ime sobom nosi.

Mislim, podsjeća taj potez na jednog Petrovića Petra, nadam se da znaš o kome je riječ?

Dimitrije Simović: Petar Petrović zove na neku apstraktnu osobu koja potpisuje nulti birokratski formular, onaj koji služi za primer ostalima. Ipak, kada mu se nadene “Njegoš”, onda već znam tačno o kom je reč.

Okej, nismo se našli, ha, ha. Koliko se uopće kuhao tvoj prvijenac?

Dimitrije Simović: Prva komešanja osetio sam na leto 2017. godine, u suštini – Dimitrijevića je prizvalo to nomadsko skakutanje od grada do grada; trebalo mi je nešto što čuči u meni, i za šta se uvek mogu uhvatiti. To je u tom trenutku bila muzika. Osećao sam promenu i ta promena je, po mom mišljenju, zahtevala drugo ime no ove moje s kojim sam ušao u studio Moskau 2017. godine. To je bio stan gde su Grobenski i Gundić tada živeli – Groba je zabeležio ta prva komešanja na dva EP-a: “Južno” i “Ponestaće”. Zamisli, jedan član vaše redakcije bio je prisutan kada sam snimio prvi ton na basu, koristeći rakijsku čašicu kao slajd. Eto, tri godine kasnije, uz pomoć mnogo ljudi, album je nastao.

Uz Dimitrija su Sara Renar i Vedran Peternel (Foto: Marina Uzelac)

Nekako sam uvjeren da si dugo i tražio formu za izlazak u solo vode, obzirom da se skoro sve dosta razlikuje od tvog izričaja u grupi Igralom?

Dimitrije Simović: Dosta dugo sam bio posvećen isključivo Igralomu, ali Igralom smo u datom trenutku bili Mladen, Marko i ja. Nisam sve smišljao sam. Tako se i ovde nisam osećao ugodno pri pomisli da bih baš sve sam. Otud i moja otvorenost ka saradnji. Vedran Peternel je predložio da u Vinylu nastupam svako malo s nekim drugim ljudima, i koliko god to bilo emotivno zahtevno, jer sam imao paradoksalan osećaj da treba zaviriti u sebe i sve će biti tu, to da su se ljudi poigrali s mojim pesmama donelo je puno toga dobrog. Možda ne toliko bombastičnih nastupa koliko je zapravo pomoglo da se formira “Čar-pitanje”. Imao sam osećaj da treba biti brz, završiti album i nastaviti dalje, ali se zapravo dogodilo ono što se uvek dogodi – album je izašao u pravo vreme. Jako mi je drago da sam pozvao Vedrana u Dimitrijevićev svet i da smo to zajedno napravili.

I kad smo već kod Igraloma… Je li stvar na neodređenoj pauzi ili ne?

Dimitrije Simović: Pa zapravo da… Ja pokušavam da se tome vratim s obzirom na to da smo napravili nove četiri pesme i upustili se u priču trećeg albuma kojem se jako veselim, najviše zato što će sadašnji bubnjar Igraloma – Ivan Cvetković Ivši – koji je već duže vreme s nama, snimiti taj album. Problem je putovati, preskupo je. No, naći ćemo način da se okupimo i posložimo ideje, uskoro.

Da ti je netko prije 2-3 godine rekao da ćeš postati Zagrepčanin, što bi mu odgovorio?

Dimitrije Simović: Nije mi bilo teško da malo odem iz Niša dok sam bio tamo, ali sada kada više nisam tamo – užasno mi fale ljudi. Porodica, prijatelji… Ipak, ne žalim što sam došao. Zavoleo sam Zagreb – probudio je jedan pomalo usnuli deo mene.

No sad si tu i to u trenucima kad se ispisuje povijest; potresi, korona… Nisi mogao odabrati luđi moment, no mimo toga, kako ti je u Zagrebu?

Dimitrije Simović:  A čuj, nije da u Nišu nema korone, niti onoga što ona sobom nosi. Nema zemljotresa, ali ljudi ginu zbog bahate vožnje mladih nadrogiranih “mafijaša” i ostalih idiota. Strašno je kada se zemlja meškolji, ali strašnija je ljudska igra moći. Meni je u Zagrebu jako lepo, dobro… Možda ne baš sada, ali biće mi opet lepo. Okružio sam se dobrim prijateljima od kojih je većina na istoj misiji kao i ja.

O potresu: Želeo sam da sviram, u inat svemu, ali ipak, kada sam čuo da ima stradalih, ta želja je utihnula. Ostao je samo onaj poznati osećaj izgubljenosti. Odložili smo svirku za 6. 1. i odlučili da donacije koje bi išle bendu odu u obnavljanje stradalog područja.

Mislim, još je luđe to što si uspio snimiti album i objaviti za jedna major label. Kako je to teklo?

Dimitrije Simović: Trenutka kada me je neočekivano kontaktirala najveća hrvatska diskografska kuća i predložila da svoju muziku mogu objavljivati preko njih, rodila se u meni ideja o izdavaču. Međutim, moj kontra-predlog ugovora zahtevao je da se produkcija albuma nekako podupre od strane izdavača, no to trenutno nije bilo prihvatljivo. S druge strane, Vedran Peternel je stupio u kontakt s Menartom ubrzo nakon, te došao do jednog vrlo povoljnog dogovora, ako uzmemo u obzir da sam ja, kao kantautor – zapravo, debitant. Menart su pokazali entuzijazam i hrabrost i s takvim ljudima želiš sarađivati.

Dimitrije Simović (Foto: Marina Uzelac)

Tvoj promotivni online koncert otkazan je zbog katastrofalnog potresa 29. prosinca. Kako ti je uopće protekao taj dan?

Dimitrije Dimitrijević: Taj dan mi je krenuo sjajno… Pripremao sam se na odlazak u trgovinu kako bih kupio namirnice za ručak koji sam nameravao napraviti za bend između tonske i giga. Onda se ‘naš brod’ zaljuljao i bacilo nas je u mrak. Želeo sam da sviram, u inat svemu, ali ipak, kada sam čuo da ima stradalih, ta želja je utihnula. Ostao je samo onaj poznati osećaj izgubljenosti. Odložili smo svirku za 6. 1. i odlučili da donacije koje bi išle bendu odu u obnavljanje stradalog područja. Ostatak dana, ležao sam s osećajem da plutam i razmišljao o fragilnosti. Veče me je podsetilo na spasonosnu moć prijatelja.

Zadnje od Intervju

Idi na Vrh
X