Noć u Beogradu

Nedeljno popodne je odavno postao dan bez nogometa. Raspuklo nebo prepuno hladne kiše, raspukli ljudi koji se bolje osećaju samo ako nekoga drugoga ponize i mirni protest o kojem 2000 prokislih Beograđana traži da im vrate njihov grad. Ti Beograđani su mladi i dobro obučeni, naoružani kišobranima i razglasom kojim se jako dodvoravaju prisutnoj policiji umiljatim melodičnim glasom objašnjavajući da je i policija na njihovoj strani i da su ovo mirne demonstracije protiv oduzimanja omiljenog dela grada, omiljenog kafića i omiljene biciklističke staze. Naizgled jedna sasvim normalna situacija i potpuno normalna slika bez pukotina.

beogradski prosvjedi protiv projekta 'Beograd na vodi'
beogradski prosvjedi protiv projekta ‘Beograd na vodi’

Slika prva

Kordon policije na svim stranama blokira demonstrante dok se par blokova dalje okuplja društveni krem da položi kamen temeljac projekta budućnosti koji će sledećih 30 godina (a možda i duže) onemogućiti Beogradu da živi na svom najomiljenijem delu obale reke Save.

Naizgled normalan i uobičajen mirni protest s jasnim objašnjenjem potrebe za svojim omiljenim kafićem pored pruge sa koje mašinovođa terentnog voza pozdravlja goste u bašti udaljenoj dva metra od koloseka svake noći u ponoć i u dva ujutro uz podgrejane ovacije fetišističke publike. Čista, romantična i već pomalo nostalgična slika jednog starog Beograda koji se gasi i nadasve razumna potreba tihog protesta protiv ukidanja lepih uspomena i srećnih ljubavi začetih u napuštenom delu grada, oživljenim pritajenim egzilom umetničkog soja u prazne i napuštene građevine koje zjape raščupane ekonomskom kugom.

Starog broda “Istrajni” više nema. Istrajnost je ukinuta socijalna kategorija. Živi se brzo i intravenozno. Sve potrebe se svode na lični hedonizam i potrebu instant zadovoljenja svojih potreba van urbane klaustrofobije. Razuman i ispravan način koji je godinama živeo neprimećen. No, neprimećeni su i ovoga puta postali primećeni kada su pokušali da izađu iz svog hedonističkog raja Savamale. Primetila ih je policija u kordonima štiteći svoje plate državnih službenika vlasti koje se, kao i sve vlade na svetu periodično smenjuju i vladaju dok ih ne najure. Naoko, sve je tu apsolutno normalno, svako tu samo radi svoj posao, hedonisti se bune, a policajci nerazgovetno mrmljaju jer moraju stajati u kordonu po kiši – bez kišobrana, dok vlast (pod kišobranima) zakopava duh jednog starog grada u temelj jednog novog društva. Sve je naizgled normalno i legitimno.

No ta slika u tri podeljena kadra (dve grupe kišobrana i kordon policije bez kišobrana) ima nekoliko kockica tog mozaika koje u toj naizgled uobičajednoj slici nedostaju.

Onaj ko je u ovom gradu živeo poslednja tri meseca zna da se u neposrednoj blizini ovih događaja nalaze scene još tri druge situacije koje nisu prikazane u svesti okupljenih u današnjem događaju. Umetnost zasićene medijske kičice naslikava jednu novu dinamičnu i čuda gladnu novu realnost. Toj legitimnoj slici modernog društva u previranju smotane PR službe zbog brzine rada, ne uspevaju da uklope naizgled nevažne kockice koje daju dodatne neželjene i deaktuelizovane dimenzije realnosti.

Dve grupe kišobrana će zajedno s policajcima iz kordona posle svojih aktivnosti otići kući na tuširanje, toplu presvlaku i čaj, dok će tromesečna beba nekog anonimnog izbeglice noćas spavati u beogradskom parku kraj autobuske stanice pod vrbom iz stare ciganske pesme usred blata delimično pokrivena i kroz šok spažena kao u staroj ciganskoj pesmi:

Napravila sam detetu
Ljuljku ispod vrbe
Kiša pada da ga okupa
Pada lišće da ga pokrije
Duva vetar da ga uljulja

Stoji mi knedla u grlu, a suze polako polaze. Golobradi policajac u civilu pored mene sa walkijem talkijem u ruci me gleda upitno. Ja plačem a on (ili ona) čudi se jer je toplo obučeni policajac koji odavno već ne služi narodu, već državnoj plati. Gledam ja njega (možda nju) da vidim da’l će shvatiti zašto mi suze teku. Pokušava bezuspešno, ne razume, odustaje i okreće mi leđa s porukom: “Baš me briga – All you need is Money!” Došlo mi da mu/joj iz sažaljenja kupim sendvič za požrtvovani rad za platu, ali nisam imao dovoljno novca u džepu za ovaj inspirativni luksuz.

Slika druga

Svi ućutani drugari koji sede na društvenim mrežama i strogo vode računa da ništa o politici ne prozbore, i ja koji stalno nešto potkopavam njihovu savest. Njih nemere pomerit da kliknu “like” ni kolateralna erupcija 13 svetskih vulkana ako to nije odobreno konzensusom ustrojenih samocenzurisanih slojeva društva. Znam, lakonski će se pravdati da im je pun kufer svega i da im samo još fale i izbeglice il’ Beograd na vodi da polude. Toplo ću im zahvaljivati na njihovim čestitkama za rođendan i svežim izveštajima sa letovanja, uspešnim fotografijama svojih bogato ukrašenih obroka ili fotki pored svojih novih, teškom mukom na lizing kupljenih kola, zgotovljenih za prezentaciju na Fejsu.

Zato ova priča i nije neka neuobičajena priča iz nekih vanrednih okolnostina kojima vruću vest predstavlja fotografija mrtvog deteta na Turskoj obali. Beba o kojoj govorim je samo u tako izlizanom i neinteresantnom beogradskom parku što i nije nikakva vest (dok bebu neka reka ili neko more nedajbože ne izbaci mrtvu na neku obalu).

Ovaj beogradski park u kojem izbeglice spavaju pored autobuske stanice usred blata pod raspuklim jesenjim nebom jednog investicijskog El Dorada više nije nikakva vest.

Nije vest ni volonterski organizovan centar za davanje pomoći – to izvikano Miksalište u kojem su izbeglice jedino dobijale pomoć poslednjih meseci, Sve je to tiho i blasfemično zatvoreno kordonima policije radi polaganja duha starog Beograda u temelj jednog novog društva, radi nekih novih parada u kojima ljudi nisu statistike u kojima im izbeglice oduzimaju budžete za dodelu pomoći. Ređaju se parada za paradom, kordoni policije i dalje tiho pokisli gunđaju zarad svoje državne plate.

Hrabro trpe svoje redovno mokre gaće i to je za svaku pohvalu. Srećom Parade neće posetiti izbeglice i podeliti sa njima svoj topli čaj, ili lulu mira i tolerancije jer je usprkos međusobnom razumevanju svih teškoća nisu imali konceptualnog prostora da posete zaboravljeni park i zaboravljeni centar za dodelu pomoći, ili bar zaboravljenu bebu koja spava delimično pokrivena kišobranom u blatu. U žurbi i euforičnom samozadovoljstvu – svako će se od njih sa svojim parolama i zahtevima, posle uspešne parade vraćati kući obavljenog posla pod tople tuševe i uživati svoje tople čajeve zaboravivši na vlažne maramice koje su potrebne za čišćenje ukakane guze male bebe iz parka koja više nije vest. Okrenuće glavu jer ih nije briga za bebu koja nije vruća vest.

Samo retki će noćas ležati u svojim toplim posteljama i osećati se neprijatno zbog toga što beba noćas spava usred blata u nekom tamo varvarskom Beogradu, na varvarski oduzetoj teritoriji projekta budućnosti na kojoj se ljudi međusobno vređaju da bi se bolje osećali. I dalje će bacati hranu koju su mogli pokloniti gladnima i tiho će se na komšijskim kaficama prisećati svojih hedonističkih uspomena koje su izgubili u novom talasu civilizacije u kojem oni ne pronalaze svoje mesto.

Tu večitu dnevnu slagalicu ispunjenu neodgovorenim pitanjima tiho će svaki ponaosob slagati, u polumraku kuta svoje tople postelje…

Napravila sam detetu
Ljuljku ispod vrbe
Kiša pada da ga okupa
Pada lišće da ga pokrije
Duva vetar da ga uljulja

Slika treća

Beba iz parka će zasigurno zaplakati posle ove/neke/svake mamine pesme jer joj je hladno. Fotografija tog deteta neće biti objavljena sa prozaičnim vestima o lažnoj humanosti. I dalje će biti čuvan stari običaj razgovora uz kaficu i jesenje recepte za zimnicu. Niko neće slušati odvažne komandire beogradskih izviđača koji će kao i obično biti ubeđeni u svoje zalihe šatora u kojima mogu da smeste 120.000 ljudi. Znam biće tu i poneki besplatni čajni kolutić, možda čak i sponzorska zakuska na nekoj press konferenciji uz partijsku knjižicu, a možda čak i poneki očekivani i normalan pokušaj samoubistva.

Pre nego prokleta Jesen kaže svoju “Laku noć” u parku bez zidova i grejanja… Samo retki će upitati prolaznike na ulici: “Deco ide kiša, imate li gde da spavate?”

Saznajte više: Noć u Kinšasi

Zadnje od Tema

Idi na Vrh