Milan Mladenović – Ispod kaputa života

Na današnji dan 1958. rodio se Milan Mladenović.

Milan Mladenović (grafit)

Usahlih ramena ispod kaputa, zaboravljenih dodira, bez osećanja i mrtvog pogleda put prašnjavog druma, klizila je ljudska silueta prema obrisima poslednjih kuća, onoliko vredna koliko je to od od Boga dato, da privede svoje postojanje kraju. Niz od par koraka je sve što je ostavljao iza sebe. Poslednji bal na raskrsnici života i smrti. Bez muzike, samo svirači u tamnim odelima oko njega lebdeli su mu u mislima. Ispustio je težak izdisaj iz sebe, kao da je dunuo u olujni oblak. Njegova bespomoćnost bila je bliža očaju nego ikad. Lestvice ka nebu su ga čekale, ali još uvek nije bilo voznog reda za njega, koliko god mu teško bilo, nije imao kartu u ruci za poslednje putovanje.

Spustio je kofer i izvadio gitaru. Prsti su lagano dodirivali žice, svaki otisak njegovih prstiju žice su prepoznavale i bez glasa su znale tekst “Samo par godina za nas”. Za sve nas, sve one godine ne proživljene, bez mirisa i ukusa, samo preteći neugašeni plamen stradalnika tiho je pratio dodire gitare. Za najveći muk ne treba nikakav zvuk, nikakav ton, već samo unutrašnji jed i iskaznica za bol, kao uvertira za sve snove za koje se spremao da odsanja, a neke, možda i da doživi. Nisu ga razumeli, ne što nisu shvatili odjek njegovih reči, već što nisu želeli čuti taj rezonantan ton istine. Pevati gluvima o miru i slobodi je isto što i utopljeniku nuditi čašu slane vode. A Milanov glas se čuo, u šumu vetra, u slapu nabujalog potoka i poslednjem zraku letnjeg sunca. Onako, nasmejan za kraj. Bez užitaka, samo načetog i izmorenog o stvarima o kojima je spevao stih i godinama utonulih u mržnju, vapaj i rat. Rat kao poslednji sluga čovekov i kao prvi nečasni zagrljaj boraca smrti.

Strah je moćan saveznik plača i nespokoja, ali i dobar međaš između nabreklih patnji od razuma udaljenih ljudi i naroda. Bezumlje na ivici tragedije i sahranjeni um u dubokim vilajetima, daje uvek samo jedno – hleba i igara. Igre su uvek krvave i završavaju se smrću. A ista ne poznaje granice, narode, ljude… Poznaje samo pohlepu, svirepost i bezbožničku strast. A Milan je bio u manjini onih trezvenih glasova, onih koji su drugačije mislili, da ne kažem onih što su uopšte mislili. Kraj tih igara Milan nije dočekao, zlo je bilo brže, moćnije i opakije.

Kroz svoj umetnički rad, a kako drugačije i nazvati onaj koncept rokenrola koji je propagirao, daleko od toga da je rekao sve, ni blizu, možda je i želeo, ali je pitanje je li imao kome reći. Njegov usud je bio kratkog sadržaja, ali respektabilan do bola, odcrtan bez ikakvog likovnog šapata u maskama bezličnih putnika. No njegov reski vokal i sve ono što je iznosio kroz reč i muziku, reljefirali su podneblje bliskog govornog područja za sve one što se usudjuju da budu drugačiji od medijski proklamovanog vidjenja dogadjaja koji obeležiše postojanje jednog grada, države i regije. Duboko zaronivši u te tragove otkriće se miris ljubavi i živopisne slike koje je Milan ostavljao u svojim pesmama.

Bio je to miris vrelog asfalta i urbana slika njegovog života. Da, on je bio definitivno urbani roker, ne želim reći i andergraund umetnik, jer sve što je smislio bilo je bliže zvezdama no istrošenim zemljanim dubinama. U njegovim prepoznatljivim stihovima usnula je lava najeksplicitnijih vulkana optočenih ledenim okvirima vremena u kome je stvarao. Pevao je o ljubavima, čežnji i strasti, kao da su poslednji put pred njim. Nije ga bilo briga da li će se to dopasti širem auditorijumu ili vladajućim misliocima tog vremena. Imao je svoju reč i svoju muziku. Svako doba ima svoje vrednosti i uočene nedostatke. Ovo drugo se, na žalost, tek kasnije prepozna.

Milan nije bio gubitnik. Pobedio huk vetra nije, ali na njegovim krošnjama ostavio je svoje srce. Dušu je rasprostrao kroz sve nas što smo ga nadživeli, što imamo tu privilegiju da njegov rad vidimo sa ove distance, sažmemo sve u jednu reč – briljantno. U njegovoj muzici i tekstovima nema kompromisa, nema lažnog kontrasnog dodvoravanja, što je želeo to je i odsvirao, što je hteo to je i otpevao, a sve zajedno je i kazao kroz stih vlastitog života i preranog odlaska iz istog.

Pred lestvicama koje vode put neba, još uvek stoji čovek u izlizanom kaputu jeftinog života, misaono već više svetlosnih godina obitavajući u nekom zvezdanom sazveždju. Samcit i tih, uronjen u talase sećanja koji su besciljno i odavno odneli sve što je smatrao da je važno za njega, za nas, za sve nas, i to u samo par godina. Tako je i bilo.

Povodom obeležavanja rodjenja Milana Mladenovića, (21. septembar 1958.g. – 05. novembar 1994g.) napisah ovaj tekst, na svoj način. I nije me briga koliko godina ima još za nas, smrt je trenutna, a život je večan trag u svakom delu koji čovek ostavi iza sebe. I ukus tišine i nespokoja ima beleg u svima nama, samo je pitanje na koji ga način održavamo i gajimo u sebi. Pustite ta prostranstva u vama neka lutaju vodeći vas kroz život.

Želimo da naš sadržaj bude otvoren za sve čitatelje.
Iza našeg rada ne stoje dioničari ili vlasnici milijarderi.
Vjerujemo u kvalitetno novinarstvo.
Vjerujemo u povjerenje čitatelja koje ne želimo nikad iznevjeriti.
Cijena naše neovisnosti uvijek je bila visoka, ali vjerujemo da je vrijedno truda izgraditi integritet kvalitetnog specijaliziranog medija za kulturu na ovim prostorima.
Stoga, svaki doprinos, bez obzira bio velik ili mali, čini razliku.
Podržite Ravno Do Dna donacijom već od 1 kune.

Hvala vam.

1.00 HRK 5.00 HRK 10.00 HRK 20.00 HRK 50.00 HRK 100.00 HRK 200.00 HRK


Donacije su omogućene putem sustava mobilepaymentsgateway.com.
Podržane sheme mobilnih plaćanja: KEKS Pay, Aircash, Settle, kriptovalute

Zadnje od Tema

Idi na Vrh
X