Specijalni izvjestitelj ovog portala s INmusic festivala pretpostavio je punjenje želuca koncertu The Streetsa. Srećom, u prvim redovima, točno ispred Mikea Skinnera, bio je naš suradnik. Pred vama je opis njegova orgazmičkog iskustva…
A na koncerte više da gotovo i ne idem. Valjda je tim domino efektom i moja koncentracija i motivacija za plaćanjem karte da bih slušao neki bend koji mogu slušat i doma (a naravno da ne slušam) polako otišla u parampačad. Nekoć sam išao u Beč da bi poslušao 45 minuta svirke The Strokesa, a danas na koncertu Mercury Reva koje jako volim, polovicu koncerta sam stajao ispred Tvornice s pivom u ruci objašnjavajući nekom liku zašto treba navijat za Real, a ne za one katalonske šupke.
I tako, u takvom nekakvom mizantropskom ozračju, dočekao sam ovogodišnji INmusic. Karta se kupila samo i isključivo radi Mikea Skinnera i ajd’, OK, i radi Arcade Fire. Sve ostalo je bilo, al’ sasvim nebitno, jer su The Streets, taj mitski bend mojih studentskih dana bili tu, spremni samo za mene odsvirati svoj labuđi pjev prije nego Mike Skinner, veličanstveni pastor jedine crkve koje bih rado bio vjernik da postoji, objesi mikrofon o klin. U utorak su na rasporedu bili Arcade Fire, u srijedu The Streets. Arcade Fire, ti dragi ljudi iz daleke i hladne Kanade, miljenici indie scene i predvodnici onog pozitivnog hipsteraja koji je sad tako u trendu, su bili dobri. Baš tako, dobri. Ni manje ni više. Njihov najveći problem je bio taj da su baš oni bili najiščekivaniji bend ovogodišnjeg festivala i daleko najveća njegova atrakcija. Je li ih to sputalo, ne znam, ali jednostavno to nije bilo to.
Posebice, sam početak koncerta je bio pomalo nespretan. Određene pogreške u produkciji zvuka za mix pultom devastirale su inače prekrasne “Neighborhood #2” i “No Cars Go”. Pomalo zagubljen zvuk totalno je minimizirao svojevrsni trademark benda, njegovu lepršavu i moćnu orkestraciju. Sva emotivnost, razdraganost i himničost koju Arcade Fire isporučuju u neograničenim količinama ipak ovog puta nisu bili dovoljni da dosegnu onaj intezitet, onu snagu i onu ljepotu koja obara sa nogu.
No, opet, mislim si, možda je ipak problem u meni, možda na silu tražim dlaku u jajetu jer mi jednostavno više nije gušt ići koncerte. I s tom mišlju sam dočekao srijedu i The Streetse. O kako sam se zapravo bezveze bojao. Od prvog takta kojeg sam dočekao s mojom Evom u prvom redu bio sam u transu. Totalnom. Kakvo orgazmičko iskutvo. Čišćenje. Katarza. Dvosatno svršavanje. Kako želite. Devet dugih godina je prošlo od prvog mog susreta sa Mikeom i neke stvari su se naravno promijenile, no neke su ostale iste. Promijenio se i Mike. Iz malog, adrianmoleovskog tinejdžera transformirao se u frajera koji na pozornici itekako zna što radi i koji itekako zna na koju kartu valja igrati.
U tih devet godina Mike se promijenio, fizički, no ljepota njegovog izričaja je ostala ista. Nije se poput mnogih nasukao na problemu zvanom drugi album. I “A Grand Don’t Come For Free” i “Hardest Way To Make An Easy Living” i “Everything Is Borrowed” i ovogodišnji “Computer And Blues” su predivni albumi, prepuni genijalnih, lucidnih i maštovitih pjesama koje mogu napisati samo oni najveći. A kad je počela monumentalna “It’s To Late” ja sam se jednostavno izgubio u vremenu i prostoru. Tako da neznam više ni što bih napisao osim da sam u trenutku kad se dogodio stage diving preskakao i gazio ljude da bih Mikea uhvatio za petu. Eto, i neka sam.