Obojeni program, pioniri nezavisnog rock’n’rolla, najautentičniji i najsamosvojniji od svih alternativnih bendova u bivšoj Jugoslaviji, danas popularno nazivanom ‘regijom’, nakon punih sedam godina konačno ponovo svira u zagrebačkoj Močvari. Tim smo povodom porazgovarali s Branislavom Babićem Kebrom, spiritus movensom ovog jedinstvenog benda kojeg se prepoznaje već na prvi takt, a koji je svoju sad već 25-godišnju diskografsku prisutnost započeo upravo u Zagrebu, čija je publika oduvijek bila naklonjena njegovoj jedinstvenoj pankerskoj poetici.
Osim muzike, baviš se i crtanjem u digital printu u velikim formatima, svakoga dana objaviš novi crtež na Facebooku, a čujem da si imao i samostalne izložbe svojih radova. Hoće li i hrvatska publika imati priliku vidjeti, a možda i kupiti tvoje crteže u nekoj galeriji?
Kebra: Da, crtam. Da se razumemo, nisu to neka hiper dela velikog slikara, ja crtam na kompu u Paintu, znači trash, nije u pitanju crtačka veština, više se baziram na ideji, energiji i koloritu. Te crteže radim u digital printu u formatu 1,20×1,20m, to zatežem na blind ramove koje pravim sa nekim prijateljima i to izgleda, bar meni, dosta zanimljivo. A da li će nekada to biti predstavljeno u Hrvatskoj, pa to stvarno ne znam, to najmanje zavisi od mene, ja bih sigurno voleo da to vidi i hrvatska publika.
Objavio si i nekoliko zbirki poezije, pa čak i roman. Kako uspijevaš odvojiti Kebru muzičara, tekstopisca, književnika i crtača? Je li shizofreno baviti se toliko različitim vidovima kulturnog stvaralaštva, pa još sve to u alternativnim varijantama?
Kebra: Sve to čime se bavim je u suštini veoma kompatabilno i samim tim nije tako shizofrenično, mada mi to dobro zvuči. A to što je sve to na neki način alternativno, to je verovatno zbog toga što ni u čemu od toga nisam dovoljno dobar. To je više ta energija, ili estetika, to jest želja za radom i stvaranjem nečeg novog.
Francuski srip crtač Jano sedamdesetih je kreirao seriju stripova o Kebri, koji je nosio kožnu jaknu i svirao gitaru. Oduvijek me je zanimalo jesi li nadimak Kebra dobio prema njemu?
Kebra: Pa i ta priča dobro zvuči. Delom je istinita i ne bih je menjao, neka bude tako.
Pratiš li recentnu domaću alternativnu scenu? Možeš li izdvojiti neko zanimljivo novo ime koje po tebi ima šansu zadržati se na sceni neko duže vrijeme?
Kebra: Pratim koliko mogu. Dosta ljudi mi šalju svoje snimke, kad god mogu preslušavam i pričamo o njima. Nemam previše vremena za to, a voleo bih da imam, ali to je sada tako. Ne bih nikoga izdvajao, jer ih ima stvarno dosta. Bitno je da ta scena postoji i da bez obzira na poteškoće ljudi i dalje imaju želju da stvaraju. Svima njima, kapa dole i samo napred.
Posljednji, osmi studijski album “Kako to misliš: mi?” objavljen je 2012., ali ga hrvatska publika sve dosad nije imala priliku čuti uživo, a Zagrepčani već skoro puno desetljeće nabrijano iščekuju Obojeni program u svom gradu. Veseliš li se povratku u Močvaru nakon sedam godina, u izmijenjenoj postavi?
Kebra: To je više splet okolnosti nego bilo šta drugo. Mislim na to što u poslednje vreme ređe sviramo po Hrvatskoj, mada smo recimo prošle godine nastupili na Harteri u Rijeci. Naravno da se veselimo povratku u Zagreb, u Močvaru. Nismo se družili godinama. U međuvremenu bend se uobičajeno menjao i sada sviramo u postavi dve bas gitare (Bebec i Ljuba), gitara (Cana), bubanj (Cina) i ja. Zvučimo dosta dobro, možda najbolje do sada. Uvek nam je bilo dobro u Zagrebu, siguran sam da će i sada biti tako.