Noć u Kinšasi

U mračnom Beogradu, u podne jedne mračne subote na 36 stepeni Celzijusa, sunce je bilo neumoljivo vruće i nepodnošljivo. Mrak u glavi od pritiska ružnih vesti sa svih strana.

U Miksalištu - 'Moje nove tenisice protrebnije su afganistanskom dječaku Mohammadii Rezi' (Foto: Peđa Milosavljević)
U Miksalištu – ‘Moje nove tenisice protrebnije su afganistanskom dječaku Mohammadii Rezi’ (Foto: Peđa Milosavljević)

Prijatelj iz Damaska javlja da njegov sin u grupi od 41 ilegalca stiže za Srbiju. Smirujem ga i kažem: “Pripremio sam im kupku, hranu, odeću, medicinsku pomoć, jer to se ovde organizovano radi.” On plače i zahvaljuje se, a meni mrak u glavi jer se sećam kako sam ja plakao i zahvaljivao se drugome pre našeg glupog rata pri raspadu Jugoslavije. Molim ga da pronađe porodicu dečaka od 10 godina kojeg smo našli u parku pored naše autobuske stanice, do koje je peške došao 2.500 km iz Damaska potpuno sam. On mi zbog internet cenzure odgovara da je nemoguće da je dečko iz Damaska jer je kod njih “sve u redu i sve funkcioniše”. Podsećam ga da mi je to isto rekao 20. oktobra 2012. kada je započeo rat u Siriji, a to pamtim jer smo toga dana trebali da sviramo zajedno na Festivalu Puta Svile na kojem se okupljaju sve nacije sa te istorijske rute. Umesto svirke 26 nacija zajedno počeo je rat… Uzdišem, i dalje mi je mrak u glavi.

Krećem u centar grada na sastanak volontera za primanje i deljenje pomoći izbeglicama u Kulturnom Centru Mikser. Mračan grad i mračna lica. Nepodnošljiva vrućina. Nepodnošljiva svetlost mraka.

Kotrljam se niz jednu beogradsku padinu i preslušavam u glavi šta sam sve pripremio za jačanje efikasnije pomoći: formiranje javne kuhinje koja se snabdeva sirovinom iz 25 tona odbačene hrane dnevno u Beogradu, 40.000 šatora koje beogradski izviđači mogu pretvoriti u grad u samo jednom danu… Proveravam: mapa neobranih bašti sa voćem je u džepu. Nabrajam sve muzičare, prijatelje koji su bivše izbeglice, koje ću pozvati na dobrotvorni koncert i razmišljam kako bi izgledalo otvaranje tog koncerta, kako bi se mogao nazvati taj pokret i onda mi se u glavi neočekivano desi eksplozija zvuka i svetlosti…

Kao klinci smo rasli uz pesmu koja nam je svima urezana u srce: Kad bi svi ljudi na svetu odlučili da… i pomislih da bi autora te pesme takva akcija čak i na onom svetu veoma obradovala. Siguran sam da bi svi na jedan takav koncert došli da pomognu sakupljanje pomoći u ime prave tople ljudske duše koja je nama tom pesmom zasnovana i duboko u nama upisana…

Pevam u sebi pesmu i upadam u ogromno dvorište prepuno volontera. Gužva pred letnjom scenom Miksališta koje je ustupilo ovaj prostor za prikupljanje i podelu pomoći. U meni se u momentu probudi adrenalinom nabijeni organizator i posle malo posmatranja, počeh sam da pokrećem i usmeravam ljude tako da se gužva što pre umanji i racionalizuju prostupci parkiranja i istovara. Jezici razni: engleski, francuski, nemački, arapski, farsi, italijanski, španski, portugalski, holandski… čak i nekoliko afričkih jezika za koje još nisam čuo da postoje. Natovareni kombiji u manevrisanju, gomila privatnih automobila bejašu brzo poslagani u red i lanci volontera koji istovaraju počeše da ih prazne neverovatnom brzinom. Skladište postade ubrzo prepunjeno. Deca greše. Ne sortiraju robu. Nastaje zagušenje zbog nepristupačnih delova skladišta. Pokušavam im to objasniti. Prekasno. Ne razumeju. Srećni su jer rade ono zbog čega su došli. Njihovi predvodnici govore: “Ispravićemo sutra, shvatajući da sebi prave dupli posao.”

Izbeglice nadiru. Celo dvorište postaje jedan provreli lonac u kojem nema niti jedne jedine negativne emocije. Sve pršti od posla. Ljudi veseli. Izbeglička deca se igraju među lancima za istovar robe. Oznojeni ljudi ih pomiluju i nežno pomere sa putanje nepreglednog mora paketa. Neko mi dovodi Sirijku koja je na putu sama sa dvoje dece. Pruža mi ruku pri upoznavanju. Ruka joj je na 36 stepeni potpuno hladna. Njena hladnoća postade moja, jer sam tu hladnoću u svom životu veoma dobro upoznao. Smrzoh se. Jeza me protrese čitavim telom. Dajem joj hranu, pregršt banana za decu, nove patike, paket sardina, šampon u litarskoj flaši ali ona sve to vrlo bezvoljno prima. Znam, nema novca. I sramota je da moli. Ipak moli. Ja joj trljam hladne ruke i ljubim uz izvinjenje da joj ne mogu pomoći. Ima samo kartu za Kinšasu, kako sve izbeglice zovu gradić na severu Vojvodine sa imenom Kanjiža koje ne mogu da izgovore. Nemoćan se okrećem od nje prema ponovo punom parkingu. Gledam oko sebe registracije: Sarajevo, Bugojno, Tuzla, Zagreb, Vukovar (ej, Vukovar), Ljubljana… tiho i prigušeno konstatujem da je predivna pesma iz naše mladosti još živa.

[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=tXlzWJwyMjo[/youtube]

Kad bi svi ljudi na svijetu…odlučili ruke da spletu i nikada kolo ne rastave…

Nema srpskih registracija. I dalje je srpski narod uplašen da nam izbeglice donose nevolju i šalju nam svoj nemušti vapaj za pomoć. Frustrirani bezrazložnim bombardovanjem plaše se invazije. Nezatvorene rane se otvaraju još više. Ugroženi su, i oni, i njima treba pomoći. Opet pesma u glavi koja mi donese sliku onih 60.000 dobrovoljaca prošle godine tokom poplava koje niko nije očekivao i potvrdih u toj svojoj internoj diskusiji sa samim sobom u sred gužve, da raste nova generacija koja je oslobođena od ratnih razaranja i da će mladi biti spremniji da pokrenu promenu mržnjom razorenog društva. Iz magnovenja posla trgne me blago kuckanje po ramenu: devojka mi na engleskom ponudi hladnu vodu “da ne dehidriram”. Osmehujući mi se sačeka, kao prava Kosovka djevojka, da popijem prvu i naspe mi i drugu čašu vode koju sam naiskap popio jer sam bio potpuno mokar od znoja i trčanja. “Uzmi”, reče… “treba ti”…pružajući mi polupraznu flašu vode. Uzvratih umorno: “Moramo da očistimo celo dvorište i postavimo kante za đubre.” “Polako”, reče… “sada je kraj radnog vremena, svi autobusi kreću za Kinšasu, pogrešili smo što te nismo poslušali da sortiramo robu. Treba nam pomoć iskusnijih. Kada se osvežimo nosićemo hranu u park onima koji su danas stigli.” Pesma mi zvoni u mislima (refren), pakujemo dve tone jabuka iz Sarajeva u plastične kese za deljenje po parku. Vozači vozila sa raznim tablicama se opraštaju i veoma im znači osmeh i jedno obično ljudsko hvala. Šalimo se na raznim dijalektima bivše Jugoslavije… odlaze… Tovarimo voće u kombi i polazimo na podelu. Ne, ne mogu. Odustajem jer nisam spreman na tu sliku slomljenih. Želim da zadržim dovoljno snage i pesmu u glavi za sutra na istom mestu kada stiže sin mog prijatelja iz Damaska – pijanista od 19 godina sa grupom od 40 izbeglica. Imamo li klavir na kojem može da nam odsvira nešto za uspomenu? Možemo li da pravimo seriju takvih video dokumenata o ljudima koji prolaze kroz našu zemlju?

Razmišljam o Kinšasi, o gomili današnjih ljudi koji će noćas uplašeno bežati preko još jedne nove granice tumarajući po mraku. Hodam uz onu istu beogradsku padinu i razmišljam o slovu A naše zajedničke emotivne muzičke Azbuke – Arsenu Dediću – alhemičaru reči, koji mi je rasterao mrak u glavi i zaključih da (kako reče jedan pesnik) nigde i nikada nije umro, nego da je on vlasnik večnosti: Kad bi svi ljudi na svijetu…

Bože! Da li ću ikada morati da provedem noć u Kinšasi… ?

Zadnje od Izdvojeno

Idi na Vrh
X