Postoje trenuci u životu koji se ni sa kim ne dele, koji postaju naša duboka intima skrivena ispod teških velova sanjarenja i lutajućih maštanja. Život je satkan baš od tih sitnih iskrica zadovoljstva sklonjenih od tudjih pogleda, ono kada ostanemo sami sa sobom i pogleda uprtog u nebesko sazvežđe, te shvatimo koliko smo mali u svom kosmičkom naumu da postanemo neko ko će svoju širinu vizije ostaviti svima na dar.
Nema bića koje bar jednom sanjar bilo nije, da u tihoj noći, kada san na oči ne stiže nikako, budno ne odsanja svoj pramen sreće, širom otvorenih očiju. Ta noć i škripa njenih čini, malo umeće ljubavi što oraspoloži dušu samrtnika da u lirskom pokušaju stvaranja muzike i poslednju skrivenu nadu, tugu i bol, izbaci niz klavirske dirke. Onako setno, jetko što grudi razdire i vatrice pali. Nokturno. Noć, muzika, ljubav, lirika i sopstveni strah nanešen kroz čežnju da se ne ostane bez voljene osobe.
Nigde više ljubavi, nežnosti i straha no u songu Olivera Dragojevića – “Nocturno”. Ni vetar, ni kiša, od voljenja i strasti jači nisu, sklop između jednog smiraja dana i onog sledećeg jutra, prijatelji nisu noćnim ljubavnicima, onima što čežnju sakriše pod sagove vremena pristojnosti, ali kada udare noćni sati i sve zamre, samo ljubav oživi u vitrinama okovanim stolećima. I uvek na drugačiji način od prethodnog takta, tek toliko da stavi do znanja prolaznost vremena. Ali, opet, tu je, mada sklizi sa svakim otkucajem sata, a bespovratno odlazi sa prvim jutarnjim trakom sunca.
Pisati o Oliveru je šapat ka morskim talasima, stajanje na buri koja do kostiju seže i lomi sve one vetrove što se u sebi nose, prkositi vremenu na litici sećanja i novih stremljenja kroz sutrašnji dan i tako u krug. Ali to zrnce časti i ponosa koje nosi Nocturno, neskrivena ljubav u tmini vaskrslog sentimenta na oronulom epitafu davno izgubljenog ratnika, prefinjeno godi uhu uz stameni srebrni glas pevača koji ostavlja dušu moru i nežnu pesmu ljubavi svima nama da prenesemo je dalje niz sve lavirinte budućnosti koji čekaju na naše stope. Kroz godine, vekove, sve radosti koje na licu nam se vide i sve tuge kroz plač niz oko što kao izvor izađu. Oliver je odnavek bio bluz pevač, najlepši glas tuge što se utka u poslednju krošnju noći i vokal koji boji noć, u plavo svitanje i njegov “Nocturno”.
Na svim prostorima dokle dobacuje sličnost jezika i raspoznavanja, Oliver je bio prihvaćen kao savremenik iz komšiluka, kao neko jako blizak, sve dok ne pusti glas i izdvoji se od svih ostalih. Njegovo specifično sviranje klavira, gospodsko držanje i prisnost u vremenu i prostoru, odavalo je ličnost snage, zrelost vokalnog izražavanja i tihu skromnost velikog čoveka, osobe sa stavom i karakterom. Bio je pravi poeta za klavirom.
U mojoj popriličnoj kolekciji gramofonskih ploča, tek tu i tamo poneka od Olivera. Sredinom devedesetih godina prošlog stoleća čuh na nekoj radio stanici, onako uz put, u prolazu, Nocturno od Olivera, nežno, setno, ali nekako vatreno, prikriveno mi je odzvanjala u ušima. Nisam znao ni sa koga albuma je, ali sam imao kolegu sa posla koji je voleo “morsku muziku” i pretpostavljao sam da ima sve i od Olivera Dragojevića, pa da izaberem i na audio kasete nasnimim ono što mi se dopada, a nemam na gramofonskim pločama. Čovek mi je bez problema dao set gramofonskih ploča od Olivera. Međutim, kada sam prvu ploču izvukao iz omota i stavio na gramofon, primetio sam da je ista poprilično prašnjava, a slično je bilo i sa ostalim pločama. Štos je u tome što je taj moj kolega izuzetno pedantan čovek i što posebnu pažnju posvećuje čuvanju gramofonskih ploča, da skoro sve imaju spoljašnje folije i da su kao danas izašle iz trgovine. Pa i bolje… Skupih hrabrost, zahvalih mu se na pločama, ali nisam mogao da ga ne upitam zašto su mu ploče onako prašnjave, a znam da voli i sluša muziku koju je stvarao Oliver. Nikada ne možete zamisliti šta mi je odgovorio. Doslovce je rekao: “To je B kolekcija ploča. Kolekcija A se ne daje nikome i posebno je čuvam i pazim.” Čovek je uvek kupovao po dve iste gramofonske ploče od Olivera Dragojevića, prosto bio je opčinjen onim što je pevač stvorio u svojoj bogatoj karijeri. Jednu je slušao i davao, ali samo odabranim licima, a druga je bila arhivirana. Za ne daj Bože. Sumnjam da je Oliver imao ovako ozbiljnog, neću napisati fana, ali muzičkog pratioca kroz sav svoj opus i to u jednom malom kontinentalnom mestu.
I sada, u eri digitalnog sveta i nepismenosti istog, kada čujem Olivera i njegov “Nocturno”, bilo sa kasete ili muzičke platforme za striming, neka tiha jeza prođe kroz mene. Umanji bol godinama nošen kroz iskre vremena, iskroji misli, prelista albume zagaslih memorija i osveži sve skrivene tuge. Kroz “Nocturno” čujem sopstvene korake po zvezdama, kako gaze po rasutim stihovima i lebde na Oliverovom istančanom vokalu. Dovoljno za smirenost i provod užitka do svih onih uličica u kojima i posljednji magloviti dah u otužno jutro sipi.
Za mene lično Oliver je oduvek bio more, sunce, ljubav i klavir. Bio je miris Dalmacije, vina i sete. A izmedju svih njih lebdeo je Nocturno, sa svim njegovim “zvezdama punih tajnih putovanja”, sa ukusom dečačke jutarnje bele kafe u finom porcelanu posluženom na nekom malom čunu privezanom uz obalu. A opet, ovde škripi sneg, pahulje listaju svoje dane i čuvaju sećanje na velikog umetnika. Olivera. Našeg Olivera, uz koga ide sve, radost i tuga, sreća i bol, jer ča je život vengo fantažija.
Tekst posvećujem Goranu Sajiću.